Na Bledskom strateškom forumu premijer Hrvatske Andrej Plenković upozorio je na “surovu političku stvarnost” Zapadnog Balkana, istakavši da je “Srbija na rubu građanskog rata“, te naglasio potrebu trezvenog pristupa proširenju Evropske unije. Mogao je Plenković naći i diplomatskiju ocenu od ove za stanje u susednoj zemlji.

Tokom desetomesečne krize u Srbiji imao je Plenković i suptilnijih izjava – na primer onu s početka ove godine povodom očekivanja da „Janaf“ (Jadranski naftovod) i dalje snabdeva Srbiju, „jer želimo i ekonomsku i energetsku stabilnost našeg suseda, što srpske vlasti znaju“. A sve je to bilo zbog pretnje američkih sankcija ruskom „Gaspromnjeftu“ i „Naftnoj industriji Srbije“, koje bi pogodile „Janaf“ kroz koji ide 95 odsto nafte koja dolazi u Srbiju.

Dobro, nije se očekivalo od Plenkovića da podrži Vučića i srpski režim (jer kad HDZ to radi, radi vrlo perfidno), kao što ga je ovih dana pohvalio bivši general Hrvatskih oružanih snaga (HOS) Ante Prkačin („Tvrdim da Srbi i Srbija imaju dobrog čoveka na čelu. On je naoružao Ukrajinu, a nije se zamerio Rusima“), ali je mogao biti suptilniji Plenković pa da bar izrazi nadu da će Srbija smoći snage za „suživot“ svojih građana.

Što kaže Svetislav Basara – da Srbi u Srbiji probaju da žive bar kao Hrvati i Bošnjaci u Mostaru.

Ta odvratna reč „suživot“ vezuje se za propale politike takozvanog pomirenja na postratnom prostoru bivše SFRJ. Ima dobar film iz 2003. Pjera Žalice „Gori vatra“, koji se bavi posleratnom stvarnošću dejtonske Bosne i Hercegovine, a radnja se prelama kroz najavljenu posetu američkog predsednika Bila Klintona varoši Tešnju.

Film prati i hit pesma sa stihovima: „Pusti neka srce govori, pusti nek’ se duša odmori, iznad Tešnja zora sviće, ljubav naša vječna biće…“, dok je u samom filmu (čega nema u verziji koju peva Halid Bešlić) ubačen i stih posvećen Bilu Klintonu – „da u našu avliju doneseš suživot i demokratiju“.

Bude li politička jesen relativno mirna, tenzije će samo otići u svoju potmulost.

Ima modela i iskustava za srpsku stvarnost, ali je problem što su ona idealno-tipska, neadaptibilna, neostvariva. Neka su i albanska.

Na primer, lakše bi u polarizovanoj Srbiji ostvarili nekadašnji princip „prištinskog korzoa“ (gde su jednom stranom ulice išli Srbi, a drugom Albanci i svako u svoje kafiće), nego što bi mogli da se podelimo u DDR Srbiju (prorusku, narodnu) i SRN Srbiju (proevropsku, demokratsku), po nemačkom hladnoratovskom principu. Sve sa zidom. Sa dogovorom da baš ne mora da se puca na prebege.

Čak i da se dogovorimo da jedna od dve „srpske nemačke“ za pola veka prihvati model koji se pokazao uspešnijim. Onaj na čiju stranu valjda bude više prebega. Što bi zavisilo i od geopolitičkih raspleta.

Teško je to izvodljivo jer Srbija je, što bi rekao nekada Vuk Drašković Stjepanu Mesiću za BiH – „leopardova koža“, samo sad po izmešanosti Srba koji su za i protiv Vučića.

Možda bi, po albanskom principu, mogao da se napravi i „paralelni univerzitet“, sa tom apsurdnom razlikom što bi možda „paralelni univerzitet“ ovde pre pravila država Srbija (Vučićeva država).

Ako EU neće otvorenije da podrži proteste u borbi za demokratiju u Srbiji, da li bi bar nostrifikovala diplome sa „alternativnog univerziteta“, ako bi njega napravila antivučićevska Srbija?

Što je malo teže, jer pitanje je i da li bi srpska dijaspora finansirala takav univerzitet kao albanska nekada.

Oseća se odsustvo Aleksandra Vulina kad treba odgovoriti na izjave, kakva je ova Plenkovićeva sa Bledskog strateškog foruma.

Stari je Vulin Vučićev saborac. To saborac je kao čin na toj strani, nije kao ono kad se pisac Siniša Kovačević obratio jednom prilikom na velikom opozicionom skupu okupljenima sa – saborci.

Vulin, nekadašnji neformalni ministar za Hrvatsku, u jednom trenutku se čak učinilo uz zvaničnog Marka Đurića i nezvanični ko-ministar spoljnih poslova, kao da je izgustirao i prevazišao Hrvatsku pa i Plenkovića. Geopolitički, pre svega.

Uz Vučića, kako je najavila „Raša Tudej Balkan“, u Kini ovih dana nalazi se i Aleksandar Vulin, nekadašnji direktor BIA, ministar odbrane i policije Srbije, a od proletos predsednik Nadzornog odbora Javnog preduzeća „Srbijagas“. To su sve zvanične funkcije.

Iako je Vulina na tom polju gotovo nemoguće zameniti, Ana Brnabić se iskazala. Ne prvi put.

Ona smatra da je Plenkovićeva izjava logična jer su Hrvati toliko želeli i toliko uložili u destabilizaciju Srbije. Ana ovoga puta nije pomenula „Janaf“, niti objasnila zašto država Srbija priznaje „ustašku državu“ koja sprovodi preko nekih „blokadnih kuharica“ (hrvatskih priručnika) pravu „obojenu revoluciju“ u Srbiji.

Sumnjamo da će Srbija biti prva otpriznavačica „ustaške države“.

No dobro, kaže Brnabić: „na žalost nekih, i na veliku sreću Srbije i većine njenih građana, čitavog našeg naroda, to niti je tačno, niti će se dogoditi (građanski rat)“.

To je ohrabrujuće, ali šteta što Brnabić nije pojasnila da će Srbija smoći snage za „suživot“. Jer je pomenula i „većinu naših građana“ i „čitav naš narod“.

Dobro, ’ajde, da damo Ani „tri na karte“ (kao u tabliću), ako je „većina“ rezervisana za Vučića, ali onda valjda i antivučićevska Srbija spada u „čitav naš narod“.

Nije valjda tu Ana napravila lapsus, kako joj to inače basta. Tek valjda nije napravila frojdovsku grešku.

Samo pominjanje ideje „suživota“ podrazumeva i priznanje druge strane kao legitimne (sistemske). Što nekad ne može – jer drugu stranu čine i „ustaše, hamasovci, anarhisti, komesari nove Užičke republike, zgubidani…“, a kako sa njima sprovoditi „suživot“?

Znate onu repliku iz „Užičke republike“ Živorada Žike Mitrovića, kad Miša (Branko Milićević – Kockica) kaže Bori (Borisu Buzančiću), dok gleda raspojasane i naoružane četnike: „Žao mi onog mog Radovana“ (njegov dobri drug koji je zalutao – mobilisan – u zle četnike). Komandant Bora odgovori pitanjem: „A koliko je takvih Radovana?“

I Vučić nađe poštene ili izmanipulisane među demonstrantima koji u dubini duše žele dobro svojoj Srbiji. Kad su užički naprednjaci ove godine organizovano krenuli na (kontra)miting u Niš, bilo je zvižduka i vređanja u Užicu, a jedan koji je to radio kaže: „Žao mi onog mog Radovana“ koji mu je stari prijatelj, i naravno, ne zove se Radovan – već je samo citirao repliku.

Interesantne su priče tipa kako bi se Tihi, Prle i Mrki postavili 1948. u vreme krize sa Informbiroom, odnosno da li bi Jataganac podržao Stambolića, a Giga Moravac Miloševića na Osmoj sednici, ili bi bilo obrnuto.

Iz perspektive „Užičke republike“, inače prepune istorijskih falsifikata, premijerno prikazane 1974., teško je bilo zamisliti da će Boris Buzančić biti prvi Tuđmanov gradonačelnik Zagreba, a da će Branko Milićević biti u partiji tipa SNS i da će njen lider podsećati na „tatatatira!“, uzrečicu kultne Brankove TV dečije emisije „Коcka, kоckа, kockica“

Ovakvu Hrvatsku sa jakim filoustaškim utiskom, ovakva EU sa jakim utiskom proširene Austro-Ugarske teško da će izbaciti iz svog članstva, kao što temeljno rešešeljizovanu Srbiju nikad neće ni primiti. Niti ova Srbija, koja čeka Ruse na Dunavu, a Sijeve trupe u Tajpeju, to i želi.

Hrvatska ima svoj novi „SUBNOR“, koji je neka vrsta pritajene vojne hunte, sa tangento vezom branitelja i Tuđmana, a svaki „SUBNOR“ voli da se stara i o kulturnim obrascima, jer i oni su tekovine svakog rata.

Evo, videh pre neki dan negde na internetu Lindu Evans – Kristl iz „Dinastije“. Ima 82 godine. Džoan Kolins (Aleksis) ima 92. Onaj titoistički SUBNOR (Savez udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata) je čak osamdesetih, kad se „Dinastija“ emitovala u Titolendu, našao za shodno da se pobuni zbog tog emitovanja, jer takva serija „kvari socijalistički moral“. Prekid emitovanja tražio je i Savez žena socijalističke omladine SR Makedonije. I zbog prikazanog kapitalizma i stila života, verovatno i zbog Stivena, koji je bio gej, što je tada šokantno primljeno u auditorijumu bivše Jugoslavije.

U dekompenzovanoj Srbiji izvor frustracije je to što teško može devedesete godine prošlog veka da predstavi kao pobedničke. Pa zato sada očekuje satisfakciju u novim geopolitičkim raspletima, koji će joj odati počast da je Miloševićeva politika bila globalna avangarda.

U odgovoru Plenkoviću, predsednica srpske Skupštine rekla je da „parafraziram jednu našu pesmu – džaba vam novci, moji sinovci, džaba vam bilo svih Dinka i Mila... Kuharica završila u đubretu (i bukvalno)“. Da li je moguće da Brnabić ne zna da je to „džaba vam novci, moji sinovci“ iz pesme Đorđa Balaševića? Ili zna, pa joj je ipak bilo neprijatno da umesto „naša pesma“ kaže „pesma Đorđa Balaševića“. U toj pesmi inače postoji i stih „ja ipak varam malo bolje“, koji ide posle citiranih stihova i razjašnjava kontekst, ali ga Ana nije citirala, verovatno znajući da se podrazumeva.

Kao što je Ministarstvo spoljnih poslova Srbije preporučilo građanima da tokom proslave „Oluje“ ove godine ne idu u Hrvatsku, možda im preporuči i da ovog oktobra, ako žele da idu u EU, ne kreću preko Hrvatske – jer je bolje da im Mađari ili Bugari uzimaju otiske prstiju i fotografišu ih nego da ta biometrijska posla rade Hrvati, kapija EU.

Naravno, kada Ante Prkačin pohvali Vučića, on za njihove medije neće biti manji ustaša, ali će im biti drago što pohvala stiže sa suverenističkih pozicija, koje Hrvatska nema – jer njoj se svetski državnici ne obraćaju kada sve dogovore s Mercom i Nemcima, dok sa Vučićem i suverenom Srbijom moraju direktno, kao sada u Pekingu. Zato se i Vulin ne zamajava Plenkovićem. Može samo u predahu, ako ga ne mrzi, i to kao stilsku vežbu.

Odlučno se predsednica Narodne skupštine obratila zvanično predsednici Evropskog parlamenta Roberti Mecoli, povodom objave izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju, Tonina Picule, na godišnjicu „Oluje“ (u uniformi sa puškom), i pozvala je da zauzme jasan stav po ovom pitanju. Brnabić je, inače, kritikovala Piculu zbog „pristrasnosti i dezinformacija u njegovom izveštaju“, ističući da sastanak s njim nije bio prijatan, ali da je bio iskren, te izrazila sumnju da je njegova namera da pomogne opoziciji da dođe na vlast.

Imenovanjem Picule za izvestioca, EU teško da je Srbiji poslala poruku ohrabrenja. Ali šta ako jednog dana izvestilac bude neko iz crnogorske Demokratske partije socijalista? Možda jedino ako postoji slika iz vremena pohoda na Dubrovnik, kad je DPS bila jedinstvena. Samo što bi takvog, i da ga ima, Hrvati ekspresno stopirali, kao što su svojevremeno stopirali i podizanje spomenika Punišu Račiću.

Crna Gora, međutim, nije uspela da spreči podizanje spomenika Miru Barešiću, poznatom i po učestvovanju u ubistvu ambasadora SFRJ Vladimira Rolovića u Stokholmu 1971, inače Crnogorca. Taj koji bi došao iz DPS da bude izvestilac Evropskog parlamenta mogao bi nas podučiti evropskim vrednostima, a na nama je kakvi bismo đaci bili.

Uostalom, jedan od programskih ciljeva SNS 2012, kada su se dočepali vlasti, bio je ubrzanje evropskih integracija Srbije, koje su, kako su tada smatrali reformisani radikali, Tadić i njegovi zakočili. Samo što tada nije bilo pitanje neuvođenja sankcija Rusiji.

Odnosi HDZ i SNS su uglavnom bolji nego oni između Srbije i Hrvatske. Delom i zato što i u HDZ i u SNS smatraju da su te stranke, svaka za sebe, sasvim dovoljne i Hrvatima i Srbima. To je osnov državotvornosti. Iako bi bilo cinično reći da su „sestrinske“, obe partije su vezane za Evropsku narodnu partiju (EPP). Kako je samo ideolog HDZ-a, poslanik u Evropskom parlamentu Davor Ivo Štir, umeo „izbalansirano“ da govori skoro o Vučićevoj Srbiji. Uprkos izvesnim konstruktivnim kritikama Srbije, nekako nije dao povoda da mu Ana Brnabić odgovori. Plenkoviću se, ipak, nije moglo oćutati.

Brnabić je citirala pesmu Đorđa Balaševića, za koju je možda mislila i da je narodna, izvorna, i možda će kasnije shvatiti da ima autora. Slično se učinilo i sa njenim šefom Vučićem, koji verovatno ne zna da je Ljubomir Simović autor reči „Srbija nije šaka zobi da je svaka vrana pozoba“ (drama „Kosovski boj“), a besomučno ih citira, bez da i jednom pomene Ljubu Simovića, za koga bi mogao pretpostaviti šta misli o njegovoj vlasti i tom citiranju.

Koga sve Vučić nije citirao mimo početnog Maksa Vebera? Na primer: u Kosovskoj Mitrovici Vučić će pomenuti Dekarta, u Grdelici Ajn Rend, a sa Ist Rivera će jednom cinično naglasiti da bi Karla Jaspersa preporučio Miroslavu Škoru (samo kad bi ovaj mogao da razume pojam krivice kod Jaspersa), nekadašnjem kandidatu na predsedničkim izborima u Hrvatskoj, kao reakciju na Škorovu zaboravljenu opasku da je Vučić glavni krivac što su se pokvarili odnosi između Srbije i Hrvatske.

Danas je bar lako videti koliko srpska stvarnost (ne samo Vučićeva) nije usklađena sa Veberovom protestantskom etikom i duhom kapitalizma, Dekartovim racionalizmom, egoističnim objektivizmom Ajn Rend ili, tek, sa Jaspersovim hrišćanskim egzistencijalizmom. Za sada se kod Vučića najbolje drži Lajbnicov „dovoljni razlog“.

Državovoljnost u srpskoj praksi ne znači uvek i državotvornost, kao što je teško naći da praksa delanja prati etiku uverenja. Često se iza naglašene srpske „državocentričnosti“ (ne samo ove Vučićeve) krije težnja ka (samo)destrukciji i suženju javnog prostora. U društvu porno-nacionalizma (Alis Manro), kulovski fašizam (Živan iz Užica) postaje zlokobna mogućnost inercije. Mediji preuzimaju ždanovljevsku matricu.

U razorenom društvu sa saznajnim deficitom decenijama dominira model poluintelektualca–najamnika. U Srbiji, društvu isfrustriranih nacionalista, sistemski se izbegava rasprava o devedesetim i genezi srpskog debakla. Uprkos masovnosti protesta, univerzitetskoj pobuni i časnom držanju mnogih profesora, Srbija je društvo u kojem je antiintelektualizam jako izražen. Ovo društvo ima deficit inteligencije u smislu kako ju je odredio Karl Manhajm, što znači da je intelektualac onaj koji je strukturalno nezavisan i može formulisati kritički odnos prema svom ambijentu.

U današnjem svetu, inače, teško je biti „strukturalno nezavisan“ – istovremeno i od države (svoje ili tuđe) i od tržišta (svojeg ili tuđeg). Tek nema one Gramšijeve „organske inteligencije“ koja bi formulisala „interes klase“, što je, kako kaže Todor Kuljić, „prognan pojam“. (Todor Kuljić).

Letnji festivali ostali su bez publike, delom i zbog bojkota jer ih je potencijalna publika identifikovala kao prorežimske. Bilo je i otkazivanja važnih izvođača – neki su to učinili zbog stava, a verovatno i zbog pritiska javnosti. Beogradski „Beer fest“ imao je zjapeću prazninu tamo gde su trebali da budu posetioci.

Eh, kad se setim da su „The Stranglers“ nastupili 2018. na masovno posećenom „Beer Festu“ (tada je takođe bio Vučić na vlasti, pa je pad nivoa još vidljiviji). Za potrebe jubilarnog 15. „Beer Festa“ snimljen je promotivni spot u tramvaju, a glavne uloge imali su Svetislav „Bule“ Goncić i Zoran Cvijanović. Na ovaj način dat je omaž kultnom filmu „Oktoberfest“ reditelja Dragana Kresoje. Film je urbana metafora o romantičnoj i tragičnoj mladosti, o snovima da se ode na čuveni minhenski sajam piva.

S obzirom na Goncićev angažman s naprednjacima i Cvijanovićevu ulogu u satiričnom, antivučićevskom filmu „Stado“, ovaj spot u tramvaju tumačen je u čaršiji i kao „nacionalno pomirenje“. Mada je danas ipak bolje govoriti o „suživotu“. Pomirenje je preambiciozna stvar, kao što je i „jedinstvo“ samo jedinstvo Vučićevih lojalista i zavetnika.

Za prošla vremena, ali i za Vučićevo vreme, indikativna je rečenica izgovorena u „Oktoberfestu“ od strane onog frika koga glumi Bogdan Diklić: „Ako baba plače, daj joj keksa.“

Ili kad je jedne godine tadašnji američki ambasador Kirbi posetio Ušće. Ne mogu da garantujem da li je znao da sluša „Riblju čorbu“, niti znam da li je Bora znao da u publici ima visokog gosta.

Na toj pivskoj smotri, koja je ujedno bila i najveći ex-YU rock festival, Velika Britanija postala je prva država koja je imala specijalizovani štand, maltene kao na Sajmu knjiga. U rezidenciji britanskog ambasadora zvanično su predstavljani pivski brendovi ove zemlje. Pojavio se i „Trooper“ – oficijelno lager pivo (4,8% alkohola) najvećeg hevi metal benda na svetu, „Iron Maiden“, izbačeno na tržište pred početak njihove turneje „Maiden England World Tour“. Ove godine „Maideni“ slave pola veka postojanja.

„The Trooper“ je pesma sa albuma „Piece of Mind“ (1983). Pesma je, kao i mnoge iz opusa „Maiden“, inspirisana ratom, tačnije novelom Lorda Alfreda Tenisona čija je tema učešće engleske lake konjice u borbi kod Balaklave 1854. godine, u tursko-ruskom Krimskom ratu. Englezi su se tada sa Francuzima borili na strani Turaka.

Na etiketi piva „Trooper“ nalazi se zombi Edi – maskota „Maidena“ u tradicionalnoj engleskoj vojničkoj uniformi.

Pravio sam reportažu sa prvog „Beer Festa“ (tada podno Kalemegdana). U peni (ne pivskoj) nastupao je „Psihomodo Pop“. Neki hrvatski bendovi imali su na ovom festivalu najposećenije nastupe u karijeri, na primer „Film“.

Ostaće u analima nastup „Atomskog skloništa“, kad je Bruno Langer predstavio bend i rekao koliko oni vole da sviraju rokenrol u Beogradu na „Beer Festu“. Kao što je jednom davno, u zagrebačkom „Kulušiću“, Vlada Janković Džet počeo koncert rečima:
„Dobro veče. Kažem, dobro veče Zagrebe. Dobro veče svima ovde u ’Kulušiću’. Mi smo grupa ’Tunel’. Da, iz Beograda. I da, mi sviramo rokenrol.“

I onda fenomenalna „Rockabilly Anđelina“!