Nove i stare demokrate

Nove i stare demokrate

Nove i stare demokrate

autor teksta
Zoran Panović | Nedeljnik 25. Apr 2017 | Kolumne

Stari moj prijatelj Miloje Popović Качар, izmeđ ostalog i Titov direktor „Sava“ centra i šef kulturne misije SFRJ u Njujorku, dao mi je davno (reduljicu preporučivši mi da je nosim stalno uz sebe, ko hodžin zapis, i da je s vremena na vreme iznova pročitam. Miloje mi je napisao Paskalovu misao koja glasi: „Mudrosti ništa nije mrskije od preteranog oštroumlja.“ Povodom endemskih stranačkih raskola u Srbiji, mudra Miloje mi je govorio da se nekad, kad se Savez komunista ili neki njegov deo nađu u krizi, uvek nađe i neko pametan da predloži „povratak izvornim principima“, što je odmah značilo i smirivanje strasti, kompromis ili uzimanje daha za narednu etapu ili rundu frakcijskih trvenja i obračuna. Sve to važi i danas: i Paskal i „povratak izvornim principima“. Naravno da bi dobar deo „solunaških naprednjaka“ (bivših radikala) najviše voleo da im Vučić prekrati reformske muke i ovu konfuziju (čas polovni „migovi“, čas otvorena poglavlja), da se vrati „izvornim principima“ I da sve bude mirno u mozgu.

Šešelj može da bude deo Vučićeve skalamerije vlasti i podrške, ali Vučić ne bi bio neprikosnoven ako bi se vratio_na bilo čije „izvorne principe“, bilo kog političkog oca ni Šešeljeve radikalske „izvorne principe“ (koji još važe), ni Nikolićeve naprednjačke „izvorne principe“ koji više ne važe. А ovi drugi uglavnom ne važe zato što i dalje ne znamo šta su tu „principi“, kao što je i Vučićeva „principijelnost“ vrlo uslovna (makijavelistička) kategorija, pogotovo u situaciji kad presudni ideolozi projektovane Vučićeve istorijske pozicije i bilansa nisu u tom monoteističkom univerzumu, ni Sonja Liht, ni Željko Cvijanović, ni Nikola Samardžić, ni Dragomir Anđelković, već možda najpre Srđan Bogosavljević.

Da li iko ko želi dobro Srbiji ne bi danas potpisao naprednjački program koji je 2012. emotivno, kako to samo ona ume, obrazlagala Jorgovanka Tabaković – od toga da se SNS zalaže i za reformu javnih preduzeća, kako bi se doprinelo „odvajanju uloge države kao zakonodavca od uloge vlasnika“, kao i za jasnu departizaciju. Ali teško ko naprednjake pamti po tim „izvornim principima“.

Sa demokratama („žutima“) raznih fela i tonera, stvari su malkice drugačije: podela na „stare“ i „nove“ demokrate postoji, odnosi se i na percepciju „izvornih principa“ i danas se, nezavisno od formalnog članstva u samoj DS ili nekom njenom derivatu, „Žuti“ dele po tome ko podržava u trci za predsednika Srbije Sašu Jankovića, a ko Vuka Jeremića? Pazite, u onom mitskom drugom krugu 2012. pored „belih li–stića“, opstrukcije đilasovaca, pakosne Koštuničine podrške Nikoliću, porazu Tadića doprinela je i „izdaja“ koalicionih socijalista. Smete li da se kladite da će za Jankovića proporcionalno sad glasati više članova DS nego što je 2012. za Tadića glasalo članova SPS?

Kad bi vas neko probudio u pola noći i pitao koji vam je najbolji govor Borisa Tadića, šta biste odgovorili? Ja nemam dilemma, po mom skromnom sudu, najbolji Tadićev govor bio je onaj kad je nakon državnog debakla, mišljenja Međunarodnog suda pravde u Hagu povodom Deklaracije o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova, žestoko odbranio svog ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića (arhitektu traženja mišljenja od Haga) noćnim govorom u Skupštini Srbije 26. jula 2010. (vanredna sednica). Bio je to trijumf političke veštine (besedništva i sugestivnosti) da čak ni opozicija posle tog nadahnutog govora i veštačkog disanja usta na usta, nije imala snage da izgovori ono što je naložena i osvetoljubiva mislila pre nego što je ušla u salu, da je Jeremić kreativno dete kome je Tadić umesto lego kockica dao diplomatiju da se igra.

 

Kad sve prođe, možda će Vuk Jeremić biti zaista najveća tekovina Borisa Tadića. Otuda je odluka koju je saopštio Boris Tadić da je Predsedništvo Socijaldemokratske stranke (SDS) čiji je on lider, odlučilo da na predsedničkim izborima podrži kandidaturu Vuka Jeremića, i izraz katarzičnog „povratka izvornim principima“. Bar jednoj varijanti „izvornih principa“ koja je legitimna u „žutom rašomonu“.

Kao što ni Šešelj, realno, nema na koga danas da bude ponosan nego na Vučića, ta svest da se politički može živeti kroz nastavljača koji je opravdao viziju kastinga političkog oca, učinila je da i Tadić, bez imalo cinizma, povuče državnički potez (kao u stara dobra vremena), da napusti poziciju „modeliranja“ jer ona je u odjeku licemerna ma koliko da je u motivu filantropska. U ovom trenutku „zajednički kandidat“ opozicije samo je banalizacija metafore o „petom bitlsu“. Liderski determinizam reafirmiše „izvorne principe“.

Oni tadićevski nisu isti kao „izvorni principi“ drugih DS entiteta ili vizija, ali su vrlo legitimni. 0, kako su samo bili cinićni oni koji su se do zadnjeg nadali da će Boris poštedeti Vuka podrške, kao što neki Jankovićevci veruju i vrte brojanicu da će čeda i Čanak biti milostivi i neće podržati Sašu. Bolje je, poveravaju mi se neki stari poznanici iz devedesetih, i pozivati na jednog kandidata Opozicije, apelovati, kupovati vreme, kaparisati alibije, učiniti sve što se može da podrška Vučiću bude što implicitnija i što iznuđenija i nevinija. Ja se ne sećam da se neko skoro „izuzetno pozitivno iznenadio“ u srpskim političkim odnosima kao što je Jeremić prokomentarisao podršku Tadića i njegovih uslovno rečeno socijaldemokrata. Srbija je unikatna zemlja i po tome što su jedni socijaldemokrati (Ljajićevi) u vlasti, a drugi (Tadićevi) u opoziciji.

Psihološki, i malo frojdovski, Tadićeva podrška Jeremiću, pored gesta prevazilaženja partikularizma, znači i nadu da će „beli listići“ u izmaštanom drugom krugu imati šansu iskupljenja, što bi bila njihova izvesna, možda I jedina moguća rehabilitacija, a Bori–sova satisfakcija. Budimo iskreni, za mnoge antivućićevce glasanje za Jeremića u hipotetičkom drugom krugu bilo bi daleko mučnije nego mitsko glasanje Nenada Čanka za Koštunicu onda u prvom. Ima li se prava na luksuz pakosti prema Vuku, kao prema Borisu 2012. protiv Tome? Neka vrsta autonomne spoljne politike koju je kao ministar vodio Jeremić u odnosu na današnje globalne trendove ostavlja utisak neshvaćene avangarde. Način na koji je Jeremić umeo da „iznervira“ Sanadera, bio je mozda i efektniji nego intenzitet i stil kojim je Dačić „razočarao“ Stira.

Zoran Panović – programski direktor Demostata

 

Tek se plašim, dragi čitaoci, da ste u ovoj gunguli zaboravili na Bojana Pajtića. Ali istorija političkih ideja ne sme zaboraviti Pajtića. U neminovnoj rekonfiguraciji Opozicione scene u Srbiji, u kvadraturi kruga egzistencijalne drame DS, raspete između „starih“ i „novih“ demokrata i neuralgičnoj poziciji Dragana Šutanovca, Pajtićeve ideje ostaju kao ideološka investicija prevazilaženja partikularizma.

Avgusta 2014. i tadašnji predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić prihvatio se jednog oprobanog Vučićevog metoda autorskog teksta. Za Politiku je on (ili neko njegov za njega) napisao „Deset teza o Srbiji“. To je razrada naizgled maglovitog koncepta „srpska Srbija“ na demokratskim principima. U smi–slu da DS mora da se ponovo samopotvrdi tamo gde je i ruinirana, u Srbiji (tada još nije bila ruinirana i u Vojvodini jer je Bojan bio na vlasti). „Srpska Srbija“ preduslov je evropske Srbije, pisao je on tada.

Ali pazite na koga se Pajtić pozivao u autorskom tekstu: Sveti Sava, car Dušan, Karađorđe, Ljuba Davidović, Borislav Pekić, patrijarh Čarnojević, Sterija, Živojin Mišić, Crnjanski.

Teško da bi iko od pobrojanih i u najelastičnijem shvatanju mogao da se smatra „levičarem“. Ni reči o socijaldemokratiji. Nigde nije bilo Dimitrija Tucovića, na primer. U autorskom tekstu Pajtić se nije pretrgao od pozivanja na Đinđića i njegovu viziju (to se valjda podrazumeva, pa se i ne potencira), što je značilo naivnu nadu da će i Bojan kao Boris probati da gradi harizmu autonomnu od Dinđićeve, jer Borisu je pozivanje na Zorana bilo uglavnom protokolarno i konvencionalno. Pajtić je u tom tekstu ignorisao Mićunovića, Živkovića, Tadića i Đilasa. Mogao je Pajtić da se seti tada i Mileta Perišića, na primer, ili od živih doajena Vide Ognjenović, ako nije nikog od njih. Da je taj govor, kao što je bio napisao tekst za Politiku, pročitao 1992. godine, Pajtić bi sigurno bio na strani frakcije Vojislava Koštunice, koja je osnovala DSS, uz obilato citiranje baš one rečeniсе Borislava Pekića, a na kojoj je pomalo izveštačeno insistirao Pajtić – kako ne treba da dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i demokratije.

Pajtić je probao neuspešno ono sto bi danas mogao da proba neko drugi: da se vrati na „nulti čas“, odnosno na „izvorne principe“. I to vrlo vešto. Problem je što Pajtić tada nije imao kapacitet (uverljivost). Zbog Šredera i Blerovih „novih laburista“, socijaldemokratija je pasovala Dinđiću, pa ju je on i nametnuo stranci. Tadić je bio levica bar onoliko koliko je morao da održava SPS I PUPS u koaliciji, i da se zbog toga ogluši i na upozorenja Mirka Cvetkovića. Kod Đilasa se socijala svela na famu o obdaništima i isplaćivanje pomoći iz kredita. Blaga, siva nijansa levog centra pristaje DS-u, ali ne više nego liberalno–građanska glazura. Uostalom, u stranci se uvek regenerisalo i autentično desno krilo (kao Јeremićevo), koje nije imalo veze sa Đilasovim shvatanjem ekonomije. Tezom da DS ponovo treba da povede srednji sloj, Paj–tić je 2014. u igru vratio kategoriju srednje klase. U ovom kontekstu i to je relativno desna pozicija. Istorija se zaista ponekad ponavlja bizarno jer ni Šreder koji je opet ovih dana u Beogradu, ni Bler, nisu kod Vučića zbog socijaldemokratskog konsaltinga.

Vratimo se još malo u prošlost: u septembru 2012. Saznalo se za „Manifest novih demokrata“ koji je Goran Vesić (možda da i da mu savest prema stranci i Dinđiću bude čista pre nego što ode kod Vučića) napisao za Dragana Đilasa kao viđenog novog lidera „novih demokrata“. Podsećamo vas na reči kojima se Goran obratio Draganu: „Ja znam da tebi nije lako da budeš levičar, jer si u duši desničar i često zbog efikasnosti remetiš procedure, ali sada nema druge. Uostalom, ako bi se ideološki analizirala tvoja politika poslednje četiri godine u Beogradu, tada je jasno da je ona levičarska. Trinaesta penzija, pun dodatak za trudnice, besplatan prevoz za građane starije od ne znam koliko godina, izgradnja obdani–šta, finansiranje veštačke oplodnje sve su to levičaiski potezi. Doduše, i populistički. Dakle, tvoja dosadašnja politika je bila levičarska i tu moraš da tražiš mesto na političkoj sceni Srbije. Hteo to ili ne, bićeš lider sirotinje, radnika i seljaka, obespravljenog naroda koji želi pravedniji svet. Pored toga, ako preuzimaš DS, tada i ne smeš da praviš radikalne zaokrete jer ćeš izgubiti birače. Ako praviš novu stranku, baš sa DS ćeš se tući za glasove, a oni su na levom centru. Ne možeš da preuzmeš glasove DS ako si desničar.“

Kao Plehanov. Briljantno, zar ne? Agilnom Vesiću se na kraju sve smučilo, pa je otišao kod Vučića da menadžeriše Beograd i lobira za uspomenu na Đindića, ali ne zaboravimo da je taj dokument imao cilj da „žute“, kad ih povede Đilas, profiliše kao „nove demokrate – narodni pokret za napredak i pravdu“, odnosno kao „levičarski narodni pokret“. To je bila realna pozicija levog centra. Konkretizacija prag–matičnog ali usiljenog Dinđićevog zaokreta DS u pravcu socijaldemokratije.

Vesić je tada napisao da će „nove demokrate menjati Srbiju, ali moraju prvo da promene sebe“, a njegova tadašnja teza o „novom liderstvu“ tek postaje aktuelna u trouglu Šutanovac-Jeremič–Janković, jer rekonfiguracija neće biti moguća bez pitanja statusa DS. Dragan Šutanovac bi mogao da dobije Nobelovu nagradu za političku ekonomiju ako posle predsedničkih izbora obezbedi da DS s njim kao liderom i dalje bude stožerna stranka u odnosu na dve koje će verovatno nastati – Jeremićevu i Jankovićevu, a koje će se ukrupnjavati i u odnosu na sentimente „novih“ i „starih“ demokrata.

Možda je malo bizarno, ali podsetimo i da je u svom Manifestu pisanom za Đilasa Vesić naglasio potrebu za promenom u smislu da kada predsednik Republike bude novi demokrata, on će napustiti svoju stranačku funkciju, što Tadić nije učinio u dva svoja mandata na Andrićevom vencu, a Nikolić odmah posle izbora jeste. Sumnjamo da bi Vesić danas tako nešto smelo predložio Vučiću. Strategija levog centra je podrazumevala i dugoročno integrisanje sa SPS. To sutra može učiniti samo Jeremićeva partija, i to sa onim snagama SPS koje izađu čitave iz koalicije sa Vučićem. Vesićeve temeljne teze iz 2012. i Pajtićeve paušalne iz 2014. jasno ocrtavaju pravce rekonfiguracije političke scene na polu demokratske opozicije nakon predstojećih predsedničkih izbora. Nekada ne treba izmišljati toplu vodu jer „brige za sirotinju“, za „pravnu državu“ i „prosperitet“ već ima u špajzu naših političkih zimnica. S tim da nije onom kome je rečeno, već onom kome je suđeno. Biti Šutanovac, to će uskoro biti i ontološka pozicija. Nagradno pitanje: „ Šta su izvorni principi za Dragana Šutanovca?“ N

Komentari

Poštovani pre kontaktiranja najljubaznije vas molimo da se upoznate sa našom politikom o privatnosti.

Kolumne
Da je bilo sreće
Da je bilo sreće

Najveći paradoks Srbije je taj da njen najbitniji ekonomski partner – Nem...

Dani
Dani

Sećam se kad je kolega iz Rojtersa javio Mišku Jaukoviću, uredniku spol...

Ministarstvo za izbore
Ministarstvo za izbore

U okviru Platforme za pregovore pod okriljem Evropskog parlamenta o uslovima za ...

Srpski strahovi: Vulinizacija izbora
Srpski strahovi: Vulinizacija izbora

Oslobađanje od straha je jedna od omiljenih opozicionih floskula. Koja, dodu&sc...

ZORAN PANOVIĆ ZA KARAKTER: KONSTRAKTA
ZORAN PANOVIĆ ZA KARAKTER: KONSTRAKTA

Po jednoj teoriji – SSSR se simbolički raspao još kad je Matijas R...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

NATO od Srbije udaljen tri godine
NATO od Srbije udaljen tri godine

  U svakom društvu, postoje teme koje se radije preskaču. Određen...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

jastuci smrtovnice

2022. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.
Više informacija možete naći na našoj stranici Politika privatnosti