Vučić jeste napravio maltene jednu socijalnu revoluciju u zapošljavanju i promociji svojih pristalica, ali nije ’namirio’ baš sve koji to očekuju shodno predstavi o svojoj bitnosti, zaslugama i iskazanoj lojalnosti. Neki nekad ’namireni’ razočarani su postepenom marginalizacijom i sve su im punija usta potrebe za ’obuzdavanjem lične vlasti’. Umesto što plaši naprednjačke mase i elitu lustracijom, opozicija više mora da poradi na motivisanosti potencijalnih konvertita u Vučićevom režimu.

S druge strane, Vučić je priveo kraju proces pacifikacije dva nezgodna politička protivnika – predsednika opštine Čajetina Milana Stamatovića i Dušana Dude Ivkovića, proslavljenog košarkaškog stručnjaka. Vožnja u zlatiborskoj gondoli sa Stamatovićem, povodom njenog otvaranja, i partija šaha sa Dudom Ivkovićem na obeležavanju sto godina postojanja Sportskog društva Radnički iz Beograda, simbolička su finala ta dva procesa. Perfidno je govoriti o gondoli i partiji šaha kao modelu ’dijaloga vlasti i opozicije’ (neistomišljenik nije obavezno i opozicija), jer Stamatović i Ivković možda u nekim stvarima i jesu neistomišljenici s Vučićem, ali odavno nisu opozicija. Što ne znači i da su deo ’keč ola’. S jednom naznakom: Vučić je pomalo s dečačkom fascinacijom prema sportskoj legendi želeo da normalizuje odnose s Ivkovićem, dok je u slučaju Stamatovića to više klasična političko-interesna nagodba i posledica lobiranja.

Šah ima ozbiljnu političku simboliku. I drug Tito ga je  ’igrao jako emotivno’, tvrdio je njegov biograf Vladimir Dedijer: ’On je uvijek komentarisao poteze protivnika, ali kada se kod njega pojavio problem, prije nego što bi odigrao potez utonuo bi u dugo razmišljanje’. O Titu šahisti romansirano je pisala sovjetska štampa pre 1948. (’Oganjok’) a zapadna nakon 1948. (’Lajf’). Vučić voli u svom samopoimanju i građenju mesta u istoriji da se poredi s Titom, a šah je zahvalna tema za razradu kulta ličnosti. Pogotovo ako si dobar šahista kao Vučić. Tako se vođa dodatno mistifikuje kao ’mudri vođa’, kao ’dalekovidi državnik’ jer za razliku od svojih kratkovidih protivnika ’pacera’ (opozicije) razmišlja nekoliko poteza unapred’ – što je odlika velikih šahovskih znalaca. Partija šaha je i ritulani čin prestanka vođine omraze. Čak i kad se čini da gubi, kad se povuče pogrešan potez, to je samo varka, to je samo sračunata ’šahovska žrtva’ koja je neophodna da bi se kasnije na drugi poljima ostvarila incijativa i pobeda. Kad njegovi propagandisti rade na izgradnji kulta vođe, oni naglašavaju da Vučić pobeđuje na više polja upravo zato što igra ’simultanku’. Dovlači investicije, brani Kosovo, nabavlja vakcine, frustrira opoziciju. Od Srpske napredne stranke i politike svog ’keč ola’ pravi sintezu Šešeljevih radikala i CDU Angele Merkel, LDP i KP Kine. Uspeva ono što je proklamovao Koštunica a nije imao snage – neutralnost, i ono što je želeo Tadić a takođe njie mogao – politiku ’četiri stuba’ (Moskva, Brisel, Pekin i Vašington).

Kao svaki ’plemeniti vođa’ koji silazi u narod, i Vučić je spreman da odigra partiju revijalno – ne samo s Dudom već i sa penzionerima u staračkom domu ili novinarima u avionu za Abu Dabi. Vučić je uvek ’Lovac na potezu’, kako je kod nas preveden naslov trilera sa šahovskom simbolikom (u originalu Knight Moves) Karla Šenkela iz 1992. sa sa Kristoferom Lamberom i Dajanom Lejn. Ne znam da li Vučić misli da je šah sport, ali deo simbolike i marketinga vlasti očigledno jeste.

Na svečanosti ’Radničkog’ u Muzeju Jugoslavije, Vučić nije propustio da povuče još jednu titoističku paralelu – da on kao vođa ne deli samo odlikovanja već kao i Tito ordenja koja se dobijaju teže od odlikovanja, a Ivković je – naglasio je Vučić  – pored Sretenjskog ordena nosilac i dva koja je dobio od Tita. Agitprop je logično zaključio da je jubilej ’Radničkog’ i ’šah-mat’ za Đilasa, nekada politički bliskog s Ivkovićem u opoziciji. 

Šah je opet u modi. Ne samo zbog šahiste Vučića. Pre svega zbog prošlogodišnje ultimativne Netfliksove serije Damin gambit (The Queen’s Gambit), ali i domaće,’Klan’ Bobana Skerlića, emitovane na RTS, u kojoj je predsednik opštine po kojoj je ime dobio i najpoznatiji ovdašnji mafijaški klan pasionirani šahista. Indikativno je da seriju sa jasnim aluzijama na Arkana, Zemunski klan, ubistvo Stambolića, i ceo taj politički kontekst i pozadine, prati upadljivo ignorisanje i vlasti i opozicije. Ne izjašnjava se mnogo ni kritička javnost koja je pohisterisala na primeru ’Nemanjića’.

U ’Daminom gambitu’ šahovsko čudo od devojčice iz sirotišta postaje epicentar hladnoratovske simbolike. S tim da autori serije nisu podlegli antiputinizmu prilikom prikazivanja sovjetske države. Naprotiv, istakli su šta znači ideološka i državotvorna snaga šaha, ali i kako je plemenit i prostosrdačan ruski šahovski narod.

Danas je klincima teško objasniti scenu da se vraćate iz grada u gluvo doba noći, a da na uglu kod Makenzijeve ulice iznad Slavije vidite pare kako lete i padaju po ulici. A niste ni pijani ni uduvani. Tu je bio ’Jugoskandik’ Jezdimira Vasiljevića uz ’Dafiment’ Dafine Milanović najpoznatija piramidalna štedionica Miloševićeve Srbije. Noću je izvršen prepad od strane ’struktura’, pare su odnete, a neke su novčanice u toj gunguli završile na ulici.

Ili kako tek danas studentima prepričati šahovski meč Spaski – Fišer (1992) u organizaciji Gazda Jezde na Svetom Stefanu, dvadeset godina od njihovog čuvenog meča u Rejkjaviku: SR Jugoslaviji su bile uvedene sankcije. Deo obale oko Miločera ličio je na of-šor zonu u kojoj se snima neki film o latinoameričkoj diktaturi, na primer ’Bananas’ Vudija Alena. Tu su bili i generali i biznismeni, i političari i mafijaši; od generala Živote Panića, preko vođe pobunjenih hrvatskih Srba Gorana Hadžića do prvog čoveka Crne Gore Momira Bulatovića. U Budvi su se u to vreme održavale ’Pesma Mediterana’ i ’Mis Mediterana’. Vučelićeva televizija (RTS) je sve to koordinirala medijski. Na otvaranje šah meča stigla je misica u crnogorskoj narodnoj nošnji, a tu su bili i umetnici iz baleta beogradskog Narodnog pozorišta. Lidija Pilipenko je radila koreografiju. Bilo je i ambijentalnog pozorišta (Romeo na balkonu), sa procesijom. Celu feštu je komentarisao Nebojša Đukelić. Plaćalo se u kešu, na licu mesta. Akteri i svedoci su mi pričali da nikad posle nisu videli bogatiji švedski sto. Gazda Jezda je izgledao kao bogatun iz ’Alan Forda’, a te sekvence sa Svetim Stefanom u pozadini je koristio za svoj spot kandidata za predsednika Srbije decembra 1992. Kakav je to samo kontrast bio u odnosu na Jezdu (više ne gazdu) koga sam video posle Petog oktobra kako oronuo, sa vrećom i štakama čeka bezuspešno u foajeu Demohrišćanske stranke Srbije da ga primi Vladan Batić, tada ujedno i ministar pravde. To su bili ti apsurdi devedesetih: Dok se ginulo po Hrvatskoj i Bosni, u centru Beograda bila je postavljena ogromna šahovska zabla za analiziranje poteza povučenih na Svetom Stefanu. 

Jaka je bila i sezona 2015: Pokušaj linča Vučića u Potočarima, pa onda ’peglanje’ na relaciji Beograd-Sarajevo i u sklopu toga partija šaha sa Bakirom Izetbegovićem na Kalemegdanu i zajednički ’Presing’ na sarajevskoj N1. Nova partiju šaha ove dvojice lidera (tačinje revanš, jer Vučić je pobedio na Kalemegdanu), obrnuto je proporcionalna mogućnosti da Bajden pozitivno reaguje na pismo koje mu je uputuo Stjepan Mesić i ’pomogne’ da se u Bosni i Hercegovini uspostavi ’građanska država’.

Da li bi Vučić danas odigrao partiju šaha sa Nebojšom Stefanovićem kao onomad u ’opkoljenom predsedništvu’ i kakva bi to poruka bila? Sigurno ne bi bila rekreativna partija kao sa Vulinom u autobusu za Niš na sednicu Vlade kojom se obeležavalo sto godina od početka Prvog svetskog rata. Vučićeve petominutne, brzopotezne, partije šaha rezervisane su za Dodika kao potvrda srpskog jedinstva. 

Danas šah nema tu globalnu političku ni medijsku snagu kao u vreme Fišera, ili okršaja Karpova i Korčnoja, odnosno Karpova i Kasparova. Miljenik sovjetskog sistema bio je konzervativac Karpov. Kasnije pristalica Putina. Kasparov je bio za ’perestrojku’, da bi se potom razočarao i u Gorbačova, ali i u Jeljcina. Tokom devedesetih Karpov je bio za ’srpsku stvar’. Igrao je na međunarodnim takmičenjima za ekipu ’Agrouniverzala’ iz Zemuna. Hrvati podsećaju da je vrhunac njegove podrške Srbiji bilo odigravanje simultanke u okupiranom Vukovaru 1995. Kasparov je bio za ’hrvatsku stvar’. Igrao je za ekipu ’Borovo Vukovar’. Odmarao se i pripremao za mečeve na Crvenom otoku kraj Rovinja. I nakon devedesetih, Srbi i Hrvati posredno su, preko dobrovoljaca, ratovali u Ukrajini.

Ako vas ne privlači šah, onda za vikend možete da razmišljate da li vam se više sviđa kako je američku himnu na Bajdenovoj inauguraciji otpevala Lejdi Gaga, ili mislite da je to ipak bolje uradila sa hrvatskom Josipa Lisac na inauguraciji Zorana Milanovića?