Sredinom januara ove godine šefica evropske diplomatije Kaja Kalas, rekla je na marginama sastanka sa liderima političkih grupa u Evropskom parlamentu da je stanje u svetu takvo da bi mogao biti „dobar trenutak da počne da se pije“. Za samu sebe, Kalas je rekla da, sada ne pije mnogo. Ona je ovo izjavila otprilike u isto vreme kada su se ministri spoljnih poslova Grenlanda i Danske sastali sa američkim potpredsednikom Džej Di Vensom i državnim sekretarom Markom Rubiom zbog pretnji Donalda Trampa da će zauzeti arktičko ostrvo. Izjavu Kaje Kalas o pijenju (alkoholnih pića naravno) navela su dva izvora koja su bila prisutna na tom sastanku, kako piše „Politico“.

U Skandinaviji i Baltiku (Kaja Kalas je iz Estonije), konzumiranje alkoholnih pića ima ozbiljnu tradiciju, a nekom davnom prilikom u Moskvi (Rusi takođe imaju takvu tradiciju), od jednog Rusa čuo sam za nekog njegovog druga  - „pije k’o Finac“. Inače, u to vreme „liberalnije“ Putinove faze -  još uvek pre njegovog govora na Minhenskoj bezbedonosnoj konferenciji 2007. kada je postavio gard prema pretenzijama Zapada, u Moskvi je bila popularna vodka „Putinka“. 

Kad bi se dodeljivao „Oskar“ i za anticipaciju, pa i predviđanje psiholoških stanja, Danska bi imala još jednu statuicu. Hajde da se podsetimo: Stvarno, šta bi bilo gore „za srpsku stvar“: Da su Hrvati 2018. u Moskvi postali prvaci sveta u fudbalu ili da je film „Quo vadis, Aida?“ Jasmile Žbanić o Srebrenici dobio Oskara 2021? Francuska je pobedom nad Hrvatskom sprečila da se te 2018, na godišnjicu „Oluje“ na tvrđavi u Kninu pojavi još i mundijalska „Zlatna boginja“, a stvar je totalno psihološki preokrenuo isti dan Novak Đoković osvajajući Vimbldon. Da bi, eto, režimski mediji sad zataškavali njegovu pobedu protiv Sinera u polufinalu „Australijan opena“ zbog političke nepodobnosti.

Film “Još jedna tura“ (Another Round, ili po danski Druk) danskog reditelja Tomasa Vinterberga, dobio je 2021. „Oskara“ u kategoriji za najbolji strani film. Zbog simpatičnih danskih instant pijanca bar smo izbegli naricanja po režimskim medijima o još jednom udaru na „srpsku stvar“ – da je „Oskara“ dobila „Quo vadis, Aida?“ Bilo je tada i smušenih izjava razočaranih građana Sarajeva koji ne mogu da shvate da je „Oskara“ dobio film o pijanstvu, a ne o genocidu. Da je film otrežnjenja izgubio od filma opijanja. 

Te 2021. za „Aida“ ili „Daru iz Jasenovca“, navijalo se morbidno – kao da su predstavnice na „Pesmi Evrovizije“. Ali, ko bi te 2021. mogao tipovati da će Kaja Kalas biti šefica evropske diplomatije, i ko bi pogodio da će autonomni danski Grenland postati jedna od najrizičnijih tačaka globalne bezbednosti – potencijalni „Trampov Krim“ – kako za zove politikolog Ivan Krastev. Ko je očekivao apsurdnu situaciju da će danski suverenitet biti ugrožen od najvećeg saveznika – SAD, te da će grenlandska neuroza okrnjiti status stanovnike Danske kao najsrećnijih ljudi na svetu, a za šta su proglašavani u više navrata. Na primer, 2021. svetski mediji su pisali da najveću zaslugu za sreću Danaca ima poverenje koje oni imaju među sobom, ali i poverenje koje gaje prema institucijama države i društva. Danci umeju uživati u malim stvarima poput kupanja u zalivu tokom sunčanih dana, vožnji biciklom sa decom, čak i po kiši. Ljudi su srećni i zato što znaju da su svuda u gradu sigurni. Što naravno ne znači da tamo nema nesrećnih i depresivnih. I ne samo zbog mnogo kišnih dana. Kakva je klima i u Kopenhagenu.

Danska „Još jedna tura (ili runda)“ u vreme korone delovala je kao film iz prošlog života. Ko bi pretpostavio da je to film predskazanja. Fenomen otuđenja sredovečnih indisponiranih muškaraca iz srednje klase u jednom od najsrećnijih društava na svetu, kritičarima se učinio kao melanholičan. Teskobu filma pojačava saznanje da je Vintenbergova kćerka Ida poginula tokom snimanja filma. Mads Mikelsen glumi profesora Martina koji sa svoja tri prijatelja (kolege) odluči testirati uticaj alkohola na njihove živote. Ispočetka, oni su poletni i energični – alkohol je katalizator – ali kako odlučuju piti sve više i više tako se njihovi životi dodatno raspadaju. Martin nastavlja piti sve dok ga supruga Anika ne odluči napustiti. Na neki čudan način, sad ispada da su ovi Danci počeli da piju intuitivno zbog neizvesnosti koja dolazi sa drugim Trampovim mandatom. Da je radnja filma bila da su oni počeli da piju zbog potencijalne američke aneksije Grenlanda, to bi sigurno bila obećavajuće zamišljena futuristička komedija. Kao što se neki film, ne mogu da se setim koji, završava tako što Meksiko prima izbeglice iz SAD. Što možda i nije nemogući epilog. 

I kod Kaje Kalas alkohol bi trebalo da bude katalizator – malo uteha, ali i čašica ohrabrenje da se evroatlanska bezbedost očuva, a ne da se raspada kao životi danskih ad hok alkoholičara. Vintenberg je precizno istražio jedan spektar opijanja kako bi napravio film koji slavi život. Evroatlansko jedinstvo se tada podrazumevalo. 

U dugačkoj, gotovo karnevalskoj sceni dekoncentrisane kamere na kraju filma, došlo se do katarze, mada je nešto ostalo nedorečeno – možda baš ono što se krije u staroj konstataciji Svetislava Basare: „Nismo mi alkoholičari zato što pijemo, već pijemo zato što smo alkoholičari.“

„U ovoj državi svi piju kao manijaci“, kaže Martinova žena Anika. Bio sam u Danskoj i nazočio, što kažu Hrvati, tradiciji i praksi opijanja. Ali i depresivnim pukotinama u srećnom društvu. Problem je samo što je odavanje alkoholu tamo skup sport za čoveka naviknutog na diskontne cene alkohola po Srbiji. Mada su se i u Srbiji promenile stvari: Sad evo kao već stariji novinar skoro da i ne poznajem mlade novinare koji cirkaju, a kad sam ja bio mlađi novinar, maltene nisam sreo starijeg novinara (pa i novinarku) koji nije cirkao. Flaše su stajale i po redakcijskim stolovima kao i piksle naravno.

Alkoholni eksperiment danskih profesora zasnovan je na stvarnoj ideji norveškog psihologa Fina Skarderuda, da je čovek sa do 0,5 promila alkohola u krvi opušteniji i kreativniji. Odnosno, da trezan čovek ima deficit alkohola u organizmu, na primer kao što neko ima deficit vitamina D. Četiri dekompenzovana profesora u pokušaju bekstva od rutine prihvataju režim Ernesta Hemingveja, da piju samo radnim danima i to do osam uveče. Na Zapadu omladina generalno manje pije nego nekad , pokazuju istraživanja. U Zapadnoj Evropi su i dalje najbrojniji i među mladima takozvani vikend pijanci, kao što su to u Srbiji pijanci „tradicionalisti“ – po principu „valja se!“ Inače, istraživanja pokazuju da omladina, uprkos tome što je izgleda manje pijanaca među novinarima, u Srbiji generalno konzumira alkohol znatno više nego njihovi vršnjaci na Zapadu. 

Pitanje Grenlanda redefiniše „pojam strepnje“ danskog egzistencijalističkog filozofa Serena Kjerkegora, a vrlo moguće da je još „Još jedna runda“ možda ponajbolji drinking movie, još od „Napuštajućeg Las Vegasa“ Majka Fidžisa iz 1995. u kome je Nikolas Kejdž kao Ben Sanderson pomerio nihilističke granice opijanja.

U 21. veku na prostorima bivše Jugoslavije, što se filma tiče, možda se najviše (rakija) popilo u filmu „Sedamdeset i dva dana“ – crnoj komediji iz 2010. godine koju je režirao Danilo Šerbedžija, sin čuvenog glumca Radeta Šerbedžije, kao svoj prvi dugometražni igrani film u hrvatsko-srpskoj koprodukciji. Radnja je sledeća: Američka penzija dede Đurađa, koju prima njegova udovica Neđa glavni je izvor prihoda ličke porodice Paripović. Nakon što Neđa umre i njihova egzistencija biva ozbiljno ugrožena, glava porodice - Mane, zajedno sa sinom Teodorom i bratom Jovom smišlja „interesantan“ plan: Zameniti babu! Glume i Rade Šerbedžija, Bogdan Diklić i Mira Banjac. Iako komedija, film tretira i srpsko-hrvatske odnose nakon „Oluje“. Tu je i komšija, branitelj – veteran, koji već odmakli broj godina nakon rata nosi ofucanu uniformu dok radi na njivi – vozeći traktor i replicirajući sa srpskim komšijama. 

Globalne političke tendencije, kao i reči Kaje Kalas povodom toga, reaktuelizovale su i film „Poseban tretman“ (1980) režisera Gorana Paskaljevića, snimljen po priči Dušana Kovačevića. Radnja filma koji je izašao u godini Titove smrti -1980. - prati doktora Ilića (Ljuba Tadić) - specijalistu u bolnici za alkoholičare i njegove pacijente.  „Poseban tretman“ doktora Ilića u lečenju alkoholizma podrazumeva dijetu sa jabukama, Vagnerovu muziku, fizičko vaspitanje i amatersko pozorište. Doktor Ilić odvodi svoje pacijenate u pivaru gde većina radnika ima probleme sa alkoholom. U pivari se ogoljuju hipokrizija, diktatorski tip ličnosti, a alkohol postaje poluga slobode. Sve sa Batom Stojkovićem, koji upadne u ogromnu kriglu piva. „Poseban tretman“ je moćna alegorija o totalitarizmu.

Radio sam 2007. godine intervju sa Goranom Paskaljevićem. Šta se dešava kad opijanje nije nihilizam i beg od stvarnosti, niti bolest, već čin otpora i subverzije prema sistemu koji mogu da oličavaju i autoritarne i totalitarne „askete“. Koje, delom oličava i doktor Ilić. Sa svojom pritajenom požudom i sadizmom. A da ih ima baš takvih - istorija je već potvrdila više puta. U vreme nedemokratskih režima, rekao mi je Paskaljević, metaforično izražavanje bilo je nužnost. „U to vreme su mi neki naši ’kultni’ kritičari zamerali što nisam bio direktniji a oni sami nisu se usuđivali da napišu ni jedan redak protiv Tita“, podsetio se Paskaljević.

Režiser je, malo i proročki, te 2007. primetio da je „Poseban tretman“ i danas aktuelan jer se rađaju nove vrste totalitarnosti koje se ne skrivaju nikakvim ideologijama, već iskazuju golu silu u protivljenju drugačijem mišljenju, često koristeći medije kao sredstvo linča. Paskaljević je zaključio da to nije i neće biti samo naš problem.

U svom radu on je odlučio da pre rizikuje da mu zalepe etiketu „izdajnika“ umesto da izabere lagodnu konformističku poziciju. Na moje pitanje o njegovom takvom izboru, odgovorio mi je da je konformizam izdaja samog sebe ukoliko zaista imate drugačije mišljenje, ali ćutite da sebi ne bi pravili dodatne probleme. „Nema gore stvari od toga, ali mnogi ljudi to shvate tek kad su na kraju života i kada im postane konačno jasno da se odlaganje smrti ne može ničim kupiti“, zajključio je Paskaljević. Onda smo se u razgovoru dotakli i ideje rimejka „Posebnog tretmana“ koji bi sa rečima Kaje Kalas (koja li bi je glumila?) u rukama dobrog režisera bio adekvatna metafora novog vremena. 

Paralela sa našim, i ne samo našim srpskim iskustvom, u „Još jednoj  rundi“ je ta da Martin tek pijan postaje đacima zanimljiv profesor istorije. Srpska istorija je često „pijana“- kafanska. Bez kritičkog otrežnjenja. Još početkom 21. veka japanski stručnjaci sa Instituta za neurološke nauke u Tokiju utvrdili su da vinska mušica, stručno rečeno „drozofila“, pati od senilnosti. To je bilo prvi put da je stanje senilnosti ustanovljeno kod neke životinjske vrste koja ne pripada sisarima. U Japanu, vinska ili voćna mušica živi oko 40 dana (što je ekvivalent za 40 ljudskih godina), a postaje senilna posle 20 dana. Do tih rezultata japanski naučnici su došli eksperimentima na uzorku od 1.200 mušica koje su po starosnim grupama zatvarali u posude ispunjene različitim mirisima. 

Ili je problem ponavljanja grešaka iz istorije po principu „ko june u krivu šljivu“ upravo u lošoj rakiji ili vinu. Veliki pesnik Ljuba Simović, surovo opominje u svojoj vinskoj rugalici? „Je li ovo iz močvare zahvaćeno? Slično kiši! Da ga pije, povratilo bi i more! E, ako smo s ovim u proševine išli, lepe smo neveste dovodili u dvore!“… „Pijem, pa razumem Kraljevića Marka što pola pije, a pola Šarcu daje!“ Za pesnika ovo vino je zaseda u mraku, žaba u ustima, kandža u stomaku. „Ako smo ovo pred Kosovo pili, kako smo mogli – dobro smo i prošli!“ Stvarno, kako kaže „rugalica“, bolje i guja da nas pljune u lice, jer „ako smo od ovog uzimali pričest, dosta smo milosti Božje i imali!“

Kaja Kalas je bar mene asocirala i na autobiografski roman Džeka Londona – „Kralj alkohol” koji je u originalu objavljen pod imenom „Džon Barlikon” 1913. godine. Ime Džon Barlikon je sinonim za alkohol, a potiče iz engleske narodne pesme iz 17. veka. 

I logično, asocijativni put vodi do Dada Topića, grupe „Tajm“ i njihovog „Kralja alkohola“:

„Tu nam je dom

tu je za nas pravi raj

i brige što nas more

ne smiju prijeći ovaj prag“.