U kontekstu protesta i blokada puteva zbog spornih zakona o eksproprijaciji i o referendumu i narodnoj inicijativi, pročulo se da Srbija i Rusija navodno imaju zajedničku ’radnu grupu’ za spečavanje takozvanih obojenih revolucija. I najlogičnije da Vulin ima neke veze s tim.

Vučićeva vlast sa jakim radikalsko-julovskim sentimentom poistovećuju Peti oktobar sa ’obojenom revolucijom’ (pa otuda i proteste na njegovim tekovinama), iako su Rusi aminovali dolazak Koštunice i odlazak Miloševića. Kao što bi Rusi verovatno našli zajednički jezik i sa nekom postvučićevskom vladom takozvanog demokratskog nacionalizma ’novog Koštunice’. Makar on bio i podnošljivo ’zelen’.

Razumljive su Vučićeve frustracije od Petog oktobra, razumljivo je da Vučić više poštuje vladu Mirka Marjanovića od vlade Ane Brnabić, logično je i da je Vulin Vučićeva hladno servirana osveta petooktobarcima, Vučić jeste na razne načine rehabilitovao i namirio po dubini sistema mnogo julovaca i radikala, ali uprkos svemu Peti oktobar nije ’obojena revolucija’, već samo odocneli srpski delić pazla pada Berlinskog zida i promena na evropskom istoku.

Obojene revolucije postoje i one ne moraju imati strogo antiputinovski kontekst u zoni bivšeg SSSR, ali moraju se dogoditi tamo gde ima problema sa demokratijom. Što ne znači da se ti problemi vešto ne instrumentalizuju za interese velikih sila Zapada. Ako se u ’obojenim revolucijama’ koristio otporaški nou hau, pa zašto se onda ne bi koristio i u Srbiji, zemlji u kojoj se afirmisao. Ako vlast gotovo iracionalno koristi propagandu devedesetih, logično je i da opozicija oponaša metodologiju protesta devedesetih. Poslednja konvencija SNS u beogradskoj Areni imala je estetiku Miloševićevog SPS; Vučić bi da bude Milošević koji neće ponoviti Miloševićeve greške – pre svega beznadežni sukob sa Zapadom. Neponavljanje Miloševićevih greški znači da se mora preduprediti i pretorijanski oportunizam.

Opoziciono neprimereno i ciklično podsećanje na Čaušeskog u kontekstu Vučića je posledica robovanja mitu o ’šestom oktobru’. Pa ni Milošević nije bio baš Sadam Husein iako se orilo ’Slobo Sadame’. Kad smo već kod Rumuna pevalo se: ’Tito-Čaušesku, Milošević-Ilijesku!’

Srpski putinofili (Crnorusi) u svojoj opsesiji ’obojenim revolucijama’ idu retroaktivno tako daleko da bi zbog Petog oktobra i obaranje Čaušeskog (rumunski scenario) ili dolazak Havela na vlast u Češkoj (plišani scenario) nazvali ’obojenim revolucijama’. Havel je kasnije podržao NATO bombardovanje Srbije, što Čaušesku verovatno ne bi. Obaranje komunizma za Crnoruse je irelevantno. 

Upad trampista u Kongres za njih naravno nije ’obojena revolucija’.

Tekst je objavljeen u magazinu Karakter