Ideja revolucionarnosti u srpskom društvu: Da li smo razumeli Lenjina?

Kao što mi je deda pričao da je pre Drugog svetskog rata bilo ljudi koji su poverovali komunistima da neće biti poreza. Kad oni pobede.  

Ideja

Ideja revolucionarnosti u srpskom društvu: Da li smo razumeli Lenjina?

Kao što mi je deda pričao da je pre Drugog svetskog rata bilo ljudi koji su poverovali komunistima da neće biti poreza. Kad oni pobede.  

autor teksta
Zoran Panović | Nedeljnik | Beograd 5. Jul 2019 | Kolumne

Stotinu godina nakon boljševičke revolucije u Rusiji (1917),  slovenački filozof globalne popularnosti Slavoj Žižek, efektno pokazuje zašto je Lenjinova misao značajna i danas. Inspirativno i za one nadahnute nastupima sociologa Jove Bakića koji je u javnom govoru nametnuo ideju revolucionarnosti - temeljnog društvenog preobražaja. Za potencijalne srpske revolucionare, Lenjin je inspirativan jer se i oni suočavaju sa situacijom da nema očekivane svetske revolucije koja bi zapljusnula i Srbiju i odnela režim Aleksandra Vučića. Država na čijem je on čelu delom i sračunato može biti geopolitički i ideološki dezorijentisana, ali ni blizu nije izolovana i iscrpljena, kao što je bio slučaj s ruskom, kad je Lenjin krenuo u osvajanje vlasti.

U jednoj preporuci za čitanje Žižekove studije o Lenjinu naglašava se kako u današnjem svetu, koji karakterišu političke turbulencije, ekonomske krize i geopolitičke tenzije, treba ponovo da se vratimo na Lenjinovu kombinaciju trezvene lucidnosti i revolucionarne odlučnosti. Iako izraziti levičar, ni Jovo Bakić sigurno ne razmišlja ekstravagantno o nekakvoj boljševičkoj državi, niti Žižek govori bukvalno o Lenjinu. Naprotiv, filozof super-star naglašava sve tragične bilanse realnog-socijalizma kome je lenjinizam bio ideološki alibi, ali ono što Žižek smatra suštinski bitnim - to je nada da će se istorisjki subjekat ponovo naći u lenjinskoj delatnoj poziciji. Pri čemu i potencijalni srpski revolucionari treba da znaju za Lenjinov citat da nema idealne revolucionarne situacije (pa otuda i iluzija da će nešto da idealno sazri, a upravo tu reč je negde pomenuo profesor Bakić).

Čak, paradoksalno, u Srbiji je revolucionarna situacija najbliža idealnoj ako se pobedi na izborima, a oni se pokradu. I ta pobeda mora biti u uslovima koji nisu fer. To nas je naučila i 2000. i 2012. Pa ni u Istanbulu izborna atmosfera nije bilo baš fer. Pouke su jasne.

U Srbiji se mešaju pojmovi: Na primer kritička javnost i politička opozicija, revanšizam i lustracija, revolucija, prevrat i puč. Ako režim pokrade izbore (kao lokalne 1996) ili ne želi da preda vlast posle poraza (kao pred 5. oktobar 2000), građani imaju pravo da na ulici odbrane svoju izbornu volju jer su oni nosioci suvereniteta. Ali, to ne mora da bude revolucija. Peti oktobar je revolucija samo u smislu pokušaja deblokiranja tranzicije i pokušaja da se nadohnadi propušteni razvoj. Ono što je bilo prilično oporo za DOS, a naročito kasnije za DSS - kako se ova stranka vremenom pomalo i stidela 5. oktobra - to su famozni krizni štabovi koji su upadali u institucije i firme. Oni su imali klasične elemente revolucionarnih poluga. Ako se DOS vremenom nerado sećao kriznih štabova, a radikali, socijalisti i naprednjaci ih na to stalno podsećali, sad bi u sve čvršćem opozicionom stavu da se ovo neće mirno završiti, krizni štabovi bili maltene nešto najnormalnije - deo koncepta sablja 2, što bi bila operacionalizacija mita o 6. oktobru.

Ali, sećate li se te faze kriznih štabova i urbane legende da je poslednji Miloševićev premijer Mirko Marjanović, imao odlične ruske veze koje su navodno datirale još iz sovjetskog perioda, da se družio sa sinom Leonida Brežnjeva, da je Černomirdin lično zvao dosmanlije posle 5. oktobra da urgira za Mirka. Uglavnom, upozorenje je bilo jasno - da nikome ne pada na pamet da kod Mirka - metafore Progresa - šalje neki krizni štab. Socijalisti i julovci tu priču samo što nisu pretočili u deseterac ne bi li i sebe ohrabrili. Bilo bi interesantno videti kako bi revolucionarna vlast sutra reagovala na ovakve urgencije iz sveta. Ili je baš uverena da ih neće biti?

Dakle, ako se posle prevrata ne promeni sistem (ono što su marksisti/lenjinisti zvali društveno-ekonomskom formacijom), nikave revolucije nema (doduše, u odnosu na našu tradiciju, i sama promena odnosa prena famoznim javnim preduzećima bila bi revolucionarna). Puč 1941. generala Simovića nije bio nikakva revolucija jer pučistima nije padalo na pamet da ukidaju kapitalizam. Ali zato su nas komunisti uvek učili da je rat 1941/45. bio specifičan jer se sa narodnooslobodilačkom borbom istovremeno odvijala i socijalistička revolucija - ukidanje kapitalizma, monarhije i parlamentarizma. Šta bi potencijalni revolucionari u Srbiji ukinuli? Odista truli parlamentarizam? Sumnjamo. Pre bi ga ozdravili. Da li bi vratili monarhiju? Ovi koje nadahnjuje Jovo Bakić sigurno ne bi. Oni bi se obračunali sa mafijaškom hobotnicom koju poistovećuju s Vučićevom državom-kartelom E, tu je kvaka. Tog obračuna nema bez obračuna sa kapitalizmom. Jer kapital u Srbije je oligarhijskog tipa. Da li će biti donešen samo zakon o ekstra profitu (na liniji lustarcije), ili će se ići na nacionalizaciju? I kako bi kapitalistička međunarodna javnost gledala na sve to? Hoće li revolucionarna pravda samo da se zadrži na predstavnicima režima, ili će se ispostaviti račun i nekima pre 2012? Hoće li stranim investitorima biti upućen zahtev da humanizuju rad, da povećaju nadnice i skinu pelene radnicima? I šta će biti ako se strani investitori ogluše o te zahteve?

Ako se uspostavi narodni kapitalizam o kome je govorio još i Đinđić, a ne samo Dragan Đilas - to je i dalje kapitalizam. Priča o revolucionarnosti dela opozicije ignoriše karakter revolucionarnosti aktuelne vlasti. On se ogleda prvo u tome da naprednjačka vlast ima nagon (koji je u biti revolucionaran) da se zaokruži na svim nivoima - do mesnih zajednica (pa otuda Šabac izgleda kao Alamo,), a drugo - suštinski bitno - je to da su naprednjaci izvršili neku vrstu socijalne revolucije s obzirom koliki su broj članova zaposlili, upodobili, omogućili im socijanu promociju (stranka kao kanal vertikalne prohodnosti) i bogaćenje. Ili što bi se narodski reklo - koliko su ih namirili. Da li će oni mirnom kao ovčice, čekati Bakićevu revoluciju, ili će i oni uzeti duge cevi da brane svoje pozicije. Tu već postoje osnove za ozbiljan društveni konflikt - naprednjačke nove klase i osujećene opozicione srednje klase. On bi se naravno maskirao raznim ideološim frazama tipa odbrane države ili vraćanja otete države. Da su tu strane trupe, ne sumnjajte, brzo bi se vratili u 1941. godinu. Na dobitnike privilegija jurišaće i gubitnici privilegija. Mogući bi bio i ishod da pravi pobednik na kraju bude klerikalno-domaćinska Srbija koju će Jovova socijalna i građanska revoucija interesovati kao što su Homeinija interesovali neislamski elementi u pobuni protiv Pahlavija.

Jovo Bakić kao mogući pozitivni primer za Srbiju u istorijskim analogijama navodi portugalsku Revoluciju karanfila i odlazak diktatora Salazara. Gde je vojska omogućila tranziciju vlasti. Da je bilo sreće 9. mart 1991. pošto pada dan nakon Dana žena, mogao je biti i srpska revolucija karanfila, kao deo istočnoevropskog pazla rušenja komunizma. Ako ga danas preciznije definišemo, 9. mart je, ustvari, bio jedina prava srpska kontrarevolucija – da upotrebimo termin kojim su osamdesetih apsurdno čašćavani kosovski marksisti i lenjinisti. Upravo 5. oktobar nije bio obojena revolucija kako revizionisti u Srbiji naglašavaju. Naprotiv, on je bio odocnela antikomunistička kontrarevolucija. Ali, sa svim nataloženim iskustvom kojeg nije bilo 9. marta.

   Mada,  9. mart je bio dvostruka kontrarevolucija: s jedne strane on je simbolički predstavljao raskid s titoizmom, dok je s druge, mnogo drastičnije, bio pokušaj raskida sa Miloševićevom konzervativnom restauracijom, birokratsko-nacionalističkog tipa, koja se paradoksalno nazivala antibirokratska revolucija. Istorijski je pomalo bizarno da taj sutrašnji imaginarni 6. oktobar ne bi bio kompenzovanje deficita 5. oktobra - definitivno zaokruživanje kapitalizma u Srbiji i njemu pripadajuće demokartije sve sa aspektima ljudskih prava, parlamentarizma, medijskih i manjinskih sloboda, i pravne države. Već bi na neki način 6. oktobar bio i revolucinarna revizija prvobitne akumulacije kapitala. A, to baš neće ići tako galtko jer putem koncentričnih krugova kapital u Srbiji je na nekim mestima čudno integrisan. Narodno preuzimanje mafijaškog kapitala i uspostavljanje poštenog kapitalizma međutim neće biti promena sistema. Tu onda ne možemo govoriti o klasnom genocidu. Samo o prevratu.

Vučić se populističkim instiktom obrušava i na svoju nomenklaturu (zaštićenu klasu), na njihove torbice, tašnice i skupa letovanja, kako bi ohrabrio niže ešalone. Bitno je da je kod njih prihvatanje kulta vođe i dalje više dobrovoljno nego manipulativno i prinudno. A, tu proporciju nije lako održati. Poučno  je sovjetsko iskustvo još za neke stvari: Staljinistički sistem je imao razvojnu dinamiku sve dok su i narod i elita bili potrošna roba. Kako je u gulagu mogao da završi i običan partijac tako su stradali i šefovi represivnog aparata kao Ježov ili Jagoda. Ali, kad je elita vremenom postala zaštićena nomenklatura, dok su obični članovi partije nastavili da trpe uprkos smanjenu repesije, sistem je izgubio dinamiku i ušao u fazi dekadencije. To važi za sve autoritarno-klijentelističe režime. Vučić otuda mora pustiti krv svojoj skalameriji. Staljin je imao dobar model formiranja radničko-seljačkih komisija koje su pročešljavalje rad funkcionera. Vučić u predizbornoj fazi može da pristipi i oprobanom modelu podmlađivanja partije. Ne treba skrajnuti da je SNS partija koja je utemeljena odozdo. I da je u populističkom maniru vođi uvek bliži taj običan član odozdo, nego neki otuđeni i razgaćeni funkcioner odozgo.

Ideja revolucionarnosti nije baš toliko nova u ovim našim vučićevskim kontesktima:  Jula 2014. podno Avale govorio sam sa Jovom Bakićem, režiserom Srđanom Dragojevićem, tada zvezdom Socijalističke partije Srbije, i Aleksandrom Popovim iz Centra za regionalizam, na tribini posvećenoj SFRJ u sklopu Nedelje socijaldemokratije - letnje škole na kojoj su učestvovali članovi i članice omladina socijaldemokratskih stranaka i mladi aktivisti nevladinih organizacija, sindikata, studentskih organizacija. Letnju školu je organizovala  Fondacija Fridrih Ebert, koja neguje tradicije nemačke socijaldemokratije. Polaznici su bili smešteni u šatorima. Kao izviđači.

Govorilo se o vrednostima - solidarnosti pre svega, održivosti, klimatskim promenama i regionalnoj saradnji, državi, obrazovanju, zaštiti manjina, EU, vežbala se veština komunikacije, mapiranje problema, prenošenje znanja…

Nije se zabijala ni glava u pesak pred srpskom zbiljom, iako stvari u Srbiji ni izbliza nisu bile ovako bespovratno zaoštrene.  Jedna od tema je bila i Zašto propada socijaldemokratija? Srđan Dragojević je rekao da čeka socijalističku revoluciju, što polaznike nije ostavilo ravnodušnim. Pobrao je ovacije. Njih je interesovalo i da li bi Tito danas ušao u NATO, a Jovo Bakić im je odgovorio da ne bi. Podsetio ih je Jovo da je prisilna modernizacija u SFRJ omogućila socijalnu pravdu koja u Kraljevini Jugoslaviji nije postojala. Naveden je i primer društvene pokretljivosti u SFRJ, koja je šezdesetih godina bila najveća u Evropi posle Švedske. Stopa maloletničkog kriminala bila je vrlo niska. Osetio sam čudan logički kolaps – jugonostalgiju onih koji su se rodili nakon smrti iste zemlje. Malo sam ih urazumio stavom mojih drugara iz Slovenije koji vole da žive u EU, a da se provode u SFRJ. Ismejali su me kad sam im rekao da bih pre živeo u vreme DOS-a nego u SFRJ.

Fridrih Ebert je tada strogo formalno razmišljao - tu su bile, u njihovom formatu, džumle i Dačićeve, Dodikove, Čankove, Milove, Tadićeve i Pajtićeve (tada predsednik DS) socijaldemokrate. Niko tada nije pomenuo aksiom tranzicije - da se u društvima poluperifernog kapitalizma ne može razviti socijaldemokratija zapadnog tipa.

Ti socijalistički i socijaldemokrstski klinci i klinceze jula 2014. podno Avalje nisu znanli za pesmu Na Avali pokraj Beograda, okuplja se kralja Petra garda, ali su i priče o revoluciji više bile letnja šema, maglovite i egzotične. Sad to nije tako. Niko onda nije, na primer, pominjao  Nikolaja Gavriloviča Černiševskog i njegovo najznačajnije i najpoznatije delo - roman Šta da se radi? Černiševski je uticao na mnoge - od Lenjina do Svetozara Markovića. Za Srbiju danas Černiševski je bitan jer je govorio i emocionalnoj dinamici koja je na kraju kulminirala boljševičkom revolucijom. Ta emocionalna dinamika ovde se zahuktava do tačke da izbori postaju nebitni. Emocionalna dinamika je takva da je zaista nemoguće zamisliti da bi Vučić predao vlast onima koji bi ponovo da opljačkaju i izdaju Srbiju. Emocionalna dinamika kod opozicije razvija se u pravcu saznanja da je apsurdno voditi dijalog sa diktatorom.

Vladimir Gajić, advokat i predsednik pravnog saveta Narodne stranke smatra da postoji pravni osnov za zabranu rada SNS, SPS i SRS  u postupku pred Ustavnim sudom. U odnosu na 5. oktobar, Vučićeva propaganda i pojedina kadrovska rešenja deluju isuviše često reakcionarno. Opozicija pravi istorijski kontinuitet od KNOJ-a 45, preko OZNE, UDBE, SDB-a, pa danas do Vučićeve BIA-e…, ali u sferi kapitala takav se kontunitet ne može lako uspostaviti, jer su u njegovoj prvobitnoj akumulaciji učestvovale i demokratske snage. Što će biti u opozicionoj eshtalogiji nultog časa jedna kvadratura kruga.

Vraćanje otete države građanima teško da će poremetiti  ideološku uravnilovku neoliberalizma na brdovitom Blakanu.

Iako vam niko ne brani da u to verujete. Kao što mi je deda pričao da je pre Drugog svetskog rata bilo ljudi koji su poverovali komunistima da neće biti poreza. Kad oni pobede.   

Komentari
Kolumne
Negativna geografija
Negativna geografija

Da li se sećate ovih stihova: ‘Ponekad kao pod narkozom, sanjam kako pu...

Udvorički gen
Udvorički gen

Teško da u Srbiji ima mnogo slobodno-lebdeće inteligencije u smislu kako...

Vimbldonske magle i vidici
Vimbldonske magle i vidici

Naravno, ima i navodno upućenih koji ne veruju baš u takvu sinhronizacij...

Ideja revolucionarnosti u srpskom društvu: Da li smo razumeli Lenjina?
Ideja revolucionarnosti u srpskom društvu: Da li smo razumeli Lenjina?

Stotinu godina nakon boljševičke revolucije u Rusiji (1917),  slove...

"Širenje stranke"
"Širenje stranke"

Proces razmišljanja izgleda da se privodi kraju. Sve je izvesnije da ć...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

2019. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web