Da je Vučić odigrao pre Vašingtona svoju igru detekcije, onda bi knjiga ’Jerusalim’ Sajmona Sibaga Montefjorea bila sad ono što je knjiga o Milanu Stojadinoviću bila Ani Brnabić kad je pomalo senzacionalno postala premijereka Srbije. Ako Ana Brnabić ostaje premijerka, jasan signal za inkluzivnu sudbinu SPS bio bi da je Dačić, pre ’istorijskog sporazuma’ u Vašingtonu, od Vučića dobio Montefjorea. Ako je Ana, tada već kao premijerka, prilikom posete Argentini našla vremena da poseti grob Milana Stojadinovića, da li biste se kladili hoće li, i u kom će formatu i kapacitetu, Dačić posle aluzija na Šeron Stoun i ’Niske strasti’ njegove drugarice Marije Zaharove, i u narednoj vladi posetiti sveti grad tri religije – Jerusalim?

Ima u sporazumu iz Vašingtona svega: I ’pouzdanih partnera’ (valjda nekineskih) kada dođe do uvođenja 5G mreže, i potencijalnog bezviznog režima za putovanje u SAD građana Srbije, i rada na međunarodnoj dekriminalizaciji LGBT osoba, i Hezbolaha, i Jerusalima, ali nema, što kao da niko ne primećuje – braće Bitići. Bar ne javno. Taj zločin je mračna priča novije srpske istorije ali i oprobano sredstvo pritiska SAD na Srbiju.

^Jerusalim

Kod Vućića ima čudnog miksa starih politika: Od julovskih do eldepeovskih. Nakon najsvežijih Vulinovih ’ljutnji’ na pritisak iz EU zbog koga Srbija pojačava ’neutralnost’ i otkazuje vojnu vežbu sa vojskom Belorusije, pri čemu otkazujemo istovremeno i nezakazane vežbe sa NATO, na delu je parodiranje preuzete Koštuničine politike ’neutralnosti’. Koja je uglavnom bila eufemizam za prorusku poziciju. Od Tadića, Vučić je preuzeo politiku ’četiri stuba’ (SAD, EU, Rusija i Kina), i ona je takođe banalizovana u Vašingtonu, a što je Tadić izgleda prilično emotivno doživeo. Ali, zato je Vučić u Vašingtonu uveo novu politiku iz moderne srpske istorije, iako verovatno o tome sam nije ni razmišljao - a to je politika Milana Panića, bivšeg premijera provizorijuma SR Jugoslavije. Dakle, sad nam se serviraju tri komponente Panićeve politike kao Vučićeve: Mir, ekonomija i cirkus. Naravno, cirkusa ne bi bilo i bez Trampovog stila, što ne umanjuje druge dve komponente – mir i ekonomiju.

Ali, za razliku od Vučića, Panić je u unutrašnjoj politici imao podršku demokratskih snaga društva, a takav ton je davala i njegova Savezna vlada, dok je ’otac naprednjaka’ – Brana Crnčević (a koga Vučić posthumno forsira da bi umanjio ulogu Tome Nikolića kao pravog ’oca stranke’), bio udarna Miloševićeva pesnica u obaranju Panića koga je inače doveo iz Amerike da relaksira unutrašnje tenzije.

I tu nije kraj sličnosti sa biznismenom Panićem: U vreme sankcija, i hrabrih iskoraka za mir (odlazak u ratno Sarajevo), Panić je verovao u Evropu bez granica, pa je predložio da Vojvodina privremeno ode u Mađarsku da bi brže ušla u EU, a onda povukla i ostatak Srbije. To je tada dočekano ne mnogo neozbiljnije od Miloševićevog predloga starijem Micotakisu da Srbija napravi konfederaciju s Grčkom, ali kad sad pogledamo relacije Vučića i Orbana, kad vidimo ’nikad bolje odnose u istoriji’, između dve zemlje, moguće da ovaj Panićev predlog sad ne bi bio toliko avangardan, i da bi Vučić imao poverenja u Orbana da mu čuva Vojvodinu koja bi prečicom ušla u EU, pa se kasnije vratila matici kad i nju pogura u članstvo EU.

Umesto influenserske fore Marije Zaharove, upravo je ono što i Šeron Stoun zahteva u ’Niskim strastima’ (Basic instinct) - suspenzija neverice - najbitnija politička konekcija vašingtonskog sporazuma i ovog filma, nakon koga su tabloidi izmislili da je partner Šeron Stoun - Majkl Daglas išao na odvikavanje od seksa.

Nakon Vašingtona, julovsko-radikalska struja u SNS režimu ne pokazuje baš toliku zavisnost od Rusije. I Vučićevi julovci brane vašingtonski papir, a leganje na rudu rusofila u vlasti, ili njihovo ćutanje, lakmus su i za sutrašnje eksplicitnije priznanje Kosova. Ne čuju se ni Zavetnici da nam razjasne stvari, dok su najglasniji ’demokratski nacionalisti’ iz opozicije koji preuzimaju ulogu Zavetnika. Iako je malo vremena trebalo da shvate da ’njihov Krivokapić’, ne može biti lako ’novi Koštunica’, jer Crna Gora neće biti bar ono što priželjkuje Matija Bećković-Obala Slonovače, dakle zemlja koja će povući priznanje ’lažne države’.

Upućeni mi kažu da ruska želja da Tramp pobedi Bajdena amortizuje i Vučićev ’spoljnopolitički zaokret’. Vučić je odavno rekao da u Srbiji neće biti nove 1948. godine, ali i kad bi je bilo, plebiscitarna podrška koju dobija od svojih ’rusofila’, pokazala je da ovde sad ne bi bilo ni ’informbirovaca’. Uostalom pisac sage o Golom Otoku Dragoslav Mihailović  nedavno je pohvalio Vučića koji nema potrebe kao Milošević posle Dejtona da očisti ’nacionalističku’ struju u svojoj partiji, a samo budućnost o kojoj mašta opozicija može reći koliko bi od današnje armije lojalnih, zaista sutra u vrhu bilo ljudi koji su poput Živorada Igića branili Miloševića kad mu je bilo najteže-u vili ’Mir’.

Vučić je iz Vašingtona progovorio o ’političkoj Zadruzi’, poredeći popularni rijaliti sa zluradim komentarima kako je skrušeno na onoj stolici sedeo pred Trampom, ili kako je od njega dobio olovku. To je, naravno, bizarno pred glavnim efektom sastanka – da se pompezno nastavlja saniranje antiamerikanizma u srpskom društvu koji je u jednom trenutku poprimio opasne identitetske obrise. Ali, to pokazuje da je Vučić upravo upao u sopstvenu zamku – cinične i brutalne tabloidizacije srpskog društva, nanovo potvrđujući da je on na apsurdan način i talac sopstvene propagande.

Preseljenje (ako ga bude), srpske abasade iz Tel Aviva u Jerusalim, opozicija predstavlja kao avanturistički potez, maltene u rangu kad je Vasil Tupurkovski priznao Tajvan. Koliko je teška za Vučića, odluka o premeštanju ambasade došla je Milu Dodiku na volej, da trenira živce i amerikanizam Komšića i Džaferovića. Kao što bi završetak radova u hramu Svetog Save na Vračaru mogao da povrati klatno na rusku stranu, predstojeće obeležavanje misije ’Halijard’ u Pranjanima, ojačaće sporazum iz Vašingtona. Biće interesantno videti da li će se na proslavi pojaviti i Dodik?

^Jerusalim

Tajna diplomatija je radila. Od upućenih čujem da su pripreme za Brionski plemun pojam transparentnosti za ono što je prethodilo sporazumu u Vašingtonu. Jednog matorog ’demokratskog nacionalistu’ koji se ’kao građanin Srbije oseća poniženo’ kako je Vučić na onoj nesrećnoj stolici sedeo pred Trampom, pitam zašto se nekad divio Tuđmanu što je Buša matorog čekao ispred WC-a zbog Hrvatske dok se gadio nad Miloševićevim dostojanstvom i odbijanjem da primi ambasadora Zimermana?

To što sad Vučić vodi Miloševu (obrenovićevsku politiku), ne znači da sutra opet neće biti Karađorđa. Linija je tanka u propagandnom shvatanju stvarnosti, tanka baš kao što svaki ’pošteni Albanac’, uključujući i Dritana Abazovića, očas posla u srpskim tablodima može da postane ’šiptar’, kao što je sad Abazović za ’crnogorske ustaše’ – ’četnik’. Odsustvo konzistentnosti politike u vlasti i opoziciji, prati konfuzija u javnom mnenju. Opasno je približavanje Americi ako nije praćeno demokratizacijom društva, jer to onda podseća na neke latinoameričke, arapske i azijske modele.

Ono što je za Anu Brnabić digitalizacija, to je za Dačića povlačenje priznanja Kosova. Neposredno pred vašingtonske ’pregovore’ stigla je vest da je umro Crni Panter - američki glumac Čedvik Bouzman, najpoznatiji po ulozi u filmu ’Crni panter’ o Marvelovom superheroju koji vlada tehnološki naprednom, ali skrivenom afričkom državom Vakandom.

Tamo negde 2018. američko Ministarstvo poljoprivrede kao svog trgovinskog partnera greškom je navelo fiktivnu Kraljevinu Vakandu. Mada, stiče se utisak da bi i Vakanda mogla da prizna pa da povuče priznanje Kosova. Kad bi Dačić to saopštio zvučalo bi sugestivno da bi retko ko pomislio na fikciju. Ako je i Dodik marketinški profitirao od ’slučaja Jerusalim’ (zahtev da i BiH tamo premesti ambasadu), pobedničkoj opoziciji u Crnoj Gori posle Vašingtona bilo je lakše da se ne bavi povlačenjem priznanja Kosova, a o Dačićevoj epopeji ostaće za pokolenja bar kao svedočanstvo pesma Bore Đorđevića.

Tabloidno patriotska Srbija ne prima lako poruke iz Vašingtona na drugim poljima. Inercija prošlosti je tiražno jaka. Reakcije na diskvalifikaciju Đokovića sa US Opena, podestile su na Dnevnik RTS kad je 1993. Ginter Parhe izvršio atentat na Moniku Seleš. Iako je on to uradio da pomogne Štefi Graf, u Dnevniku u pola osam su se izređali zvaničnici – od premijera Srbije Nikole Šainovića do gradonačelnice Beograda Slobodanke Gruden, naglašavajući da je nož u ’našu Malu Mo’, nož svetskih moćnika u Srbiju. Kao što je sad opet urota protiv Srbije, da se od Đokovića drugim sredstvima napravi Monika Seleš. Za sudinicu koju je Đoković pogodio lopticom, pored toga što se ističe kako je navodno bekrija, nađen je i ključni antisrpski argument – voli Hrvatsku.

A upravo Hrvati pucaju od muke zbog američkih milijardi koje stižu u Srbiju.