Njihove relacije i zagrebački susret u jesen 2018. ipak su bili iskreniji od onih Sanadera i Koštunice, Borisa i Ive, Ace i Kolinde. Tek su bili vedriji od odnosa Vučića i Andreja Plenkovića, odnosno Vućića i Zorana Milanovića. Tu su izuzetak koji ne potvrđuje pravilo odnosi Milanovića i Milorada Dodika. Naravno, ne zbog toga što su i jedan i drugi „socijaldemokrati“. Kad su Bandiću branitelji zamerili kako je 2018. mogao u Zagreb da zove itedanta i bliskog Arkanovog saradnika, Bandić im je cinično odgovorio nakon Palmine posete: Da sam to znao, ne bih ga zvao.

Evo nove takozvane krize: Prvo je hrvatski predsednik Milanović srpsku politiku ocenio kao „kupusaru“, da bi mu Vučić iz Minhena sa Bezbednosnog foruma replicirao o kvalitetu kupusa iz Futoga i najavio da ćemu poslati glavicu tog kupusa kao simbol „prave i vrhunske politike“. Od istarske malvazije, kad je Vučić ocrnio to vino, pa se posle izvinjavao, stiglo se do kupusa. Uslovno „kolektivnog kupusa“. Gde se liske dele na „kolektivni Zapad“ i „kolektivnog Putina“.

To bizarno prepucavanje je nekom možda bilo i simpatično u odnosu na ono što je usledilo: Hrvatski ministar spoljnih poslova Gordan Grlić-Radman je Vućiča okarakterisao kao Putinovog „trabanta“ (što neki HDZ-ovci misle i za Milanovića), a Srbiju kao marionetsku, satelitsku, državu, da bi Vučić replicirao kako je „možda nečiji trabant, možda i vartburg, možda i fića, ali da nikada nisam bio ničiji sluga, što se za njega (Grlića-Radmana) ne može reći“. Ustvari, Vučić je hteo da razjasni, da ako nešto teško neko mora da mu kaže, uvek pre bira da to čuje direktno od Nemaca, a ne od Hrvata. 

Srpsko Ministarstvo spoljnih poslova uputilo je protesnu notu „zbog neprihvatljive izjave“ Grlić-Radmana koju je Zagreb odbio da primi. Hrvatski ministar spoljnih poslova izjavio je u istom paketu i da se neće dozvoliti ruski uticaj ili drugi maligni uticaji koji bi podrili stabilnost Zapadnog Balkana. Jeste njegov srpski kolega Ivica Dačić u medijskim razradama nove krize između dve države podsećao kako su dočekane Hitlerove trupe 1941. u Zagrebu, ali uz sav Dačićev napor elaboracije osetilo se odsustvo iz izvršne vlasti Aleksandra Vulina, nekadašnjeg Vučićevog i neformalnog ministra za Hrvatsku. Osetilo se odsustvo njegove inspiracije i žustrine u ovakvim urgentnim situacijama. Kao u onom vicu o Muju i Hasu, kad je Mujo kupio mercedes, a Haso ga pitao šta mu je ono napred? Mujo mu kaže za mercedesov znak na haubi da je to „nišan“. I dok ih je Mujo vozio, obore čoveka. Pa Haso kaže: Da ne bi mojih vrata, džaba ti tvoj nišan. Tako ti je i sad u medijskom kontraudaru: Šta ti Dačiću vredi nota, kad nema Vulina da replicira. Ne naknadno, već na prvu - kad je bilo najpotrebnije.

Da li sad, nakon ove krize, išta vrede prethodni susreti Dačića i Grlić-Radmana, samo oni prošle godine od Zagreba do Subotice. Njihove manifestacije političke zrelosti, kako je hrvatski ministar nazivao te susrete. I to posebno u trenutku velikih izazova i kriznih situacija u našem okruženju. Gde je sad ono „reduciranje različitosti“?

Ne toliko sa Milanovićevom „kupusarom“ koliko sa Grlić-Radmanovim „trabantom“ je simbolički počela izborna super godina u Hrvatskoj (izbori za Evropski parlament, za hrvatski Sabor, za predsednika Hrvatske). Dobro će doći ovo i izborima u Srbiji. Onima kojih bude. Aleksandar Šapić je najavio da bi neki novi izbori podrazumevali u Beogradu i borbu protiv „jugoslovena“, onih koji hoće od prestonice „srpskog sveta“ da naprave jugoslovensko leglo sa ideologijom rodne ravnopravnosti. To za sada još ne znači i promenu imena Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Muzeja jugoslovenske kinoteke. Borba protiv ustaša se podrazumeva u svakoj odgovornoj srpskoj državotvornoj kampanji.  Ali ne samo onih ustaša, već i „žutih ustaša“, kako to Vučić voli da kaže u politički intimnijim krugovima i trenucima. Zato je ta borna bitna i na lokalnim izborima.

Srpska strana se obraduje kad im iz Zagreba stigne lopta na volej, ali nije uvek lako uzvratiti uverljivo udarac. Odnosno, može biti sve neugodnije (neuverljivije), jer se menjaju spoljnopolitičke okolnosti. A, Hrvatska voli da uđe u svoju omiljenu ulogu nečije „predstraže“. Sigurno da i u Hrvatskoj kontroverzni Grlić-Radman - koji je svoju i suverenost svoje zemlje probao da testira u Berlinu na sastanku ministara spoljnih poslova EU pokušajem poljupca upućenog Analeni Berbok koji se pretvorio u krupan diplomatski gaf - nije baš ličnost koja je najpozvanija da deli lekcije, ali je pitanje da li bi se zvanični Beograd ovoliko žacnuo da je Grlić-Radman umesto onog malicioznog „trabant“ i „satelit“ rekao - Srbija i Vučić su jedini pravi i pouzdani saveznici i partneri Putina i Rusije u Evropi. Pa to je i Vučić nedavno rekao u intervjuu za ruski Tas. Dačić ne bi ni pokušao da peva Analeni Berbok.

Verovatno Hrvatska misli da joj se može da kao članica NATO i EU, u sistemu Šengena i sa eurom, soli pamet Srbiji, ali ipak je valjda Kristofer Hil pozvaniji od Grlić-Radmana da pozicionira Srbiju, i vrši evaluaciju njenog ponašanja, a američki ambasador u Beogradu je bitno nijansiraniji, senzibilniji, pa čak i i za srpsku futurologiju vedriji u odnosu na opsesivnu temu i Andreja Plenkovića – biti na pravoj strani istorije! Jer u određenim bitnim i efikasnim stvarima Srbija nije baš toliko izneverila Ukrajinu. Grlić-Radman je u Vučićevim medijima hitno proglašen (valjda je bio i ranije) „ustašom“. I dalje se nastavlja inflatorno i neodgovorno korišćenje pojmova ustaša i fašizam (nacizam). Postoji rizik da se na kraju to sa ustašama završi kao u filmu „Rane“ kad su Pinki i Švaba naduvali Švabinu babu: Nego bakice gde smo ono mi stali. Kod ustaša. Pa pričaj jesu te zaklali ili nisu. Gde je to, u Diznilendu? A ugrijao pun mesec, cunce da mu jebem, A utaše drže one nožekanje u ustima i hodaju po vodi…. Pa hoće momci babi da nabave koku, a ona bi petla. Ana Brnabić je opisala kako bi, prema njenoj imaginaciji, izgledala međunarodna istraga izbora: ’Ajde to terenska provera, grupa stranaca, verovatno praćena Đilasom, Marinikom Tepić, Ćutom, Lazovićem, Milošem Jovanovićem, dođe gde god želi da dođe sa tim bazama podataka i kaže - “Kuc kuc Marija, dobar dan, guten tag, gud morning, ovde prevodilac… Ali onda, bukavalno kao kaznena ekspedicija, kao SS“. Pa, dobro, da li baš mora to „kaznena ekspedicija“ i „SS“. Pa to je isti onaj Evropski parlament koji vam je ranije isporučivo „realne i izbalansirane izveštaje.“

Nacionalizmi na prostorima bivše Jugoslavije imaju i jaku vazalnu komponentu. Hrvatski prema Nemačkoj, srpski prema Rusiji, bošnjački prema Turskoj, a onaj kosovskih Albanaca prema SAD. I u Hrvatskoj i u Srbiji, kod usta punih suverenosti, ignoriše se stepen kad su ovi prostori bili najsuvereniji, a to je Titovo vreme. Iako nisu bili najdemokratičniji. Za razliku od nekih ranijih tvorevina, pa i obe Jugoslavije, u EU se ulazi dobrovoljno. Nemačka je Srbiji najveći privredni partner, ali nije i politički saveznik kako se ovde savezništvo zamišlja. Hrvatska ima tu usklađenost sa Nemačkom. Vučićeva Srbija je još formalno na evrpskom putu, dok je i dalje emotivno i politički bitno vezana za Rusiju. 

„Trabanti“ su bili lideri lagerskih država Varšavskog pakta - komunističkog Istoka Evrope - prema Sovjetskom Savezu. Izuzev donekle Čaušeskog. To bi valjda značilo da je Vučić u odnosu na Putina kao Honeker ili Todor Živkov u odnosu na Brežnjeva. Srpsko javno mnenje je, pokazuju i Demostatova istraživanja, dvotrećinski za Putina, kao što je i proputinovsko raspoloženje većinsko u partijama vlasti, tek na desnici (ne samo provučićevskim „trabantima“ na desnici), ali upravo Milanovićeva „kupusara“ (konfuzna i nekonzistentna politika valjda) pokazuje da srpska politika ipak nije toliko rigidna i doktrinarna, i da ima različite liske. Ili je prošarana kao „adidas“ slanina. Ne mora sve ni da bude negativno: Pa i „salatara“ je popularno ime za pehar Dejvis kupa. To je nešto slično kao „kupusara“. Od kupusa iz Futoga. Ili „Kupusijade“ iz Mrčajevaca.

Ipak, Vučić 2019. povodom jedne špijunske afere u koju su bili inkorporirani i Rusi, nije ambasadoru Bocan-Harčenku rekao – vi ste za nas prijateljska zemlja, ali ako Rusija povredi suverenitet Srbije biće opet 1948. već je rekao upravo suprotno – Nikad više četr’es osma! To je izjava dostojna pravog zavetnika. Ne samo stav Vučićevih satelita i trabanata koji se predstavljaju kao Zavetnici ili nekakvi „ljudi iz naroda“. I u Srbiji se proklinje Gorbačov zbog raspada Sovjetskog Saveza, što je po Putinu događaj „geopolitičke katastrofe“. Ne zna se u Srbiji da je čak i maršal Jazov na kraju odbio da bude „ruski Pinoče“.

Problem srpske politike je što je došla u poziciju da joj političari iz bivših komunističkih država i osamostaljenih YU republika dele lekcije iz demokratije, iz prostog razloga što je u njihovim državama, na primer, izborni proces legitimniji.

Viktor Orban koji je uz Turčina Demirela maltene bio jedini strani državnik na Tuđmanovoj sahrani i koji je u Tuđmanovom putu video budućnost za srednju Evropu, sad je najbolji prijatelj Vučića u EU, a Vučićevi mediji ovih dana napadno ignorišu da je Mađarska na kraju ipak pristala da Švedska uđe u NATO. I da je tim povodom, zbog oklevanja Mađarske da donese takvu odluku, Orban naglasio da je Mađarska suverena i da ne toleriše da joj drugi diktiraju. Ipak takva suverena Mađarska ne napušta ni NATO ni EU. Može li Srbija da bude tako suverena? I na čijoj zaista strani suverena?

Proćerdana je nekada popularna teza da Srbija i Hrvatska budu Francuska i Nemačka ovog dela Evrope. Propale su politike takozvanog pomirenja. Podgrevanje ratnih narativa je nacionalističkim elitama isplativije od promovisanja prosvećenog antijugoslovenstva.

Za razliku od reaktivnog i isfrustriranog srpskog nacionalizma, onaj hrvatski je i dalje pun pobedničkog samopouzdanja, i na glumatanje Francuske i Nemačke Regiona, Hrvatska bi pristala ali samo da Srbiju gurne u poziciju Nemačke posle 1945. i nekakvim potonjim prihvatanjem srpske odgovornosti na nemački način. Ništa nije bilo od one ideje Bogoljuba Karića da Srbi i Hrvati umesto oružja treba da kupuju traktore i oru Panoniju. Na delu je trka u naoružanju dve države, Pakistana i Indije ovih prostora.

Glavni režimski mediji u Srbiji liče na medije iz poznih osamdesetih, Kao da tek Tuđman treba da dođe na vlast. Na to su samo dodali „Oluju“, iako Srbi 1991. nisu dočekali baš nespremni kao 1941. Kao da nikakve odgovornosti srpske politike nema za sudbinu Srba.  

Brežnjev se verovatno okreće u grobu jer je sad NATO napravio svoj „Varšavski pakt“ - od Baltika do Jadrana, po mustri „nove Evrope“ (bivše komunističke) prema viziji Donalda Ramsfelda. U vreme onog pravog Varšavskog pakta, politika Leonida Brežnjeva je za trabante imala elegantnije obrazloženje kroz takozvanu doktrinu ograničenog suvereniteta i „bratsku pomoć“. Kao što je za konfederalizaciju Jugoslavije Vladimir Bakarić smislio eufemističku sintagmu „federiranje federacije“. Ili kao što lideri svoju ličnu vlast u partiji racionalizuju politikom „demokratskog centralizma“. 

Prošla su vremena kad se Vučić zagonetno smeškao na naslovne strane zagrebačkog Globusa sa licem iznad šahovske table što je asociralo i na dobrog šahistu u politici. Vučiću je sigurno bilo draže kad mu je nekad uslovne komplimente upućivao Davor Ivo Štir, bivši šef hrvatske diplomatije i jedan od ideologa HDZ („Nova hrvatska paradigma“), nego sad kad ga analizira i etiketira Gordan Grlić-Radman.

Tamo negde 2018/19. Štir je dobro ukalkulisao posetu Putina Beogradu ističući da se Srbija profiliše kao ključni regionalni akter zbog „ekspanzionističkog mentaliteta te određenog institucionalnog i državnog kapaciteta“. Odnosno, da je Beograd (shvativši moć Putina i realizam Zapadu) krenuo u stvaranje vlastite interesne sfere: To nije (ovo je bitno!) nova Jugoslavija, nego ponovno pretvaranje Beograda u regionalni centar s presudnim autoritetom za regulisanje odnosa unutar sfere koju je Tim Džuda u Ekonomistu nazvao ‘jugosferom’.

Evo jedan Štirov citat iz zagrebačkog Globusa 2019: „S propašću koncepta ujedinjene Evrope Hrvatska postaje ranjivija: Srbija izrasta u ključnog aktera na Balkanu. Hrvatska sebe ne vidi na Balkanu, ne želi i ne može biti lider te regije niti njezin vodič prema EU. No ona mora voditi aktivnu politiku balansa snaga kako bi se izbjeglo stvaranje hegemona na Balkanu. U Bosni i Herecegovini posebno“. Tu aktivnu politiku bi valjda danas vodio i Grlić-Radman?

Štir tada vizionarski zaključuje da erozija evropske politike proširenja znači da se otvorena pitanja sa Srbijom neće moći uspešno rešiti u okviru pristupnih pregovora s EU. Bio je Štir i u pravu kad je naglasio da je to povoljnije vreme za uređivanje odnosa sa Srbijom nego što će biti za nekoliko godina. Odnosno sad. Sve je to, ipak napisano pre rata u Ukrajini. 

EU se ipak relativno homogenizovala od nekadašnje erozije. I pozicija Hrvatske je radikalizovana i izrazito vezana za Plenkovićevu opsesiju o „pravoj strani u istoriji“. Ono što je do početka rata u Ukrajini mogla biti i komparativna prednost Vučićeve Srbije – Putin kao adut za regionalno pozicioiniranje Srbije, sad je u odnosu na Zapad uglavnom Vučićeva defanzivna pozicija. 

Srpski predsednik insitira i dalje principijelno na prijateljstvu sa Rusijom i neuvođenju sankcija jer kaže da se prijatelji u nevolji poznaju. Kompleksno je i održavati a kamoli funkcionalno unapređivati sinergetske politike preuzete od Koštunice (vojna neutralnost), Tadića (četiri stuba-Moskva, Peking, Vašington, Brisel) i Miloševića (predstavljanje njegove politike kao globalbne avangarde čije vreme tek dolazi). 

I sve to na formalno EU putu uz rešešeljizaciju partije i društva, te razvijanje lične vlasti sa elementima kulta ličnosti.

Januara ove godine Davor Ivo Štir je u prostorijama Hrvatskog generalskog zbora održao predavanje na temu “Srpski svijet i destabilizacija Zapadnog Balkana.”

Igranje na kartu devedesetih je meki trbuh Srbije. I to se uvek iskoristi: I u Zagrebu i u Prištini – „braći po oružju“ (Kolinda Grabar Kitarović o Hrvatima i kosovskim Albancima). Svako iz Regiona svoj tabuizirani narativ iz devedesetih upodobljuje novonastaloj geopolitičkoj situaciji. Oni koji misle da su devedesetih bili Ukrajina i Zelenski, neće propustiti da Vučića vide kao „malog Putina“ ili još malicioznije poput Grlić-Radmana kao „trabanta“.

Poznavaoci prilika u „srpskom svetu“ sve češće postavljaju pitanje da li se i koliko Milorad Dodik u odnosima sa Putinom emancipovao od Vučića koji je, tvrde upućeni, uvek smatrao da su to njegovi ekskluzivni odnosi što se tiče srpske strane. Povod je ovofebruarska Dodikova turneja na kojoj se sreo sa Lukašenkom i Putinom. 

Iako se ponovo reaktuelizovala politika proširenja EU na Zapadni Balkan, Hrvatska sigurno neće bizi država koja će ohrabriti Srbiju. Čak i da na vlasti nije Vučić, već neka neputinovska afilijacija, hrvatska podrška po tom pitanju bića puka fraza. Kao što sad ne znače ništa, sem prazne ljušture, reči Grlić-Radmana iz januara prošle godine sa sastanka sa Dačićem u Subotici da je Hrvatskoj u interesu pomoć i podrška Srbiji na evropskom putu.     

Doduše, Plenkoviću je lakše da se poziva na „izvorne principe“ nego Vučiću. Zapad će uvek lakše da zažmuri na izvesnu retuđmanizaciju Hrvatske nego na reslobizaciju Srbije. Uostalom zamislite da se aerodrom u Surčinu zove po Slobodanu Miloševiću kao što se ovaj u Zagrebu zove po Tuđmanu.

Odnosi Srbije i Hrvatske nastavljaju da se odvijaju u paralelnim dimenzijama: Od rasprodatog Ace Pejovića za Valentinovo u Zagrebu, do „analize“ Grlića-Radmana i posledičnih reakcija.