Sudeći po dosadašnjem delovanju glavnih političkih aktera, izbori u Beogradu produžavaju već, prethodnim parlamentarnim i predsedničkim izborima, uspostavljenu matricu svađalačkog, ostrašćenog osvetoljubivog brloga na političkoj sceni.

U predstojeće beogradske izbore polažu se ne male nade da se ova situacija promeni: aktuelna vlast "Narodnog fronta" nastoji da dodatno učvrsti i potvrdi svoju prevlast a opozicione da je makar načnu i poljuljaju, u najboljem slučaju da naprave minimalnu prednost koja bi konačno označila moguću šansu za promene, odnosno za izlazak iz unisonog začaranog kruga gotovo jednopartijskog sistema i očigledne autoritarne vladavine.

Postavlja se pitanje šta nam zaista ovi izbori donose, odnosno šta nam mogu doneti? Da li dalje produbljivanje naše sveukupne krize, a posebno krize morala u političkom i javnom životu uopšte? Ili izbistravanje, otrežnjivanje, osvešćivanje, vraćanje pravilima demokratske igre - fer izborima, vraćanje poverenja ljudi u politiku i političare, u institucije društva.

Naizgled sve jednostavna pitanja, a da li su i odgovori takvi? Bili bi jednostavni kada bi stranke i pokreti koji nameravaju na izbore poslušali građane. Obično građani slušaju stranke i njihove prvake, a red bi bio da se to malo okrene. Kako? Pa da sada građani kažu kako na izbore i koga vide kao mogućeg gradonačelnika. Kako doći do toga? Istraživanjem javnog mnenja. Ali, i istraživanja se štimuju, reći će neki, s pravom. Tačno, ali to ne rade svi istraživači. Prisetite se, svi znate bar po jednog koji ne pristaje da namešta rezultate. Na primer, Srećko Mihailović. Iskusan, nepotkupljiv, pouzdan, veoma dobar istraživač. Šta u tom slučaju treba stranke da urade? Prvo, da se obavežu da će poštovati izraženu volju građana i drugo da dostave imena svojih kandidata i kandidatkinja. Građani bi se izjašnjavali da li na izbore u jednoj, dve ili više kolona i koga vide kao potencijalno najboljeg kandidata za gradonačelnika. Ako stranke i pokreti poslušaju mišljenje građana ovi se obavezuju da će masovno izaći na izbore.

Znam da će odmah početi pitanja: Jedni neće sa Čedom, drugi neće sa Živkovićem, treći neće sa Borisom... Ako mogu, i to na parlamentarne izbore, Vulin i Dačić, onda bi trebalo da mogu zajedno na izbore Demokratska stranka i svi njeni derivati. Ako može Drašković, koji je za NATO, sa Vulinom i Popovićem, koji su za Rusiju, a protiv NATO-a da s njima ide na parlamentarne izbore, valjda može i Boris sa Čedom, Živković sa Petrovićem, Jeremić sa Jankovićem. Posebno kada se zna da se na lokalnim izborima ne odlučuje ni o NATO-u, ni o Evropi, ni o Rusiji, ni o Americi. Tu se odlučuje o našim svakodnevnim interesima, zato: isterajmo ih sve na čistac.

Jedna ili eventualno dve kolone na izborima je garancija građanima da se opozicija može dogovoriti, a ako se dogovori, onda može i da iznenadi. Postojeći režim koristi izanđalu, ali još uvek uspešnu metodu: zavadi pa vladaj! Odgovor treba da bude: čvrsto i jedinstveno. Oni se plaše dogovora. Najveći strah je: dogovor opozicije. Strah ih je gde će sutra biti Žika iz Sopota, Šapić sa Novog Beograda, Beli Preletačević (ako već nije preleteo?!).

Možda su bolje dve kolone, pojednostavljeno rečeno: proevropska i antievropska. Ali pitajmo građane šta oni o tome misle i kažu.

Da li se sećate kada se, tu skoro, samokandidovao za gradonačelnika sadašnji gradski menadžer, a podržao ga sadašnji predsednik opštine Novi Beograd. Ta je vest bila samo jednom i nikad više, dok veliki brat ne kaže svoje. A rekao je: u dva rebalansa građani Novog Beograda nisu dobili ni dinara za razliku od ostalih šesnaest opština. Poruka režima je jasna: Ovako prolaze oni koji ne slušaju, već izražavaju inicijative. A ko najviše ispašta? Građani najveće opštine u Srbiji.

Krajnje je vreme da se vidi ko je gde. Gde je to Demokratska stranka? Šta hoće njen predsednik? Da vraća dug velikom bratu, da čuva stečeni kapital, ili da poštuje volju građana? Isterajmo i njega na čistac! Jer se od Demokratske stranke, s pravom očekuje više i bolje. Isterajmo na čistac i Demokratsku stranku Srbije i LDP i Belog Preletačevića, i "Dosta je bilo" i "Ne davimo Beograd", i Jankovića i Jeremića. Svi oni, a i mi, treba da znamo da je "Narodni" front na izborima 2014. godine dobio preko tridesetak poslanika od ostatka onih koji nisu prešli cenzus. U Beogradu ko ne pređe cenzus direktno daje glasove i odbornike SNS-u i njegovim satelitima. Tako će SNS-u i njegovom "Narodnom" frontu dati glas i oni koji to nikada ne bi uradili. Ako se to spreči "Narodni" front će biti pobeđen ili ozbiljno uzdrman, a konačno će se uspostaviti ozbiljna alternativa "Frontovskoj" organizaciji. Za početak i to nije malo. Znam da nije dovoljno.