Reakcije srpske vlasti i njene propagande na otmicu predsednika Venecule Nikolasa Madura i njegove supruge od strane SAD, bile su takve kao da su Amerikanci Madura kidnapovali na Vidovdan. Srbija je mogla da potvrdi da je flagrantno prekršeno međunarodno pravo, što i jeste, ali nije imala kapacitet, kao neki drugi, da kaže da je Maduro imao deficit legitimiteta u samoj Venecueli.

Indikativno je gotovo instiktivno reagovanje na Madurovu otmicu. Naoko paradoksalno – srpski režim ne bi formalno trebalo da voli „komunjare“, ali voli „slobodarske“ i „suverenističke“- prijateljske - režime kakav je onaj u Venecueli. Do Trampove otmice Madura. Ma kolike da su „komunjare“. Takav je bio i režim Slobodana Miloševića. Zato su napadne analogije Madura i Miloševića. I ono što su prevideli u strukturi svoje vlasti – nesolidnost i varljivost lojalističke podrške. Na šta se reaguje nagonom političkog samoodržanja.

„Slobo Sadame“ ustvari je bilo kompliment. Uznemirenost budi i činjenica da je režim u Venecueli za sad opstao, samo bez Madura i time potvrdio potencijalno veliki kolaboracionistički potencijal. Kao da se u Srbiji navijalo da Amerikanci krenu i kopneno, da se bar u Venecueli ostvari srpski mit – da bi ponizili NATO da je 1999. krenuo kopneno.

Cela globalna neuroza pojačala je srpsku geopolitičku i ideološku konfuziju. Navodni kontrarevolucionari (lojalisti) protiv takozvane obojene revolucije u Srbiji zabrinuti su za sudbinu režima islamske revolucije u Iranu. Infantilna vera u Trampa donela je novo razočarenje jer se Tramp u suštini prihvatao samo u nadi da će kompenzovati aksiomatski propale srpske politike s kraja osamdesetih i čitavih devedesetih godina prošlog veka, odnosno da će Ameriku voditi onako kako bi to voleo Putin. Za razliku od Madura, Rusi su uspeli da izvuku Asada. 

U dominantnoj srpskoj optici, Tramp uživa velike simpatije dok vodi krstaški rat protiv Antife - decentralizovanog (realnog ili iskonstruisanog) levičarskog pokreta koji se protivi ultradesničarskim, rasističkim i fašističkim grupama, jer je i studentski pokret u Srbiji, sem što je „ustaški“ i „hamasovski“, u propagandi režima bio, između ostalog, naglašavan i kao „radikalna levica“ – čak i „teroristička organizacija“, kako Tramp vidi američku i globalnu Antifu. U uzajamno (ne)funkcionalnim paradoksima koji određuju i propagandu i percepciju – ne samo kod Vučića kao deo njegove tehnologije vlasti - ovako poimanje postoji paralelno sa onim koje je studentski pokret primarno videlo (i vidi) kao „klerikalni“, kao resantiman na nacionalističke politike od kojih Srbija navodno ne može da se emancipuje. 

U tom kontekstu kotroverzu je izazvala čestitka Dana Republike Srpske koju su uputili studenti u blokadi Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Dakle, Tramp je bio drag dok se bori protiv komunjara iz Antife, ali nije drag dok se bori protiv latinoameričkih autoritranih levičara.  

No dobro. A i ko zna kako bi izgledala globalna levica i svet, da su dva vojna puča imala drugačiji ishod: Da je propao udar generala Augusta Pinočea koji je 1973. nasilno svrgnuo vladu Salvadora Aljendea u Čileu, odnosno da je uspeo pokušaj puča protiv čelnika SSSR-a Mihaila Gorbačova 1991. godine koji je personifikovao poslednji sovjetski maršal i bivši ministar odbrane Dmitrij Jazov. I kome su se obradovali srpski nacionalboljševici. Kod Jazova je general Veljko Kadijević išao po podršku. S time da ne treba zaboraviti da je maršal Jazov, kasnije pušten iz zatvora i pomilovan (umro 2020), ipak izjavio da nije imao nameru da bude „ruski Pinoče“.

Mogu li srpski suverenisti danas biti tako uz demokratsku Dansku kao što su uz teokratski Iran?  Danska je ipak liberalna, a ne iliberalna država. Mađarski premijer Viktor Orban, rekao je pre neki dan da se liberalni međunarodni poredak raspada pred očima svih i da je došlo doba nacija. Vrlo moguće. Dobre veze Orbana i Vučića su više puta potvrđene, ali ako dublje ideološki zagrebemo, kome je dubinski bliži Orban – Slobodanu Miloševiću ili Franju Tuđmanu. Milošević je sahranjen 18. marta 2006. ispod lipe u dvorištu porodične kuće u Požarevcu, a Orban je tada imao pauzu na vlasti, nije bio premijer pa zvanično nije ni mogao doći na sahranu. A i da je bio premijer tada, da li Vučić ili neko od njegovih ideologa zaista misli da bi Orban došao Miloševiću na sahranu. Orban je bio premijer Mađarske od 1998. do 2002. i to je ponovo od 2010. U EU je šef vlade sa najdužim stažem. Kao mladi premijer, Orban je prisustvovao sahrani prvog hrvatskog predsednika Franje Tuđmana 13. decembra1999. na zagrebačkom groblju Mirogoj. Sem tadašnjeg turskog predsednika Sulejmana Demirela, niko od državnika nije tu bio, a Hrvatska je u međuvremenu uprkos očajnom Tuđmanovom ugledu u svetu uspela da ostari svoje strateške ciljeve. I da se temeljno ne samo retuđmanizuje već delom i reustašizuje. I tada je na Mirogoju Orban rekao:  “Niste samo vi (Hrvati) izgubili. Cela srednja Evropa ostala je bez vođe. Ta regija bez predsednika Tuđmana ne može biti stabilna kao što je sada. Treba nastaviti njegovim putem i nadograditi njegovo delo”. Da li bi takav govor Orban ikada održao pred Miiloševićevim odrom? Niti je Orban povodom otmice Madura reagovao „instiktivno“ kao srpski režim. Mađarski premijer podržava Trampovu borbu protiv narko-terorizma, dok srpski režim nariče kako se olako slobodarski lideri i Vučićevi veliki prijatelji, kakav je Maduro, optužuju da su narko bosovi. Da li li je lakše i paušalnije Tramp optužio Madura da je vođa narko – kartela ili su 2017. naprednjaci preko Milenka Jovanova optužili suprugu tada predsedničkog kandidata Vuka Jeremića - Natašu Jeremić, da je neka vrsta „šefice narko tržišta“ što ulazi u anale njihove crne propagande etiketiranja i laži. Izgleda da je ministarstvo pravde SAD revidiralo optužnicu protiv Madura, uklonilo reference koje ga identifikuju kao vođu takozvanog Kartela Sunca, ublažavajući ranije tvrdnje. Kako piše „Njujork tajms“, tužioci sada i dalje optužuju Madura za učešće u zaveri za trgovinu drogom, ali su odustali od tvrdnje da je „Kartel de los Soles“ zapravo organizacija, već se u revidiranoj optužnici navodi da je u pitanju sistem korupcije finansirane novcem od droge.

Niko nije bolje sublimirao srpske konfuzije i uzajamno (ne)funkcionalne paradokse kao dvojica tada istaknutih članova SPS -Dobrivoje Budimirović Bidža (Svilajnac) i Radovan Raka Radović (Trstenik), kad su devedesetih u Skupštini Srbije kao poslanici zapevali u poslaničkim klupama - „Slobodane, Slobodane, ti si komunista, volimo te k’o Isusa Hrista“. Misleći naravno na Slobodana Miloševića. Raka je posle otišao ka naprednjacima.

Pesma se nastavila do danas. Aktuelni lider SPS Ivica Dačić, Miloševićev unuk Marko i ministarka Snežana Paunović, zapevali su pred novu 2026. godinu na Zlatiboru - gde je rukovodstvo SPS-a obeležilo 35 godina postojanja Zlatiborskog odbora stranke – „Slobodane, Slobodane naše rosno cveće, Srbija te, Srbija te zaboravit neće“. Oni su mislili i na svog Slobu, ali to je stara pesma o jednom drugom bitnom Slobodanu – Slobodanu Peneziću Krcunu. Sećam se singlice sa tom pesmom koju je otpevao Slobodan Mulina. Stihovi idu: „Jesen stigla primiče se zima, proleteri idu preko Lima, sa njima su i Krcun i Lune, dva heroja ponikla iz bune“. Lune je Miodrag Milovanović Lune, narodni heroj (poginuo u borbi protiv Nemaca 1944) i zamenik komandanta Druge proleterske brigade u kojoj je komesar bio i njegov zemljak iz Užica Krcun. Pitanje je i političkog morala koliko Miloševićeve socijaliste i julovce Mire Marković treba poistovećivati sa proleterima. Dakle „Vetar duva zastave se viju, proleteri idu kroz Srbiju, bez odmora do ravnoga Srema, poslednja se teška bitka sprema“. 

Ali, isto pred novu godinu, na nekoj drugoj proslavi, uticajni naprednjak Vladimir Đukanović se takođe dohvatio mikrofona i otpevao evergrin Baje Malog Knindže – „Komunjare, komunjare, vi volite samo pare, svi ste vi komunisti, pravljeni na kalup isti“. Ko god zna iole kontekste i idejne vrednosti, zna da danas šešeljevci ne smatraju Miloševića za „bandu crvenu“ niti on spada u te sve iste komunjare o kojima peva Baja. Tu nije ni Maduro, ni on nije pravljen na kalup isti. Komunjare nisu ni julovci Mire Marković, jer upravo je Maduro – žrtva imperijalizma – personifikacija za „slobodno čovečanstvo“ o kome je maštala Mira Marković. To je onaj vazduh slobode koji je jednom na Ist Riveru osetio i udisao suverenista Vučić kod koga se često prenaglašava radikalska, a zanemaruje julovska komponenta. Taj komunjara na kalup isti nije ni komunistički vođa Severne Koreje. Desničarska grupa koja se predstavlja kao konzervativni pokret „Naši“, čestitala je rođendan lideru Severne Koreje Kim Džong Unu, oblepivši plakate u centru Beograda sa rođendanskom porukom - „Srećan rođendan brate Kim, vole te Srbi“.

Pa dobro ko su onda te komunjare pravljene na kalup isti koji vole samo pare. Ne, to nisu ni nekadašnji članovi Saveza komunista koji su prešli u Miloševićev SPS, JUL Mire Marković i Ljubiše Ristića ili Šešeljeve radikale. Te „komunjare“ danas su samo nekadašnji titoisti i njihovi naslednici koji nisu prihvatili Miloševićevu liniju i prešli su u takozvane drugosrbijance raznih fela, kao i mladi „anarhisti“ koji su deo studentskog pokreta protiv Vučića. I naravno „globalna Antifa“ koja podriva slobodarske režime. Dok su Srbi bili uz Trampa upad njegovih pristalica u Kongres 6. januara 2021. godine, nije bio pokušaj obojene revolucije, što ne znači da sad retroaktivno neće postati.

Toliko o srpskoj staroj opsesiji navodnog rušenja komunizma. Jer i onda i sad se narod pita – ko će nama da zameni Tita. Iako je i kod Tompsona i kod Baje, samo iz druge optike, četr’es peta loša bila. I zaista, i pored masovne konverzije titoističkih vernika ili ketmana u nacionalizam i mnogo manje u liberalne opcije, bilo je i logičnog, evolutivnog ideološkog razvoja i razvrstavanja titoista ili u nacionalizam ili u liberalizam. Otuda je i došlo do supstitucije građanske Srbije: Ona je nekada primarno bila slavska, monarhistička i prozapadna, da bi je u procesu konverzije zamenila neotitoistička. Dok je desnica uglavnom postala neostaljinistička. Takozvani demokratski nacionalizam kao „srednje rešenje“ je ispario. Uspon i masovnost Šešeljevih radikala je teško objasniti bez titoističkih migracija, industrijalizacija i urbanizacija. Niko veštije i uspešnije ne bi preveo mase kardeljista – samoupravljača u osvešćene Srbe, kao što je to Šešelj uradio.

U jednoj epizodi „Povratka otpisanih“ Ljubiša Samardžić glumi ovdašnjeg učesnika španskog građanskog rata na strani Republike koji se pridružuje Otpisanima u finišu rata, i na neki njegov predlog Tihi (Voja Brajović) mu odgovori: „Si amigo“. Amigo je drug. U raznim varijantama. Na albumu „Iron Maidena“ -  „Virtual IX“ na kome umesto Brusa Dikinsona peva Blejz Bejli moćna je pesma – balada „Como Estais Amigos“ (How are you friends?), posvećena poginulima u aregentinsko – britanskom ratu za Foklandska ostrva. Kao što je nemoguća takva zajednička pesma o poginulim momcima raznih nacionalnosti u ratovima devedesetih na prostorima propale Jugoslavije. „Ramonsi“ su jula 1995. objavili  svoj četrnaesti i poslednji studijski album – „¡Adios Amigos!“ koji je magazin „Rolling Stone“ nazvao „album završetka u stilu“.

Predsednica Narodne skupštine Republike Srbije Ana Brnabić, u janura prošle godine bila je u poseti Venecueli, gde je otputovala kao specijalni izaslanik predsednika Vučića kako bi prisustvovala inauguraciji predsednika Nikolasa Madura. Evo šta je rekla: „Ovaj događaj iz Venecuele će mi ostati u srcu. Juče, dok smo stajali na ulici, prišao nam je jedan vojnik koji nas je prepoznao. On nam je samo rekao: Aleksandar Vučić - amigo! To je emocija iz Venecuele koju nosim u Srbiju. Zato sam ponosna i srećna“. Reakcijama na hapšenje Madura, vladajuća Srbija je potvrdila reči Brbnabić iz Karakasa, kako umemo da pokažemo da mi naše prijatelje ne zaboravljamo, i da iako nas neki kritikuju zbog toga, Srbija vodi samostalnu i nezavisnu politiku u interesu našeg naroda i svih naših građana. Ruku na srce, Venecuela je bila jako korektna prema Srbiji po pitanju Kosova. U svim međunarodnim forumima bila je po tom pitanju na strani Srbije i na to su mi odavno skretali pažnju ljudi iz Ministarstva spoljnih poslova. Uprkos svemu, Maduro ni približno nije popularan u Srbji kako je to bila njegova zemljakinja Kasandra – glavni lik venecuelanske telenovele. 

Inače, SF film „Avatar“ Džejmsa Kamerona iz 2009. (prvi deo) je na neki način anticipirao stvari. Tamo glavni negativac – prekaljeni i brutalni oficir kaže – „Bilo je gadno u Venecueli“. Za sada nije bilo baš toliko gadno koliko je moglo. Ali desilo se.

Ili ovo: Nakon globalnog uspeha filma „Grenland: Poslednje utočište“ iz 2020. godine, nastavak ove postapokaliptične priče, aktuelni filmski hit „Grenland 2: Migracija“, takođe sa glavnom zvezdom – glumcem Džerardom Batlerom, donosi novo poglavlje borbe za opstanak, nadu i budućnost čovečanstva i upravo koincidira sa gotovo nadrealnom krizom povodom Trampovih aspiracija ka Grenlandu. 

Završena je peta i poslednja sezona voljene serije „Stranger Things“. U finalnom talasu nostalgije za osamdesetim godinama prošlog veka – što je kičma serije – iskorišćeni su Prinsovi mega hitovi „When Doves Cry“ i „Purple Rain“ iako je mnogo bolje rešene bila pesma (doduše iz sedamdesetih) Toma Petija „American Girl“ (za heroine Eleven i Maks) s kojima se, inače, završava film „Jedna bitka za drugom“ (One Battle After Another), sa Leonardom Dikapriom i Šonom Penom, koji  je dobio pre neki dan „Zlatni globus“ za najbolji film, dok je Pol Tomas Anderson za isto ostvarenje nagrađen kao najbolji reditelj. U filmu se radikalna levičarska grupa bori protiv američkog fašističkog režima. Inače, veliko finale „Stranger Things“ pokazalo je da finale „Game of Thrones“ i nije bilo toliko loše. 

Svet se prilično promenio u odnosu na osamdesete godine. Prošle 2025, „Frankie Goes to Hollywood“ proslavili su de luks izdanjem četiri decenije od svog debi albuma „Welcome to the Pleasuredome“. Na njemu je i hit sing „Two Tribes“ poznat i po spotu gde su u ringu tadašnji predsednik SAD Ronald Regan i vođa Sovjetskog Saveza Konstantin Černjenko, koji jedan drugom udaraju „prstence“. Danas bi u ringu pored Putina i Trampa bio sigurno i „brat Si“ i možda još neko. Ali, to je multipolarnost.

Ili što je mudri Lenjin preuranjeno zvao – imperijalizam kao najviši stadijum kapitalizma. Da li i poslednji?