Dobar deo građana Srbije i danas misli da je ovo ista ona Rumunija iz koje je Mile Belodedić prebegao u Zvezdu, da je ovo ista ona Bugarska iz vremena kad se Lepa Brena helihopterom Todora Živkova spustila na stadion „Vasil Levski“ u Sofiji gde je imala koncert, da je ovo ista ona Albanija kad je Fljamurtari izbacio Partizan. Što naš evropski put onda i ne čini tako lošim. Ma koliko se trudili da se nekih starih navika držimo ko june u krivu šljivu. Nema samopropitivanja, kamoli katarze, zbog činjenice da nam birokrate iz bivših komunističkih država, i bivših republika propale Jugoslavije, drže lekcije iz evropskih vrednosti. Možda Tonino Picula i neće retrospektivno biti toliki „ustaša“ ako sutra izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju bude neki evroparlamentarac iz Albanije. Ili još gore Crnogorac iz Demokratske partije socijalista.

U razgovoru sa delegacijom „studenata koji žele da uče“ predsednik Srbije Aleksandar Vučić, je istakao da „izbori nisu na pomolu“. To nekako zvuči kao da je Vučić sam sebe demantovao - da će vanrednih parlamentarnih izbora koje traže studenti u blokadi biti u roku od godinu i po dana. To da „nisu ni na pomolu“ čak ima intonaciju da bi moglo da se proba da reakcionarni kabinet Đura Macuta izgura do 2027. i Ekspa. Vučić je u istom razgovoru ponovio svoju tezu o „obojenoj revoluciji“, odnosno o pokušaju „dobro organizovanog pravog državnog udara“. Vučić tvrdi da „dobro zna šta je država“. Za onu Slobodana Miloševića sigurno zna šta je, i zaista se trudi da izbegne Miloševićeve greške. Obuzdavajući i samog sebe.  

Postoje blisko britansko i crnogorsko iskustvo po pitanju letnjih izbora. Iako je najavljivao opšte izbore u Velikoj Britaniji za kraj 2024. godine, tadašnji britanski premijer Riši Sunak, je objavio maja prošle godine da će stanovnici ove zemlje izaći na birališta u sred leta 4. jula iste 2024. Portal ’’Politiko’’ objavio je tada analizu prema kojoj je Riši Sunak imao nekoliko razloga za neočekivano raspisivanje nacionalnih izbora, a da je verovatno glavni povod procena da je politička situacija za njega mogla da postane samo gora do redovnog termina. Izgubio je izbore, a vođa laburista Kir Starmer, koji je novi aktuelni premijer, rekao je da je Britanija glasala za promene, da „moramo da politiku vratimo javnoj službi“, što bi neko jednog dana trebalo da kaže i u Srbiji. Interesantno je da su konzervativci vladali Britanijom u kontinuitetu kao naprednjaci do sad u Srbiji – 14 godina. Vučić izgleda ne misli da će posle leta biti u goroj situaciji, ali ne mora kao Sunak i konzervativci da izgubi ni letnje izbore, kad bi se ipak odlučio za njih, jer na opozicionoj strani ne postoje i dalje nikakvi organizovani „laburisti“, kao što – kad bi pravili paralele sa letnjim crnogorskim izborima – ne postoji u Srbiji i nikakav organizovani „demokratski front“ kakav je, samo u drugom kontekstu, bitno doprineo promeni vlasti. Jednostavno, antipartizam na duže staze izjeda iznutra masovnu pobunu protiv Vučića.

Opet, izborima koji „nisu na vidiku“, Vučić na paradoksalan način i pomaže studentima koji misle da bi njihova lista pobedila samim činom raspisivanja izbora. A, to baš u trenutnoj situaciji nije izvesno. Naprotiv. Sve dok izbori „nisu na vidiku“ mogu da mu pevaju Cecinu „Kukavicu“. A i Vučić kao da i dalje podozreva od žara „obojene revolucije“ koji bi se možda rasplamsao samim činom raspisivanja izbora.  

U istoriji Crne Gore 30. avgust 2020. godine je važan datum. Na taj dan ostvaren je, kako se to patetično kaže, višedecenijski san mnogih generacija - smenjen je režim Demokratske partije socijalista Mila Đukanovića koji koji je vladao preko trideset godina.

Ako su letnji izbori mogli da se održe u Crnog Gori, zašto ne bi mogli u Srbiji, ili je to samo fatamorgana. Formalni predsednik naprednjaka Miloš Vučević, najavio je da će SNS tokom leta nastaviti sa okupljanjima, poput onih u Zaječaru i Kosjeriću za lokalne izbore 8. juna. Da li su te „aktivnosti“ dovoljan signal za letnje izbore ili samo treniranje partije za kasnije? Sudeći prema rečima predsednika države pre su obnavljanje poljuljanog samopouzdanja partije i njenog akcionog jednistva. Vučević je dodao da „blokaderi imaju pravo da traže izbore“, ali „moraju da odgovore zašto ih nisu hteli pre šest meseci kad je bilo logično da ih traže“. Ako neće ne moraju da odgovore, jer apsurdno je da ova vlast traži nekome konzistentnost u delanju, a Vučević je umesto izbora, zato što ih studenti nisu na vreme tražili i kad je Vučić to nudio, mogao kompromisno i cinično da im ponudi ponovo „savetodavni referendum“ o Vučiću. Ali da bi Vučić na njemu izgubio legitimitet i bio prinuđen da podnese ostavku, da li bi morala da se ustanovi „kvalifikovana većina“ kao na crnogorskom referendumu za nezavisnost (samo u ovom slučaju ko je protiv Vučića, dok je onomad bilo ko je za nezavisnost). Da je bilo „kvalifikovane većine“ na referendumu u Britaniji ne bi bilo ni Bregzita. Izbori, tek izborni „blic krig“ u vreme srpskog „feragosta“, teško da bi značio izbore sa velikom izlaznošću. Što bi teže podneli Vučićevi protivnici s obzirom na vrednosti za koje se zalažu. Srpski turista ima manje predrasuda i širih je vidika od političkog Srbina, ali koliko njim ima najjasniju motivacionu svest da odmor podredi izborima. Čak i ako je iza samo Srbija. A ispred more. To što je neko politički protiv Vučića ne znači da sociološki nije deo srpkog potrošačkog društva uznapredovalog za vreme ove vlasti. Pitanje je možda banalno, ali da li bi i mnogi studenti otišli na more ili bi zbog letnjih izbora odustali od njega? Vučić bi lakše zabranio funkcionerima vladajućih partija da idu na odmore, i lakše bi organizovao svoje pristalice, jer kakvi odmori kad je država u pitanju.  

Bitno je od kada se šta računa. Kad se kaže tri decenije Đukanovićevog režima misli se i na vreme jedinstvenog DPS-a, kad je tamo bio i Momir Bulatović. Raskol u toj partiji i pobeda Đukanovićeve frakcije, kao obrnuto proporcionalna Osma sednica tamošnjih komunista (socijalista) imali su veći značaj za budućnost zemlje – određivanje njenog generalnog pravca – nego na primer u Srbiji pobeda DOS-a 2000. ili pobeda SNS 2012. Tako da je taj kontinuitet relativna stvar. Đukanovićev režim jeste bio mustra hibridne demokratije (stabilokratije). U izveštaju o političkim pravima i građanskim slobodama iz maja 2020. Freedom House је Crnu Goru opisao као hibridni reržim -ali generalni pravac države trasiran u Đukanovićevo vreme nastavljen je i nakon promene režima čemu su veliki doprinos dali i tamošnji Srbi, i litije isprovocirane takozvanim Zakonom o slobodi veroispovesti koji je zadirao u vlasništvo Srpske pravoslavne crkve nad verskim objektima. Parlamentarne većine nakon izbora u avgustu 2020. nije moglo biti bez proruskih i prosrpskih partija. Srpska pravoslavna crkva je imala dominantan uticaj na formiranje prve Vlade nakon smene DPS-a.

Uprkos  tome teško je danas zamisliti da se većinska Crna Gora kao članica NATO okrene Rusiji, da instalira novi model lične vlasti, da opstruira svoje odmakle EU integracija gde bolje stoji od Srbije, ili da tamošnja država bude otpriznavačica Kosova, odnosno da Crna Gora poželi ponovo zajedničku državnu zajednicu i to sa Vučićevom Srbijom, da bude u „srpskom svetu“ a nije htela ni u Open Balkan. Đukanovićev režim jeste imao prilično patologije, ali generički i strukturalno to nije isti režim kao Vučićev u Srbiji. Kao što nije bio ni onaj Gruevskog u Makedoniji. Tehničke vlade koje bi pripremile izbore, odnosno neki crnogorski ili makedonski „scenario“ u Vučićevoj zavetničkoj Srbiji su teško zamislive. Iako se Đukanovićeva Crna Gora obradovala porazu Borisa Tadića 2012. i uspostavljanju naprednjačke vlasti, strukturalno to su dva različita režima. To su dve posebne studije slučaja (case study). 

Borba opozicije i studenata u Srbiji protiv Vučića nije baš višedecenijska kao protiv Mila. Tek je na početku druge decenije. Projekcija odlaska Vučića s vlasti ide u amplitudama da je „samo što nije“, do toga da je ovo sad, kako je Vučić i najavio jula 2023, samo „drugo poluvreme“ (njegov početak) što mu u bilansu dođe bar četvrt veka vlasti što su već Đukanovićeve kategorije. Uostalom, famozni Vučićev Pokret za narod i državu, prema njegovim rečima treba da „determiniše“ život u Srbiji (očigledno ne samo politički) do 2035! 

U političkoj eshatologiji jako je bitno kako bi se SNS ponašala izgubili li vlast: Da li će ostati relativno stabilna kao DPS u Crnoj Gori ili će se ekspresno rasturiti kao Demokratska stranka u Srbiji nakon Tadićevog poraza 2012. Bez odgovora na to pitanje, nemoguće je pravo profilisanje partijske scene u Srbiji i izlazak iz taborske, frontovske, polarizacije. Hoće li mistifikovana „studentska lista“ kad se konačno personalizuje, bude li aktuelna i u vreme kad se Vučić odluči da raspiše izbore (a oni „nisu na vidiku“), iznedriti neku srpsku „Evropu sad“ koju su osnovali Jakov Milatović i Milojko Spajić, ministri iz Vlade Zdravka Krivokapića, prvoj koja je formirana nakon izbora 2020. Oni su dobitnici prestižnih stipendija, školovali su se i radili u inostranstvu i često ističu da su ostavili visokoplatežne poslove i uspešnu karijeru kako bi pomogli Crnoj Gori. Oni su ušli u vladu kao nestranački eksperti, a sad su aktuelni predsednik i premijer Crne Gore.

Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić, potvrdio je lojalnost svojoj SNS ali i naglasio da neće ulaziti u Pokret za narod i državu. Pa jel’ može to tako? Ovo je suštinsko pitanje: Da li članovi partija koje ulaze u Vučićev Pokret po automatizmu postaju i članovi Pokreta, ili je moguća i Šapićeva pozicija (eskivaža)? Ili je ona ekskluzivna. Slobodan izbor vrlo je rizičan jer relativizuje homogenost nove organizacije a samim tim i njeno akciono jedinstvo. Ako može i ovako i onako, oni koji se lično odluče da idu u Pokret na neki način postaju lojalističko -zavetnička avangarda, a sam Pokret postaje u odnosu na svoje partije i članove tih partija koji nisu u Pokretu kao nekad JUL u odnosu na SPS. Paradoksalno, ali Dačićevim socijalistima bi najpre odgovaralo da članovi mogu pojedinačno u Pokret, a da partije ne moraju, pa bi SPS tako zadržala nekakvu autonomiju. Realno, teško je zamisliti još nekog bitnog naprednjačkog funkcionera da izjavi ovo što je izjavio Šapić. Sem ako ovo nije, kako neko tumači, dogovoreni odlazak Šapića iz politike. U ovakvom sistemu vlasti, ulazak u Pokret svih članova partija koje ga čine po automatizmu je najlogičniji. Jer onda nema ono kao u „Sutjesci“ kad Ričard Barton kao Tito traži da istupe članovi partije jer oni prvi treba da se žrtvuju, pa se nađe neki nepartijac partizan koji kaže – sad smo svi druže Tito komunisti. Tako i ako Vučić zatraži, nema u prve redove samo lojalisti – već svi članovi Pokreta (svih njegovih partija, nevladinih organizacija, udruženja i pojedinaca). Nezamislivo je i da bilo ko iz SNS kao Šapić kaže da mu jednako smetaju svi koji blokiraju ulice. Znači i ovi iz „Ćacilenda“. 

Nismo do sada imali slučaj da predsednik vodeće vladajuće partije ne bude na jednoj od vodećih državnh funkcija. To se sad desilo formalnom predsedniku SNS Milošu Vučeviću koji je imenovan za Vučićevog savetnika za „regionalna pitanja“, što se da protumačiti i kao savetnika za „srpski svet“.  Što je ipak korektan Vučićev potez. Ipak Vučevića nije postavio za savetnika za „evropske integracije“. U nekim drugim državama bilo bi logično da predsednik najveće partije bude i njen kandidat na predsedničkim izborima u državi, ali da li bi se baš kladili da će to Vučević biti 2027? Ako do tada ostane formalni predsednik SNS, odnosno deo „državnog rukovodstva“.  

Evo navršava se i godinu dana (8. jun 2024) od prvog Svesrpskog sabora koji je doneo Deklaraciju o zajedničkoj budućnosti srpskog naroda u 49. tačaka. Ko se pored Vučićevog aprilskog Sabora pokreta za narod i državu i fortifikacijsko-kulturološkog „Ćacilenda“ seća Svesrpskog sabora koji valjda treba da se održava svake druge godine. Eto, za godinu dana i „Ćacilend“ je postao odrednica nacionalnog identiteta – onoga čime je bila nadahnuta Deklaracija takozvanog Svesrpskog sabora.

Ali nije svaka deklaracija delotvorna kao ona o Vojvodini koja je 15. februara ove godine usvojena na poziv predsednika Srbije aklamacijom u Sremskoj Mitrovici. Vučić je tada na mitingu rekao (zagremeo, kako bi to opisali njegovi tabloidi): Ovde smo zato što je Srbija ugrožena! Navodno od vojvođanskog separatizma. I čim je Deklaracija aklamacijom doneta separatizma je nestao, kao vetrom odnešen. Jednostavno niko ga više ne pominje. Nema ga. Možda zato što ga i nije bilo van margine. Šteta što još nismo videli u ovoj krizi Vučićev miting za odbranu Srbije u Novom Pazaru. To bi bio konceptualni izazov. 

Sećate li se da je grčki premijer i Vučićev prijatelj Kirjakos Micotakis izjavio  u Solunu juna 2022. na samitu Procesa saradnje u Jugoistočnoj Evropi (SEECP) da bi 2033. godina trebalo da bude rok za pristupanje svih zemalja Zapadnog Balkana EU. I to je bio deo duha tada usvojene Solunske deklaracije. Eh, kad bi bar ta Solunska deklaracija bila efikasna kao sremskomitrovačka. Ma koliko se 2033. činila dalekom. 

Inače, Vučić je 2013. na godišnjicu osnivanja SNS (osnovana 2008) istakao da je cilj - Srbija u članstvu EU do 2020! Pa vi vidite. Uzajamno funkcionalni paradoksi kao osobenost Vučićeve vlasti dobijaju sve paradoksalanije manifestacije: Kad ruska obaveštajna služba optuži Srbiju da snadbeva oružjem Ukrajinu, Vučić najavljuje formiranje komisija koja će ispitati istinitost tih optužbi, čak sumnja da u tim izveštajima nije sve tačno, iako je ruskim službama Vučić apsolutno verovao kad je u pitanju bila njihova istraga i zaključak da nije korišćen „zvučni top“ na demonstracijama u Beogradu 15. marta. Kafanska paranoja se razvija, pa čujem ovih dana da su Rusi potkačili Vučića zbog izvoza oružja da bi ga konsolidovali na Zapadu posle prisustva paradi u Moskvi 9. maja. Jer njima treba funkcionalna srpska vlast – dakle ona koja je „na evropskom putu“. 

Indikativan je bio nesporazum ministarke spoljnih poslova Austrije Beate Majnl-Rajzinger, i njenog srpskog kolege Marka Đurića. Naime, dan nakon posete Srbiji u Beču ona je dočekala srpske akademce koji su trčali štafetu do Brisela, tom prilikom održala i govor, što je Đurić okarakterisao kao “grubo mešanje“ u političke odnose u Srbiji. Naravno da je državama stalo do svog suvereniteta, ali treba biti oprezan sa frazom „nemešanje u unutrašnje stvari jedne zenlje“ jer je ona omiljena poštapalica autokratskih režima. Posebno onih pod udarom „obojenih revoluciuja“. U prevodu to znači -  mi možemo da radimo u našoj zemlji šta hoćemo. Ali ne bi trebalo baš tako ako je država u integraciji sa drugim državama koje povezuju određene vrednosti, pa je besmisleno kao „mešanje u unutrašnje stvari jedne zemlje“ okarakterisati podršku onome koji zastupa vrednosti kao i zajednica kojoj bar formalno teži tvoja zemlja, A to je u Slučaju Srbije EU. Ili ne teži?  Ali to onda govori o autokratskom karakteru vlasti. Uostalom, Majnl-Rajzinger je naknadno Đuriću (koji joj je naglasio da Srbija ima nameru da do 2026. ispuni uslove za EU, što je najavio Vučić), objasnila da njen istup nije bio mešanje u unutrašnja pitanja, “već izraz posvećenosti evropskim vrednostima i principima”.

U februaru  2019. ministarka zadužena za evropske poslove u Vladi Francuske Natali Loazo, izjavila je Srbija i druge zemlje ne mogu u EU dok sama EU ne izvrši reviziju svog funkcionisanja. U međuvremu je rat u Ukrajini povratio u igru proširenje EU, a odnosi Srbije sa EU postaju više bezbedonosno nego vrednosno pitanje, što Vučiću odgovara, jer se predstavlja kao neko ko isporučuje stabilnost. A toga nema bez pobede nad „obojenom revolucijom“. Nije ovo prvi pokušaj „državnog udara“ u naprednjačkoj Srbiji: Decembra 2015. Srbija je organizovala u Beogradu Samit OEBS, bar jednako dobro kao što je organizovalia Eurosong. I to na istom mestu. U Areni. I to samo par dana nakon „pokušaja državnog udara“. Sećate se tadašnjeg ministra policije Nebojše Stefanovića, kako se pred kamerama obraća javnosti dok iza njega stoje pripadnici različitih rodova policije u punoj opremi i sa dugim cevima. Zamislite ambasadorske izveštaje tih dana: Ovde se dešava pokušaj državnog udara, ali ne sekirajte se, samit OEBS će biti održan sigurno za nekoliko dana, pa neka naši relaksirano dođu, jer pretpostavljamo da će premijer Vučić reći da nije bilo državnog udara. Ako ga je i bilo – bio je operetski i za unutrašnje potrebe. I tako je i bilo. A na Samitu su se sreli ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov i Džon Keri, tadašnji državni sekretar SAD. 

I pre tog „udara“ nova vlast je na svom početku 2012/13. za šest meseci preživela na nogama dva pokušaja državnog udara. Bar su nosioci vlasti to tako okarakterisali. Prvi pokušaj bila je „afera prisluškivanja“, a drugi „afera Šarić“. U prvom pokušaju udara, pored Vučića, išlo se i na predsednika Nikolića. U drugom pokušaju meta je bio premijer Dačić. I tada kao sad nije bilo elemenata puča. Tada niko nije pomenuo aktivne i uticajne generale da su šurovali sa Šarićevim klanom. Kao što ni sad vojsku Vučić ne optužuje u kontekstu poslednjeg „državnog udara“ za razliku od policije. Zato to i nije puč, jer nema puča bez vojske, kao što podseća srpski predsednik. Državni udar valjda može i bez nje. Da li bi se ovo dogodilo da je i resor policije u naprednjačko-zavetničkim rukama? To valjda znači i da su besmislene spekulacije da bi „Brut“ o kome je nekad pisao uticajni naprednjak Vladimir Đukanović u „Politici“ mogao biti u vojnom sektoru. 

Vučić je krajem novembra prošle godine obznanio kako je Srbija sebi zadala ambiciozan cilj – da do kraja 2026. ispuni sve uslove za ulazak u EU, nezavisno od toga da li će tamo i ući. To se, ako je nekome do cinizma, poklapa otprilike sa krajnjim rokom – godinu i po dana, kada je Vučić projektovao vanredne parlamentarne izbore. Koji bi po toj logici, trebalo da se održe po svim ispunjenim evropskim  standardima.

Kad bi se šalili.

Na kraju nagradno pitanje. Ako ne bude izbora „ni na vidiku“, hoće li biti bar obaveznog vojnog roka na jesen? Kako je rečeno.