Autobuse gradskog saobraćaja u Beogradu ofarbane u Šapićevo vizantijsko plavo, sa srpskim grbom u cvetnim motivima ispod šoferšajbne voze simpatični momci iz Šri Lanke i Bangladeša. Nedavno, koji dan pre uvođenja semafora, jedan takav tip je šoferskim slalomom prošao autobusom Autokomandu, a ta mu je gužva verovatno smešna u odnosu na onu u njegovoj rodnoj zemlji. Autobus je bio na liniji Pinosava – Birčaninova (Slavija). Eto, nema "srpskog sveta" bez multikulturalizma.

Ima Baja Mali Knindža pesmu "Joža tužni" u kojoj poručuje: "Braćo Srbi, jedite i pijte, nema više prevaranta Tite". Da li će sad neko u stihove pretočiti, urimovati i novu svesrpsku radost jer, kako stvari stoje, više nema ni omraženog "kolektivnog Zapada". Takozvani kolektivni Zapad je konstrukcija iz putinovskog novogovora koja se odomaćila i u antizapadnom srpskom diskursu. 

Stanje u svetu, pre svega zalujfana politika američkog predsednika Donalda Trampa, njegovo odustajanje od "kolektivnog Zapada" i nastupi Džej Di Vensa u stilu "Ćirilice" na Hepi TV, aktuelizovali su i čuvenu rečenicu danas pokojnog Dragiše Buce Pavlovića koji je kratko bio na funkciji predsednika Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda i pripadao je struji Ivana Stambolića počišćenoj na Osmoj sednici SK Srbije septembra 1987. Pavlović je Miloševićevu politiku (a Kosovo je bilo pogonsko gorivo) okarakterisao kao "olako obećanu brzinu". U suštini to je bila kritika političke manipulacije lažnim obećanjima o brzini kao rešenju (sredstvu). Ima li kod Trampa "olako obećane brzine" sa nesagledivim globalnim posledicama?

Pavlović je bio oštar kritičar Slobodana Miloševića, nacionalizma i šovinizma koji se tada uveliko nazirao, ali i huškačkih medija, čiji je rad okarakterisao kao: "Što više iracionalnog, što manje racionalnog, potpaljivati do usijanja." Vrlo poučno za današnji svet. Ne samo za Srbiju. Kao što je poučna i ponovo aktuelna rečenica komunističkog funkcionera Dušana Čkrebića koji je 1987. poručio Stamboliću: "Ivane, Srbija je umorna od lidera." Čkrebić je naknadno govorio da tada nije verovao da će Milošević postati neuporedivo jači lider od Stambolića, kao da je i Miloševićev govor na Gazimestanu bio velika greška. Čkrebićeva podrška bila je jedna od ključnih za Miloševićevu pobedu nad Ivanom Stambolićem na Osmoj sednici.

Građansko-patriotski pokret u Srbiji predvođen studentima pored istrajnosti i masovnosti ima i bitnu antilidersku karakteristiku koja je imanentna njegovoj ustavobraniteljskoj suštini. 

Hoće li nakon kragujevačkog "Sretenjskog pisma" i niškog "Studentskog edikta" koji su bili rezime vrednosti za koje se zalažu, studenti plenumski zaključiti i u Beogradu 15. marta na zakazanom skupu predstaviti konačno i političku artikulaciju protesta na čijem su čelu, kao što bi bilo dobro da prekine neizvesnost i da na svom "kontrarevolucionarnom" mitingu, ako ga bude, Vučić konačno predstavi i proglasi svoj famozni pokret za narod i državu. Time bi se bar formalizovao iznuđeni taborski dvopartizam i konačna podela Srbije na radikale (zavetnike) i demokrate (ustavobranitelje). I tada bi umesto reči dijalog koja je prazna ljuštura trebalo početi koristiti reč – pregovori. U tenzičnoj atmosferi taborskog dvopartizma biće nemoguće formulisati neki takozvani treći put, posebno onaj koji bi bio još jedan Vučićev kriptoopozicioni projekat.

Mobilizacija protiv Vučića ostavlja dilemu kako će se ontološki rešiti pitanje onih koji su protiv Vučića a istovremeno su za Putina – jesu li i oni "demokrate", jer to pitanje u nekoj hipotetičkoj postvučićevskoj Srbiji može biti glavno i pokazati da je demarkaciona i afektivna linija "za" i "protiv" Vučića zamagljivala i amortizovala neke od suštinskih dilema srpskog društva koje neće nestati u nekoj možda budućoj demokratičnijoj Srbiji, kao što neki misle. 

Uglavnom, dobro je što je Ana Brnabić najavila da skup "kontrarevolucionara" neće biti 15. marta, dakle na isti dan kad i opozicioni skup. Bilo je gadno kad je Slobodan Milošević 24. decembra 1996. organizovao kontramiting u Beogradu paralelno sa opozicionim demonstracijama. Bio sam na ulicama, pa znam. Tada su lideri koalicije "Zajedno" (Vuk Drašković, Zoran Đinđić i Vesna Pešić) pokazali veliku trezvenost kad su opozicionu kolonu građana odveli u sasvim drugom pravcu od pristalica Slobodana Miloševića koji je govorio na Terazijama. I tada su građani i studenti koji su tražili priznavanje izborne volje proglašavani za "fašiste i strane plaćenike".

Evo ide još jedan Deveti mart. Te opozicione demonstracije 1991. bile su simbolički raskid i s titoizmom ali još bitnije – i pokušaj obračuna s Miloševićevom "antibirokratskom revolucijom" iz poznih osamdesetih koja je bila negativna anticipacija promena na Istoku Evrope. 

S obzirom na potonje i aktuelne stavove, moguće da se Vučić kao momak radovao kad je Borisav Jović izveo Devetog marta tenkove na ulice Beograda. Ali, za razliku od Miloševića, on sad teško može da izveze krizu van Srbije iako se čuju avanturističke sugestije da će Tramp mirno gledati krene li se sa integracijom srpskog sveta kao dela globalnog juga. Vučić sad povlači paralelu između aktuelnog "obojeno-revolucionarnog" protesta i komunističko-partizanskog revolucionarnog preuzimanja vlasti 1945. Ali gde su tu onda "ustaše", kako režim vređa studente i građane, kad su one 1945. poražene? Previše je kontradikcija u propagandi. 

Što se tiče kontrarevolucije – to je i termin kojim su osamdesetih neoprezno čašćavani albanski "marksisti i lenjinisti" (jer Zapadu je bilo simpatično kad si tada kontrarevolucionaran), kao što je albanski separatizam brzo, za razliku od "antibirokratskog" srpskog nacionalizma, ukapirao trend i prešaltao se u ideologiju ljudskih prava, čašćavan i terminom iredenta (iz prakse 19. veka objedinjavanja italijanskog naroda koji je ostao van granica ujedinjene italijanske države) i time je nenamerno romantizovan. 

Vučiću su logično i Deveti mart i Peti oktobar retroaktivno "obojeni". Iako zvuči paradoksalno da on sa pozicije vlasti poziva pristalice na kontrarevoluciju, shodno dinamici srpskih previranja od poznih osamdesetih – to je logično. Za njega, a što je na naprednjačkom skupu u Boru potvrdio, glavni spoljnopolitički zadatak nije članstvo Srbije u EU već neuvođenje sankcija Rusiji na čemu zaista uspešno istrajava tri godine. Sa sve izvesnijim slomom "kolektivnog Zapada", odnosno usponom trampizma, to deluje sve više bitno. Maltene vizionarski. 

A kako sad deluje nadrealno kad je Boris Tadić kao predsednik Srbije dočekao tadašnjeg predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva 2009. u Beogradu. "Bićemo zemlja članica Evropske unije koja će moći da se pohvali najbližim odnosima sa Moskvom", naglasio je tom prilikom tadašnji srpski ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. Mnogo su uspešniji i veštiji bili Bugari kad su kao rusofilniji narod od Srba rekli Moskvi da će kad uđu u NATO tamo braniti njene interese. 

Inače na nedavnom skupu u Boru, Vučić je istakao da će pozvati celu Srbiju da dođe (valjda da će biti dovedena) u glavni grad kako bi "pokazali da Srbija nije šaka zobi..." Po ko zna koji put Vučić koristi reči Ljubomira Simovića iz "Boja na Kosovu" da "Srbija nije šaka zobi, da je pozoba svaka vrana koju donese vetar", a da ne pita Simovića šta misli o karakteru njegove vlasti i njegovom političkom stilu, odnosno da pita da li ima pravo da koristi te stihove ili njihov deo.

Sećate li se projekta tima "kreativnih industrija" Ane Brnabić? Da li bi taj tim, kako je prvobitno bio zamišljen i sa ljudima koji su tamo bili, osmislio ovakav "kreativni" krizni pi-ar kakav vlast vodi od pada nadstrešnice u Novom Sadu? I zaista šteta što takva ideja nije dobila svoj puni smisao. Očigledno nije imala pravu šansu pred naletom rešešeljizacije i nekim drugim bitnijim kreativnim timovima. Da je bilo drugačije, bilo bi valjda nešto kreativnije od "ustaša, stranih plaćenika" i svega što su već bile smislile Miloševićeve kreativne industrije. Inače, jedan blizak Miloševićev sagovornik mi je pričao da, što se tiče istraživanja javnog mnjenja, SPS je devedesetih imala samo jednu metodologiju – da li većina gledalaca veruje ili ne veruje Drugom dnevniku RTS. Uprkos internetu i mnoštvu televizija, od kojih je velika većina provučićevska, nije se mnogo od tada promenilo. I zato je RTS i dalje suštinski bitan. 

Uglavnom, nakon onog kišnog (kontra)mitinga, koji se pretvorio u polufijasko od 26. maja 2023, Vučić se u stilu "antibirokratske revolucije" čiji je steg visoko podigao vraća toj formi organizovanog naroda. U obraćanju javnosti od 12. maja 2023, Vučić je izjavio da miting zakazan za 26. maj nije nikakav kontramiting, kako su pojedini mediji pisali, budući da za taj datum nije zakazan nijedan drugi miting. Kao što i povodom najavljenog martovskog skupa sad Ana Brnabić govori da nije kontramiting. 

Pa ako nije, hoće li biti pre 15. marta kad je ustavobraniteljski skup u Beogradu, jer to bi značilo valjda da je kontrarevolucija pobedila i da po logici i ne bi bilo skupa propale "obojene revolucije" 15. marta. Ili će ipak biti posle? Dok nastaje ovaj tekst, datum još nije objavljen. Svakako da je trezveno da Vučićev skup ne bude isti dan, ali po karakteru to će biti kontramiting. Ili, možda Vučić sve taktički otkaže sa obrazloženjem da ne želi da doliva ulje na vatru. I izbegne moguće logističke i motivacione rizike. 

Paradoksalno, studenti koriste Vučićev princip – stalnih najava. Taman se jedan događaj završi – već se postavlja novi cilj, a onda Vučić mora da osmišljava strategiju. Čak se koristi i Vučićeva najava najava. 

Treba učiti iz iskustva: Aljbin Kuri je tog 26. maja krenuo u akciju. Vučić je poručio sa mitinga da će čim se završi skup biti održana sednica Saveta za nacionalnu bezbednost o Kosovu i Metohiji. "Kao da su namerno čekali dan da značajan broj muškaraca sa severa KiM dođe u Beograd", rekao je Vučić tada, govoreći o incidentima na severu Kosova. Sad će se valjda o tome voditi računa. Da kurtijevci ne upadnu, ako je ostalo još nešto od srpskih institucija na Severu Kosova gde već nisu upali, kako mi cinično kaže jedan upućeni čovek. Tog 26. maja Vučić je naglasio da je SNS "najveća stranka divnih domaćina i poštenih ljudi". Verovatno ima i takvih, ali da li je to zaista demonstrirani karakter stranke? Onog 24. decembra 1996. Milošević je samo rutinski odgovorio pristalicama "volim i ja vas", dok je Vučić okupljenima na kontramitingu 26. maja 2023. poručio "ne mogu da opišem koliko vas volim". Na istom mestu Milorad Dodik je optužio "Britance što okupljaju izdajnike". Nadrealno sad zvuče reči Dodika sa jednog mitinga Tadićeve koalicije u Ljuboviji kad je poručio prisutnima da glasaju za koga hoće samo da ne dozvole da pobedi Tomo Nikolić. Da, u Bosni i u Zapadnoj Srbiji se ne kaže Toma već Tomo, kao što je i Velja Ilić u stvari Veljo Ilić. 

Vučić je tog 26. maja ipak pozvao na dijalog one koje prezire. Za razliku od sad, tada je proteste vodila solidna opoziciona koalicija "Srbija protiv nasilja" koja se na kraju skandalozno raspala i dovela opozicione građane do apatije. I otuda ovaj zazor od opozicije koji može na kraju biti fatalan za proteste. Hoće li sad, kad je prezir možda još veći jer su i protesti teži za Vučića, biti poziva na dijalog? Ako to budu pozivi onih koje prezire na pregovore umesto na dijalog, delovaće uverljivo. Ozbiljna poluga Vučićeve tehnologije vlasti je vešto upravljanje desnicom. Upravo desnica i sad može biti ključ protesta. Na ovu ili na onu stranu. 

Kad je devedesetih godina "Vreme" objavilo ogled sociologa Nebojša Popova o srpskom populizmu kao dva eklatantna primera, Popov je uzeo Miloševićevo "događanje naroda" (antibirokratsku revoluciju) i ideologiju i praksu "Zbora" Dimitrija Ljotića. Primedbe na ovu sintezu Popovu išle su u pravcu da je teško između Ljotića i Miloševića izvući kauzalnost, da je Milošević generički iz još neautovanog neostaljinizma (birokratskog komunizma koji instrumentalizuje vulgarni nacionalizam), dok Ljotić pripada ideološkoj mapi desne i fašističke Evrope pred i tokom Drugog svetskog rata. Miloševića i njegov pokret bilo je lako populistički apsolvirati, dok je za ljotićevce važilo da su elitisti. Uostalom, nikad se i nisu primili u narodu. Ali ono što je devedesetih delovalo nategnuto, sad deluje gotovo prirodno – reakcionarna faza "antibirokratske revolucije" u 21. veku, odnosno približavanje njene neostaljinističke suštine neoljotićevskim elementima. Pri čemu se delom ta srpska sinteza upodobljava svetskim trendovima, a delom se čak čini da se svetski trendovi upodobljavaju srpskoj avangardi. Novim emanacijama i alotropskim modifikacijama iz ideološkog inkubatora naših devedesetih. Pri čemu treba naglasiti da izvorni Šešeljevi radikali, doduše opsednuti nacijom i teritorijom, nisu bili ljotićevci, čak je Šešelj uvek oštro kritikovao, nekad osnovano, nekad neosnovano takve pojave u društvu (pa i u radikalima) i striktno se zalagao za parlamentarizam i priznavanje izborne volje građana. I što je bitno – omasovljeni Šešeljevi radikali nisu bili klerikalni, nisu bili mistični "svetosavci". Iako je bio i zvanično sa Zavetnicima deo Nacionalnog okupljanja, Boško Obradović i njegova varijanta nisu bili uverljivi kao "ljotićevci" kako ih je režimska propaganda predstavljala. Obradović je propustio šansu da Dveri pomeri ka centru i doprinese normalizaciji desnice.

Sad kad je i Tramp u sedlu, kad je Alternativa za Nemačku napravila istorijski rezultat i druga je po snazi partija u Nemačkoj nakon vanrednih parlamentarnih izbora, logično je da "centar zla", prestonica "okultne oligarhije" bude u antisrpskom Londonu. Iako je valjda Bregzit bio otklon od briselske birokratije i trampovski potez. I kako sad sve prevesti da geopolitički ispadne kao u pesmi Zabranjenog pušenja "Kako je Britanija postala probušeni dolar"? Videćemo kakve će domete imati Vučićeva borba protiv korupcije, koja je zbog protesta verovatno došla na dnevni red ranije od predviđenog tajminga, kao deo "kriznog pi-ara". Još u Vršcu 22. oktobra 2024. (samo koji dan pre pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu), naprednjaci su slavili 16. rođendan stranke (grad je bio pod opsadom, deci su bili otkazani časovi u školama...), i Vučić je poručio svojim naprednjacima, kao da je intuitivno osetio nešto, da ako se ne promene u kratkom roku neće imati šanse za uspeh na sledećim izborima. Vučić je tada na umu imao "borbu protiv korupcije", a pojava "crnog labuda" (neočekivanog događaja sa dalekosežnim posledicama) stavila je tu borbu ubrzano na repertoar. Tromesečnim "kriznim pi-arom", naprednjaci se nisu promenili, već su se dodatno ogolili u karakteru. 

Leonid Brežnjev je kao generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza imao manir sprovođenja kampanja za povećanje produktivnosti u privredi. Krenulo bi se punim zamahom, da bi sve s vremenom splaslo i relativizovalo se. Reforme je vodio sa svojim vladama tadašnji sovjetski premijer Aleksej Kosigin. I Mihail Gorbačov je kao prvi čovek SSSR-a sprovodio kampanju za suzbijanje alkoholizma u državi da bi se spasao narod i naravno da bi se povećala produktivnost u privredi. Zbog toga Rusi i ostali nisu prestali manje da piju. Kao što nisu ni postali produktivniji u privredi. 

I u vreme Brežnjeva i u vreme Gorbačova problem je bio sistemski, strukturalni, a prave reforme bi srušile sistem. Zato ih nije ni bilo. Gorbačov je to uživo i video, kad je stvarno došlo do promene društveno-ekonomske formacije i ideološke delegitimizacije monopolske partije. Poučno, zar ne, i kad je reč o borbi protiv korupcije i njenim realnim dometima. Hapšenje bivše gradonačelnice Niša Dragane Sotirovski medijski je podsetilo na hapšenje, samo u vreme druge vlasti, njenog imenjaka Dragana Džajića, ali ako je nešto medijski upečatljivo da se demonstrira moć, podiđe masama i dodatno ponizi uhapšeni, to ne podrazumeva i krajnji efekat sa suštinskim pitanjem kvadrature kruga – da li borba može biti sistemska, a da se sistem ne uruši?