Ovoga puta, na Vučićevom sretenjskom skupu u Sremskoj Mitrovici, osim još jednog obznanjivana propasti „obojene revolucije“, radni zadatak je bio odbrana Vojvodine od navodnog separatizma sublimiran u „Deklaraciji o Vojvodini“ koja je u Sremskoj Mitrovici na poziv predsednika Republike usvojena aklamacijom. I prva faza Miloševićeve „antibirokratske revolucije“, poznata u novosadskoj epizodi kao „jogurt revolucija“ podrazumevala je odbranu Vojvodine od „autonomaša“ (separatista).  Na velikom protestu u Novom Sadu 5. i 6. oktobra 1988, zgrada pokrajinske vlade zasuta je kamenicama i jogurtima (tad su bili oni u trouglastom tetrapaku), pa otuda kovanica „jogurt revolucija“. 

U Sremskoj Mitrovici ipak nije bilo „Oj, Srbijo iz tri dela, uskoro ćeš biti cela“, kao što je velikim crvenim slovima pisalo 1988. godine na platnu „AB skupa“ u tada još Titovom Vrbasu. Nije bilo u Sremskoj Mitrovici ni „Od Horgoša do Dragaša“. Ni ona „od Triglava do Tirane, zadaju nam teške rane“, jer sad Slovenija valjda podržava Vučića, za razliku od one Kučanove koja nije Miloševića.

Od Kosova iz osamdesetih nacionalno težište je pomereno na Republiku Srpsku. Vojvodina je tu samo manir, opšte mesto. 

Ako ništa, u Sremskoj Mitrovici Vučić bar nije imao manje prisutnih od obznanjenog broja njegovih „lojalista“ (17 hiljada), kao što se u Jagodini – prethodnom kontramitingu Vučićeve „antibirokratske revolucije“ desio fenomen – manje prisutnih od broja lojalista. Znači li to da ni osnovne kvote lojalista nema bez Republike Srpske?

Od rasplamsavanja duboke društveno-političke krize čiji je povod bila tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu iz režima se niko nije setio da pomene kako je 18. juna prošle godine Vlada Srbije usvojila „Deklaraciju o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda“, koja je proglašena 8. juna na „Svesrpskom saboru“ u Beogradu. Iako je taj Sabor ličio na „Žikinu šarenicu“ na koju su, za razliku od Sabora trubača u Guči, prisutni dovođeni pod prinudom iz javnih preduzeća, valjda ta njegova Deklaracija nekoga nešto obavezuje. Ako je već imamo, ako je već toliko sveobuhvatna da valjda podrazumevajuće obuhvata i Vojvodinu (u smislu jedinstva srpskog naroda), šta će nam sad posebna Deklaracija o Vojvodini iz Sremske Mitrovice? Da utvrdimo gradivo, da priznamo da ona Deklaracija sa Sabora nije dovoljno jasna, da nije dovoljno uverljiva, da je zaboravljena, ad hok, instant, pa ćemo sutra morati da donosimo i deklaraciju da su Užice i Čačak neotuđivi deo Srbije. Pod uslovom da je moguće u Užicu i Čačku organizovati takav skup kao u Sremskoj Mitrovici.

Ako je do lojalista-zavetnika iz Republike Srpske onda je nabolje, radi logistike,  sledeći skup „antibirokratske revolucije“ organizovati u Ljuboviji ili Bajinoj Bašti sa nedvosmislenom porukom – „Podrinje je u Srbiji!“ I naravno sa pripadajućom „deklaracijom o Podrinju“. 

Režimski mediji su predstavili kao zaverenički sastanak rektora Univerziteta u Beogradu Vladana Đokića, sa šefom Delegacije EU u Srbiji Emanuelom Žiofreom. Sastanak je ’’tajni’’ a Đokić je, podseća se, odbio razgovor sa predsednikom Republike Aleksandrom Vučićem. Iz pres tima Delegacije EU u Srbiji potvrđeno je da se Žiofre sastao sa rektorom Đokićem, a susret je bio ’’deo redovnih aktivnosti u okviru mandata Žiofrea’’. Eto, zaboravlja se da je nakon pomenutog Svesrspkog sabora juna prošle godine, da bi smanjio doživljaj svojih zavetnika, i da ne bi ugrozio svoj imidž državnika na EU putu, Vučić hitno preuzeo mere. Ili se tako namestilo, da se odmah nakon Sabora koji je bio u subotu, u nedelju uveče Vučić pridružio „Evropskoj izbornoj noći 2024“, povodom izbora za Evropski paralment, koji je drugi put u Srbiji organizovala Delegacija Evropske unije u Srbiji i portal European Western Balkans, gde je predsednik Srbije obavio simbolično glasanje. Njega je u hotelu „Metropol“, gde se održavala manifestacija, dočekao upravo ambasador EU u Beogradu Emanuel Žiofre. Predsednik Srbije je brzo probao da vrati malo klatno – od „srpskog sveta“ do „evropskog puta“ - da pokaže po ko zna koji put kako uhodano i dobro funkcioniše sistem uzajamno funkcionalnih paradoksa kao jedan od bitnijih delova njegove tehnologije vlasti. Kako vreme odmiče, uzajamno funkcionalni pradoksi su sve više paradoksalniji a sve manje funkcionalni. Da se na dijalog pozivaju i zahtevi ispunjavaju studentima koji će, kako kaže Vučić, po uzoru na Musolinijev „marš na Rim“, praviti „marš na Beograd“ jer ne razumeju da su zahtevi ispunjeni. 

I juna prošle godine u vreme Svesrpskog sabora Srbija je bila ugrožena, ali ne ovoliko koliko je to Vučić naglasio aktuelnim sretenjskim govorom u Sremskoj Mitrovici. Opet je na delu unutrašnji neprijatelj čiju dinamiku diktira strani faktor sa kojim je ovaj unutrašnji antisrpski sinhronizovan. Srbija je fenomen – prva država na evropskom, briselskom, putu protiv koje se vodi „obojena revolucija“. Sergej Lavrov to nije pojasnio pre neki dan u Moskvi pred svojim srpskim kolegom Markom Đurićem kada je govorio o zapadnom mešanju u unutrašnje prilike Srbije. Ili je Lavrov samo hteo da naglasi pravi karakter srpskog režima i njegov krajnje uslovni prozapadni stav. Zato se režim mora braniti „antibirokratskom revolucijom“ – Vučićevim stalnim, gotovo zavetnim, dokazivanjem da je posvećeni neomiloševićevac. Ne, nije Šešelj idejno skrajnut, Šešelj je i dalje patrijarh zavetničke Srbije, ali samo onaj Šešelj koji je sa Miloševićem. Jer pored radikalskih recidiva i uspešnog procesa rešešeljizacije Nikolićeve reformisane naprednjačke partije (kao tada proevropske radikalske frakcije), često se zanemaruje jaka Vučićeva julovska komponenta, odnosno značaj koji u njegovom (samo)poimanju politike ima bliskost koju su u patriotskoj vladi Mirka Marjanovića ostvarili julovci i radikali. Pa i famozni, više puta najavljeni Vučićev pokret za narod i državu (koji čak nije proglašen ni na ovo Sretenje) samo je novi pokušaj realizacije projekta Patriotskog saveza koji je osmislila Mira Marković – ideolog JUL-a čiji je predsednik bio režiser Ljubiša Ristić.

Vučićev skup u Sremskoj Mitrovici bio je klasičan kontramiting Miloševićeve esetetike sa narodom na revers (odgovor na narodni skup u Kragujevcu predvođen studentima), a u sretenjskoj simbolici aktuelizovale su se reči Vuka Draškovića iz devedesetih - “u Šumadiju, na izvor, po vodu.“

Vučić i u Sremskoj Mitrovici varira Miloševićevu parolu o „snagama haosa i bezumlja“, dok Milorad Dodik varira poruku Radovana Karadžića povodom Devetog marta 1991. – da će doći „sa milion“ prekodrinskih Srba da brani Miloševića. Iako Dodik u Sremskoj Mitrovici ističe po ko zna koji put da ne postoje „bosanski Srbi“ - „prečani“ - već samo Srbi, u samoj Srbiji Srbe iz Republike Srpske uporno zovu „Bosanci“. Znam jednog Pera, jednog Jova i jednog Sretena koji su poreklom iz Republike Srpske i svi ih, uprkos Dodiku, zovu Pero Bosanac, Jovo Bosanac i Sreten Bosanac. I što je interesantno, iako sva trojica podržavaju Dodika, ne ljute se što ih „Srbijanci“ zovu Bosanci. Koliko ste samo puta od onih koji se kunu u vaskoliko srpstvo – „integralni narod“ – čuli da Srbe sa Kosova zovu „Kosovari“, iako je to odrednica za kosovske Albance. Pa čak i u slobodarskom Kragujevcu često sam čuo da Srbe s Kosova koji su se doselili u ovaj grad zovu „Kosovari“ sa jasnom pežorativnom odrednicom. 

Hajmo malo u prošlost, u kaljugu srpskih stereotipa: U obilju kritika na račun Tadića 2012. bila je učestala i jedna tipično kafansko-srbijanska da nam je dosta „Crnogoraca“ da nas vode. Jer Tadićeva porodica ima poreklo iz Crne Gore. I da nam konačno treba „Šumadinac“. Jer, ako je srce na Kosovu, u Šumadiji je endemska pamet. 

Kao što je marketinški izmišljen deo Kremanskog proročanstva da bi se dokazalo da će nas voditi čovek čije je prezime po selu odakle potiče: Koštunica-Koštunići, da bi se kurtalisali „Crnogorca“ Miloševića (jer i njegova porodica ima poreklo iz Crne Gore), tako znam čak i pasivizirane pristalice DS iz 2012, kamoli lajt naprednjake, koji su govorili – ma nek’ je i bio u radikalima, važno je da je „Šumadinac“, da bi se kurtalisali „Crnogorca“ Borisa Tadića. Politički psihoanalitičari bi lako zaključili da u potrazi za „Šumadincem“ mi potiskujemo nostalgiju za „Zagorcem“. Iz opozicije se odavno čuje da nam ne treba „Bosanac iz Bugojna“ (jer Vučićeva porodica potiče iz Bosne), i da nam treba, pogodite šta?

Naravno – „Šumadinac“. I da foto robot novog lica – novog Koštunice – opozicije mora biti „imaginarni Šumadinac“. Iako je opšte mesto kafanskih i internet debata da su Vesna Pešić i „beli listići“ presudili „Crnogorcu“ Borisu Tadiću 2012, mnogo je bliže istini da su tas na vagi bili „Šumadinci“ Vojislav Koštunica i Velimir Ilić. „Šumadinci“ pišemo sa znacima navoda jer se ovde radi o političkoj kategoriji, a ne samo o zavičajnosti.

Mitologija „Šumadinca“ nas neumitno vodi u Sretenje. Sad je u Kragujevcu bilo drugačije: Ne „Šumadinac“ kao novi mesija, već institucije i Ustav! Zato je najbolja definicija pobunjenih studenata – „ustavne patriote“, kako ih naziva moj kolega iz Demostata Milomir Mandić.  Kakav li je bio tok svesti Tomislava Nikolića za vreme obeležavanja Sretenja u njegovom gradu i da li je zaista intimno bio bliži tom Kragujevcu ili „antibirokratskom“ skupu (neo)šešeljevaca-zavetnika u Sremskoj Mitrovici.

Kakav li je tok svesti Vojislava Koštunice? Sećam se njegovog odličnog nastupa na RTS u kampanji za prve višestranačke izbore 1990. U studiju su sa strane opozicije bili Koštunica (tada DS) i valjda Miloš Komnenić (SPO), i možda još neko, a sa strane vlasti (SPS) Snežana Aleksić i Miloš Laban, možda i Miloš Bojović. Koštunica je kao kandidat za poslanika pobedio u Beogrdau, a Laban tada izgubio. Ali, kad danas gledamo medijski i ideološki agilnog Miloša Labana, nasuprot zatajnom Koštunici, koji se oglašavao sporadično povodom Kosova, ali ne uočljivo i oko demokratije, vladavine prava i slobode medija, čini se da je u suštini ipak na kraju Laban pobedio Koštunicu koji vremenom kao da se distancirao od Petog oktobra. A upravo je, na primer, Koštunica sa Vukom Draškovićem decembra 1990, uspeo da preokrene izbornu situaciju u Užicu jednim mitingom po vejavici i dovede do apsolutne pobede opozicije u tom gradu. 

Sretenje je, ono što se kaže, dobro ’’pogođen praznik’’: I oslobodilačke tradicije – Prvi srpski ustanak 1804. i Sretenjski ustav 1835. Srbiji i dalje očajnički fali minimalni, ali bazični društveni konsenzus, oko suštinskih pitanja i interpretacije novije istorije.

Ta rašomonijada videla se, možda najbolje, i na Sretenje 2004. kad smo slavili 200 godina od Prvog ustanka: U vreme tog jubileja o nedosanjanoj modernoj Srbiji slušao sam kako govore Latinka Perović i Branka Prpa, ali sam čuo i vladiku Atanasija kako se pita zašto se poltroniše belosvetskim protuvama, dok je pesnik Rajko Petrov Nogo u Orašcu besedio o svetskim dahijama i domicilnim poturicama. I onda su se neke dve Srbije čudno srele na jednom mestu. Znamo da sociolog Nebojša Popov i istoričar Radoš Ljušić nisu bili ko meso i nokat. Ali, i to stalno ponavljam, tih dana i jedan i drugi su kao svetao primer citirali govor koji je član Praviteljstvujušćeg sovjeta Boža Grujović spremio za 15. avgust 1805, ali ga nije mogao izgovoriti jer je Karađorđe to zabranio: „…Svoboda obogaćuje, gdi razuma i pravde nema, tu nema zakona.“

Jaki su sretenjski kontrasti: Na primer, Princ Aleksandar se 2011. u Marićevića jaruzi založio za povratak Srbije u porodicu evropskih kraljevina, dok su ultradesničari klicali Ratku Mladiću i u blatu gazili zastave EU, praveći i od Karađorđa šešeljevca. Kao što se neki trude da objasne da je Gavrilo Princip iz Republike Srpske. 

U sretenjskim simbolikama treba izdvojiti da je 2012. posthumno odlikovan zlatnom medaljom „Miloš Obilić“ Srđan Aleksić iz Trebinja koji je 1993. ustao u zaštitu komšije Bošnjaka i stradao. Ovo Tadićevo odlikovanje normalizovalo je Sretenje kao praznik i kod građana nesrpske nacionalnosti. Vučić realno nema kapacitet za takve sretenjske domete. 

Valjda je Kosovo danas ugroženije od Vojvodine. Vučić je povukao parabolu od Kosovske do Sremske Mitrovice. Da li bi danas uopšte mogao da organizuje miting u Kosovskoj Mitrovici kao 9. septembra 2018? Ne da li bi mogao ovakav kao u Sremskoj Mitrovici, nego bilo kakav, a ako ne bi, znači li to da su se okolnosti za Srbe na Kosovu pogoršale ikao je Vučić sasvim nešto drugo obećavao. Te 2018. on je u Kosovskoj Mitrovici probao da poveže kneza Lazara, sa programom LDP-a, poruke Miloševića sa porukama Vuka Draškovića, da kontradikcijama relativizuje. Bio je to još jedan trapavi pokušaj Vučića da od SNS napravi LDP. Ko se još seća tog govora sa pretenzijama da bude istorijski. To je, u suštini, bio antigazimestanski govor upakovan u patriotsko i gazimenstansko ruho, u vreme kad je Vučić imao veći manevarski prostor za svoje kontradikcije. Kad je čak znao da citira i Aleksandra Tijanića koji je rodom sa Kosova. 

Za razliku od Kosovske, sad u Sremskoj Mitrovici nema ni naznaka programa LDP-a. Rigidnost je opet prepoznatljivo u tonu „antibirokratske revolucije“ čiji je steg Vučić kao vrhovni zavetnik podigao. Vućić je na ovo Sretrenje istakao da nije onima spolja (kojima tačno?) koji su sve organizovali protiv Srbije cilj srušiti Vučiča i dovesti nekog drugog, već im je, kako je rekao, cilj srušiti Srbiju. Ovo je direktna referenca na Miloševićev govor od 2. oktobra 2000. godine: „Ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića, već Miloševića zbog Srbije“. Taj govor su reakcionarne i revizionističke snage u Srbiji odavno proglasile za istorijski.

I Milošević je govorio i o „marionetskoj vlasti“ koja nam sleduje posle njega. Radikali su zdušno svedočili da su „dosmanlije“ baš takve, pa i naprednjaci stalno probaju da prethodnu vlast ukalupe u „izdajničku“ matricu, pre svega kako bi racionalizovali svoj preokret i pokušaj da se usaglase sa realnošću. To rade kako najbolje znaju – po principu „patriotske“ propagande iz devedesetih, ojačani konvertitima čiji fanatizam dokazivanja čak nadmašuje njihov lukrativni nagon. U Sremskoj Mitrovici Vučić je insistirao na svom i partijskom izbornom legitimitetu, pri čemu kao da nije svestan da ovakvim konfuznim i kontradiktornim kriznim pi-arom u protekla tri meseca doprinosi da se stvori uzurpatorski utisak koji relativizuje legitimitet. Jer ako su iole normalni izbori nemogući u ovakvoj situaciji, šta ako sutra bude odlučila situacija na terenu? Kao što često odlučuje. U svim gradovima Srbije.

Ima i grafita „Dole Vučić – dole kapitalizam“, ali to, kao i plenumi može da zavara čak i zavetnicu Anu Brnabić koja, iako možda ne bi na prvu mogla da objasni razliku između Boška Krunića i Radovana Pankova, stoji na braniku Srbije od „vojvođanskog separatizma“, ali stoji i na braniku kapitalizma od anarho-komunista. Kragujevac je pokazao  domaćinski – u najboljoj srpskoj tradiciji - karakter protesta. Da li Vučić oseća radikalskim instiktom nelagodu koja dolazi sa renesansom i ukrupnjavanjem demokratsko-ustavnog patriotizma koji je u datoj situaciji pravi programski i mobilizatorski enerdži drink demokratije, patriotizma i socijalne pravde. I pokazuje da borbe protiv Vučića nema bez populizma. Uostalom populizam je formalan pojam, i zavisi od idejnog punjenja. Može biti kao holesterol – i dobar i loš. 

Vučićev izborni legitimitet kao predsednika je neupitan, ali je upitan njegov odnos prema ustavu i institucijama. I umesto dijaloga treba koristiti reč – pregovori.

Da li se iko od naprednjaka/zavetnika setio Vršca u Sremskoj Mitrovici?  U Vršcu je 24. oktobara prošle godine održan  skup povodom 16 godina od osnivanja SNS. Vučić je tada naglasio da se „nikada nećemo odreći KiM, ma koliko to tražili i šta god za to davali“, ali nije pominjao vojvođanski separatizam. Šta to znači, da je sa padom nadstrešnice i pogibijom ljudi, odnosno početkom protesta, za tri meseca glavna posledica – jačanje vojvođanskog separatizma, do mere da je potrebna još jedna Deklaracija? Skupu u „Milenijum centru“ u Vršcu prisustvovao je i prvi predsednik stranke Tomislav Nikolić, koji je čini se bio vedriji na sahrani Nelsona Mandele onomad nego tada u Vršcu. Da li je Vučić zvao Nikolića u Sremsku Mitrovicu i da li bi se ovaj odazvao? Iz perspektive Vršca i naglašavanja Kosova i Metohije činilo se da će Vučić pre u Kosovsku nego u Sremsku Mitrovicu. Da će bar do Raške. Ali, to je bilo pre nadstrešnice.