Ako za sada nema ništa od takozvane debate (dijaloga) na koji je studente pozvao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, postoji bar i dalje jedna vrsta starog i prećutnog konsenzusa vlasti i opozicije (sada i studenata). Vučić, dakle, kaže – ja ću vladati dokle hoću i kako ja hoću, a vi ako možete oborite me s vlasti, ja vam je nikad neću dati, dok opozicija (studenti) kažu – ti vladaj tako kako si navikao a mi kad budemo mogli, mi ćemo te oboriti s vlasti. Trenutno radimo na tome. Ozbiljno.

Vučićev poziv na debatu studentima zakasnio je bar onoliko koliko je bio zakasnio studentski zahtev za vanrednim izborima. Nakon studentskog odbijanja predsednikovog poziva na debatu na medijima (može debata, ali kad raspišeš izbore), Vučić je izjavio da njegova ponuda i dalje važi i da će „ostati dok je ne prihvate, jer će jednog dana morati da razgovaraju sa nekim“.

Kad bi stvarno raspisao vanredne izbore, i ako bi i tada još važila njegova ponuda s kim bi Vučić zaista vodio takozvanu debatu pred TV kamerama? Da li baš sa studentima ako studenata neće biti (kako su rekli) na famoznoj studentskoj listi. Hoće li Vučić tada pristati da vodi dijalog sa nekim sa te liste? Na primer sa nosiocem, jer lako je pretpostaviti da bi Vučić bio nosilac lojalističko-zavetničke liste (za sada neformalnog pokreta za narod i državu), pa bi to bilo politički logično, paritetno – nosilac liste protiv nosioca liste pred kamerama. Verovatno bi Vučić voleo da on bude sam protiv njih nekoliko. Pa da im kaže – „samo napred!“ Ali sad - protiv studenata. Pitanje je da li i sutra protiv njihovih predstavnika sa famozne liste. Ili da u studio pošalje njih nekoliko iz takozvanog državnog rukovodstva, odnosno takozvanog vrha SNS (Vučevića, Brnabić, Macuta, Dačića…). Na primer, za iznuđenje izbore 1990. (Milošević je prema doktrini akademika Mihaila Markovića više naginjao takozvanom bespartijskom pluralizmu), u studiju RTS našli su se upremas nekoliko kandidata SPS i opozicije. Među njima, jedan naspram drugog Miloš Laban (SPS) i Vojislav Koštunica (tada još uvek DS). Vučić nije pristajao na TV duel na predsedničkim izborima u prvom krugu, sa racionalizacijom da bi na to pristao u drugom krugu jer je znao da ni protiv Saše Jankovića, Vuka Jeremića, kao i Zdravka Ponoša neće biti nikakvog drugog ruga. Parlamentarni izbori, za razliku od onih iz 1990. sa većinskim principom, nemaju drugi krug, pa bi Vučić na TV duel išao kao nosilac liste. 

Te 1990. nije bilo TV duela predsedničkih kandidata, samo njihova solo predstavljanja. I tako je ostalo sve do Koštunice i Labusa, pa posle Tome i Borisa koji su se sučelili kao kandidati za predsednika. Vučić teško da bi propustio neki TV termin (sam sa frendli novinarem), kao što je Milošević 1990. licemerno i populistički odbio da iskoristi svoju minutažu za predstavljanje na državnoj TV, prepuštajući „velikodušno“ vreme adaptaciji drame Antonija Đurića „Solunci govore“.

Možda bi studenti na TV duel išli sa onim fiktivnim Vučićem koji u izbornom TV spotu kao uspeli štreber odlazi posle 35 godina kod svoje stare učiteljice (ili nastavnice ili bibliotekarke) Ajkule da joj vrati knjigu koju je davno pozajmio jer je bio marljiv (jedna od Vučićevih omiljenih reči) u učenju. Ajkula je ustvari nadimak za prosvetnog radnika „gospođu Nadu“ kako joj se Vučić obraća. Vučić je pita, kako ste, gospođo Nado? Ona njemu: Ja dobro, a vidim da i tebi dobro ide. Inače, Vučić je tada reformski premijer (il se bar tako predstavljao), miljenik Angele Merkel. Više liberal nego zavetnik. Vučić (ili „mali Alek“ kako ga zove Ajkula) sa 35 godina zakašnjenja vraća u školsku biblioteku knjigu „Đulići“. Vidim da ti je trebalo vremena, kaže Ajkula. U međuvremenu sam bio zauzet, kaže on. I tu misli samo na ono što je radio od 2012. kad se SNS dočepala vlasti. Verovatno ne misli na ono što je radio devedesetih godina kad verovatno nije mislio ni na „Đuliće“. Samouvereni mag političkog marketinga, kao da ne čuje poruke koje mu stižu, a kao da ih šalje njegov anđeo zaštitnik, pa i Ajkula pita: Kao premijer radiš svoj posao odlično, ali šta ti sad treba da se kandiduješ za predsednika? On joj kaže da uvek drži svoju reč, iako je pre toga na Hepi TV („Ćirilica“) na pitanje da li će se kandidovati za predsednika, odgovori da neće. Onda Vučić poentira pred Ajkulom: Članovi starog DOS samo hoće da unište sve što smo postigli u protekle tri godine. Neću im dozvoliti da to urade. 

Ali ta marketinška vremena su prošla. Uostalom, zamislite nakon Vučićeve primene (para)državne sile prema studentima i građanima, da li je takav predizborni spot danas moguć. Tada još nije izgledalo da Ajkuli knjigu vraća jedan zavetnik. Danas kad se ponovo pogleda taj spot vidi se jasno, kao nenamerna marketinška prekognicija, da Ajkuli knjigu vraća „student koji je hteo da uči“. Šta li bi danas Ajkula (koja bi bila valjda u penziji) rekla svom đaku. Da li bi mu rekla – samo udri, pa zovi na debatu! I hvala ti za tri hiljade artikala nižih cena. Da li bi od ovog statusa bilo i Vučiću bolje da je ostao reformski premijer, pa da i izgubi vlast. Na koju bi se vrlo moguće brzo vratio. 

Kako sad samo zvuči Ajkulino pitanje iz predizbornog spota: Šta misliš, kuda si krenuo? Održao si reč, kaže Ajkula, ali kasniš 35 godina. Baš koliko Srbija danas kasni od onoga što je trebala da uradi još 1990. I još ga Ajkula pošalje „u ćošak“. I tek onda Vučić otkriva da je „gospođa Nada“ ustvari Ajkula i da je đaci i danas tako zovu. Bizarno je to što  danas teško da bi i studenti FDU imali imaginacije za ovakav spot koji je tada bio zvaničan za predsedničku kampanju naprednjačkog lidera.

U tom spotu Vučić je kao glavnog neprijatelja naveo „članove starog DOS“. Mnogi ti članovi su u međuvreme prešli kod njega (ili ih je on feudalno preuzeo), ne samo koruptivno, klijentelistički, već i kao „ribar ljudskih duša“. Ideja manipulacije i manipulacija idejama osnova je knjige „Ribari ljudskih duša“ sociologa Đure Šušnjića.

Poučno je danas pročitati način kojim Šušnjić analizira kako se putem simboličkih sredstava (kao što su propaganda, industrija zabave i religijske poruke) vrši kontrola svesti pojedinaca i grupa. Šušnjić ističe da su posledice duhovnog nasilja često dublje i trajnije od telesnog, jer utiču na osnovne vrednosti i percepciju stvarnosti. A retko gde je u savremenom svetu ovoliko propagande i indoktrinacije po glavi stanovnika izručeno kao u Vučićevoj Srbiji. 

Odlučno ne novom Petom oktobru je najmanji zajednički imenitelj Vučićeve zavetničko-lojalističke koalicije (neformalnog pokreta). Otuda je valjda lakše studentima i opoziciji da nađu „najmanji zajednički imenitelj“. Dovoljne su dve reči – ustavni patriotizam. 

Poziv na javnu debatu iako upućen studentima namenjen je pre svega njegovim pristalicama – da se medijski eksploatiše očekivano studentsko odbijanje, kao što je i masivnom kampanjom za smanjivanje cena za tri hiljade proizvoda Vučić posvetio pažnju nižim socijalnim ešalonima svoje poltičke baze. Svoju naprednjačku partiju predsednik Srbije je preopteretio srednjom klasom koju je stvorio ili delovima nje koji su mu prišli kao nekadašnja baza „žutih“. Ali, svaka srednja klasa, uprkos iluzijama o njoj, suštinski je konformistička – tako da se ni ova Vučićeva ne bi pretrgla braneći ga. I DOS je brzo zaboravio na radnike koje je na prinudne odmore poslao Milošević i koji su DOS doveli na vlast – što je bio početak erozije petooktobaraca. Pored medijske hunte i policijsko-penzionerske komponente, niži slojevi (tačnije niža srednja klasa) su stub režima. Javni sektor (ako izuzmemo delove prosvete ili pojedince u zdravstvu uglavnom) je generalno za vlast, ali potuljeno.

Pokazalo se ponovo da zlokobnost često dolazi iz opskurnosti. U fazi dekadencije retko koji režim razmišlja o menadžmentu propadanja (upravljanje propadanjem). Jedan bišvi i uticajni političar nekada na vlasti intropsektivno mi rekao da mu je (njima) upravo to bilo potrebno a da nije obraćao pažnju – potrebno mu je bilo „upravljanje propadanjem“.

Uprkos složenosti situacije gde faktor emocija pokreće strukturne protivurečnosti (i što je uvek za društvo rizično), stvari i dalje više zavise od Vučićeve političke racionalnosti nego od snage opozicije. Ali ne kao nekada. Čak mnogo manje nego nekada. Odmakli proces antagonizacije sve više devalvira izbore kao sredstvo izlaska iz krize. Oni sad i za studente i opoziciju postaju ono što su uvek bili za Vučića – poluga. Krizni legitimacijski oslonac, a ne dogđaj koji razrešava političku krizu. Teško je uspostaviti dva sistemska pola u Srbiji koja obezbeđuju dvotrećinski društveni konsenzus oko glavnih državnih pitanja. Mimikrija izborne patologije je sve neizvesnija u nervozi koja dolazi iz razgolićenosti vlasti i manjka marketinške invencije. Uteha za vlast su antipartizam i antipolitika koji i dalje razjedaju opoziciju sprečavajući frontovsku integraciju. Opsesivno frustriran Petim oktobrom, Vučić je – trudeći se da ne ponovi Miloševićeve greške – fortifikacijski („Ćacilend“ pre svega) odgovorio na potencijalno sličnu pretnju. Moguće da kao grešku Vučić vidi i to što je Milošević onda bio odustao od drugog kruga i priznao poraz od Koštunice. Neko će reći – Vučić je džentlmenski priznavao poraze od Bogdanovića i Đilasa u trci za gradonačelnika Beograda. Jeste kao opozicija. Da li bi to uradio i ovaj Vučić faraonskog samopoimanja koji uporno ističe da ne da Srbiju? Onaj tek postavljeni Putin je zvao Miloševića i Koštunicu u Moskvu. Moskva je tada bila bliža drugom krugu predsedničkih izbora. Koštunica je bio odbio (provereno), za Miloševića ne znam da li je prihvatio. Rusi su na kraju aminovali Peti oktobar. Tadašnji ministar spoljnih poslova Ivanov je prvi zvaničnik koji je sleteo u Beograd nakon Petog oktobra. Ruski ambasador u Beogradu danas misli da Zapad hoće da dovede „slabog lidera“ u Srbiji, što znači da i dalje važi ona Vučićeva zavetna iz 2019. - „Nikad više četr’es osma“.

Srbija se nalazi u sličnoj sitaciji kao 1989/90. godine. Sama ideja višepartizma u smislu da opozicija na izborima može da pobedi i preuzme vlast je jeretička za aktuelni režim čiji je karakter revolucionaran (vladati svuda i na svim nivoima). To je njena crvena linija. Potezi zarad očuvanja vlasti u rangu su „državnog razloga“ kome nisu potrebna proceduralna cepidlačenja. Zato su pogrešna poređenja sa Crnom Gorom ili Makedonijom, sa tehničkim vladama koje pripremaju izbore, sa vladama gde je i opozicija imala ministre, u ambijentima izvesnog medijskog pluralizma. Ma koliko bilo i u pomenutim državama stabilokratije i autokratije, suština višepartizma nije osporavana. Nerealna prelazna (tehnička) vlada ovde bi bila moguća samo kad bi odluke bile rezultat pregovora premijer Đura Macuta i rektora Vladana Đokića ali da se apstrahuje Vučić. Kad bi se šalili, znači. Sama ideja kohabitacije, kad bi studentska lista uzela većinu na moguće skorim izborima, na Vučićevom alergo političkom testu verovatno vodi mrtvu trku sa idejom prelazne (tehničke) vlade. Zna srpski predsednik sigurno ono što je Nenad Čanak davno definisao – da je tehnička vlada kao tehnička voda. Plus što na prvu asocira na omraženi Peti oktobar.

Za Vučićev agitprop studenti su bili i ustaše i hamasovci i anarhisti i izdajnici. Kao uostalom i svi građani koji ne podržavaju režim. Uprkos paleti etiketa, sve je generalno binarno. Za Vučićev agitprop, kad ogolimo stvari, postoje dve kategorije građana Srbije, koje se generički vezuju na NATO agresiju na Srbiju. Postoje „lokatori“ – oni koje je Miloševićev režim optuživao da „navode“ NATO avione raznim izdajničko-obaveštajno-tehnološkim tehnikama – i postoje „čuvari mostova“ -oni koji svojim telima brane beogradske mostove od NATO avijacije. „Lokatori“ su studenti i opozicija. „Čuvari mostova“ su lojalisti, zavetnici i „Ćaci“. Lako je zamisliti „Ćacilend“ 1999. na Brankovom mostu.

Vodi se i rat istraživanjima javnog mnenja i njihovim interpretacijama. Bitan Miloševićev saradnik mi je rekao da ne treba preterano mistifikovati istraživanja javnog mnenja. Opterećivati se mnogo stratumima, kontrolnim varijablama, ponderisanjima. Oni u SPS devedesetih jesu često sondirali javno mnenje – ali su imali vrlo prostu metodologiju sa samo jednim pitanjem: Koliko građana veruje drugom Dnevniku RTS u pola osam uveče. Sve dok je preko pedeseto odsto SPS je siguran. Dobro, ali neko će reći da tada nije bilo ovoliko televizija, nije bilo društvenih mreža. Tačno. Sad glavna (crna) propaganda spržene zemlje ne ide preko RTS već preko formalno privatnih TV, ali te TV su uglavnom  varijacija „Radikalskih talasa“ – emisije koju su Šešeljevi radikali uređivali na Studiju B nakon što je u terminalnoj fazi Miloševićevog režima preotet od SPO. Program tih televizija služi pre svega za homogenizaciju i motivaciju sopstvenih birača. Suštinski i dalje je bitno koliko građana veruje Drugom dnevniku RTS. Uprkos društvenim mrežama. Mladi ljudi, dakle i studenti, ne gledaju toliko televiziju, ali su ipak znali da blokiraju RTS. Da se pretpostaviti da Vučić ima uvid da li drugom Dnevniku RTS veruje više od pedeset odsto građana koji izlaze na izbore. Što je bitan podatak za odluku o njihovom raspisivanju.

Mladi ljudi uglavnom ne znaju da je ratnih devedesetih odmah nakon zloglasnog drugog Dnevnika od pola sata u pola osam uveče na Miloševićevom RTS išao još zloglasniji  „Dnevnikov dodatak“ (minimun 20 minuta, a često kol’ko treba) – esencija ratne propagadne i razotkrivanja unutrašnjeg neprijatelja. I sad imamo sintezu „Radikalskih talasa“ i „Dnevnikovog dodatka“. Bez rata, ali sa gotovo ratnim narativima. 

Inače, kad smo već kod Ajkule red je da pored one Vučićeve pomenemo i onu Spilbergovu. Film „Ajkula“ ili „Ralje“ (Jaws) pojavio se 1975. Mediji su puni tekstova i priloga povodom pola veka ovog klasika. Najinteresantnija su lična iskustva gledanja. Gledao sam ga u užičkom bioskopu „Partizan“, posle Laurentisovog „King Konga“, a pre Lukasovih „Ratova zvezda“. Ta atmosfera uplašenih ljudi u tami dupke punog „Partizana“ dobro se utisne u sećanje. A tek si maltene krenuo u osnovnu školu. Mada se, na primer, moj drug više uplašio kad je gledao kolektivno sa školom „Specijalno vaspitanje“ (to je bilo tu negde) Gorana Markovića. Takođe u „Partizanu“. Strah da će završiti u popravnom domu (verovatno je osećao da ima predispozicije), bio je veći od straha da će se ajkula pojaviti u Bečićima kad se tamo budu kupali đaci iz Titovog Užica.