Ako je ovo sad bilo ’samo je nebo granica’, i demonstracija moći, moguće da će Vučić i bez pritiska opozicije, baš 2022. sa predsedničkim i beogradskim redovnim, odigrati i na vanredne parlamentarne izbore da mu ova sadašnja cunami pobeda sutra ne bi postala Pirova

Vučić se na izborima 21. juna približio Miloševićevom uspehu kad je SPS na izborima 1990. osvojila 194 mandata. Ali, već od 1992. Milošević više ne može da vlada sam. Da ga u decembru te godine nije podržao Šešelj vrlo moguće da bi otišao u drugi krug sa Milanom Panićem. Vučiću tek sad ne treba koalicioni partner. Što poziciju SPS čini inkluzivnom. 

Iako je zvaničan slogan bio ’Za našu decu’, ton naprednjačke kampanje bio je sugestivan na fonu starog SPS slogana ’Sa nama nema neizvesnosti’. Iz Moskve Vučić je poručio da još nismo sigurni da li baš neće biti opozicije u parlamentu. Nikome u Srbiji nije bilo lako u opoziciji, ali SPS bi se sad tu snašla baš kao pijan u potoku. Ako SPS uđe u vladu, bilo bi ravno parlamentarnoj segregaciji ostaviti SPAS u prinudnoj opoziciji. Zašto Šapić, i kao bivši vrhunski vaterpolista, ne bi mogao da dobije ministarstvo sporta i omladine? Socijalisti mi kažu da se ipak uzdaju da je i ovoga puta Putin naglasio Vučiću koliko je bitno da u vladi budu i stranke naklonjenje Rusiji. Ako je u pitanju stranačka množina, SPS bi mogla da se nada i dalje resorima spoljnih poslova i energetike. 

Aduti SPS nisu samo ’ruski faktor’, niti sad osvojeni mandati. Snaga ove partije jeste i Dačićeva podrška Vučiću na predsedničkim izborima 2022. 

Vučić je naglasio da naprednjaci, koji su se na republičkim izborima skoro približili svom rezultatu sa lokalnih u Smederevskoj Palanci 2018, od 66, 45 odsto, ne smeju da u sastavljanju vlade budu bahati, odnosno da bi u vladu mogao da uđe i neko sa lista koje nisu prešle cenzus.

Pojavljivanje Čedomira Jovanovića na pobedničkom slavlju SNS u izbornoj noći izazvalo je spekulacije o tome da bi u vladu mogao upravo lider LDP i predstavnik izborne liste ’Koalicija za mir’.

Ako se Ana Brnabić nije onomad učlanila u LDP, što je nekad bilo možda logičnije, da li bi Jovanović sad ojačao liberalno krilo SNS? Neko bi rekao da je Jovanović osvojio mizeran broj glasova da bi ušao u vladu. Dobro, možda bi Vulinov Pokret socijalista, da je išao samostalno na izbore, uzeo više od ’Koalicije za mir, ali da li bi se kladili da bi uzeo više od Metle 2020, Zavetnika, ili POKSA-a koji je iskoristio popularnost serije ’Moj rođak sa sela’ i sa glumcem Tanasijem Uzunovićem umalo prebacio republički cenzus igrajući na monaristički senzibilitet jednog dela biračkog tela, iako u Vučićevom ’keč olu’ već postoji valjda još monarhistički SPO čiji je POKS samo derivat. U glasovima Čedomir Jovanović vredi malo, ali kad bi nekim čudom zamenio Dačića na mestu ministra spoljnih poslova, ili recimo Vulina na čelu Ministarstva odbrane, zar to ne bi bila jaka Vučićeva simbolička poruka? Možda bi lider LDP, kad bi bio deo nove vlade, morao da podnese ostavku na mesto savetnika Željka Komšića, člana Predsedništva Bosne i Hercegovine, ali ako bi dobio neko ministarstvo regionalne politike, a Vulin i dalje ostao tamo gde je, zna se čija bi bila jača. Ko bi bio onda neformalni ministar za Hrvatsku: Vulin ili Jovanović? I čija bi više značila kad treba da se prokomentariše Ana Fajon?

Ako bi postao ministar, Jovanović bi valjda postao i naprednjak. Ako je Ana Brnabić proces inicijacije prošla sa premijerskog mesta, oni skloniji cinizmu, rekli bi da je Jovanović taj proces već odradio vrlo uverljivo. Ili je opoziciono naklapanje da bi Jovanović mogao u vladu slično naprednjačkim spekulacijama da bi predsednički kandidat Saveza za Srbiju 2022. mogao da bude Mlađan Đorđević?

Ako je nekima i pomogao da skupe potpise, Vučić ih nije inženjeringom svoje mašinerije uveo u parlament koji je postao jednorežimski. Ovakav parlament je dobar za Evroazijsku uniju, ali za Vučića je i jedna vrsta balasta. Ako je ovo sad bilo ’samo je nebo granica’, i demonstracija moći, moguće da će Vučić i bez pritiska opozicije, baš 2022. sa predsedničkim i beogradskim redovnim, odigrati i na vanredne parlamentarne izbore da mu ova sadašnja cunami pobeda sutra ne bi postala Pirova.

Treba se i ovom prilikom podsetiti poučnog filma ‘Majstori majstori’ Gorana Markovića, i to scene kad prosvetni inspektor Miloje (Rade Marković) šalje u penziju direktorku škole (Semka Sokolović Bertok), iako ona želi još da radi. Pa je pita – koliko imaš odličnih, 60 odsto? Ona kaže 47 odsto, a on joj odgovori ‘jel’ ti to smatraš normalnim’? Sad je otišlo iznad 60 odsto. 

Kao vešt tehnolog vlasti, Vučić teško da bi ponovio Miloševićevu, Koštuničinu ili Tadićevu grešku sa predsedničkim izborima. Nema tu ni vraćanja mandata narodu, ni skraćivanja mandata. Vučić teško da bi propustio neki TV termin, kao što je Milošević 1990. odbio da iskoristi svoju minutažu za predstavljanje na državnoj TV, prepuštajući ’velikodušno’ vreme adaptaciji drame Antonija Đurića ’Solunci govore’. 

 ^{Foto: Djordje Stakić / CC BY-SA}

Šteta što vlast i opozicija, umesto foliranja, nisu iskoristile vreme u ’četam haus’ ili ’Žan Mone’ formatu, da dogovore koja je to izlaznost koja potvrđuje da su izbori uspeli. Odnosno da je uspeo bojkot. Da li je opozicija mogla da izdejstvuje od Vućića ’kvalifikovanu većinu’ za izlaznost, kao što ju je dao Milo Đukanović za crnogorski referendum o suverenosti. Ovako izlaznost postaje stvar interpretacije. Naravno da je više slom izlazeće opozicije povratio bojkotaške partije, nego slabija izlaznost. Bitnije slabija izlaznost u Beogradu, ujedno je i signal opoziciji da bi bojkot prestoničkih izbora 2022. bio autističan. I pod ovakvim izbornim uslovima. Milošević jeste imao omiljenu nacionalističku opoziciju, ali nije kao Vučić imao i konstruktivnu građansku. Ta fora teško da se može ponoviti. 

Naprednjaci su postigli uspeh na kome bi im pozavidela i Putinova Jedinstvena Rusija. Oni vole da se hvale da su deo Evropske narodne parije. I dobili su podršku od njenog predsednika Donalda Tuska, što je bitnije od ocena stanja srpske demokratije od Tanje Fajon. Narodnjačka internacionala nije razlog da se zaboravi da SNS ima potpisan Memorandum o saradnji s Putinovom Jedinstvenom Rusijom. I potpisao ga je aprila 2016. Nebojša Stefanović sa ovlašćenim Sergejom Železnjakom. U tom Memorandumu se, između ostalog, shvata važnost učešća institucija građanskog društva u diskusiji o inicijativi da se u regionu stvori balkanski vanblokovski savez i da zemlje-učesnice, konkretno Srbija, definišu status vojne neutralnosti. Ruski partneri podržavaju očuvanje Kosova u sastavu Srbije. Pitanje je da li bi CDU Angele Merkel, HDZ Andreja Plenkovića i baš svih ostalih sedamdesetak članica Evropske narodne partije ovo podržalo.

Strančka infrastruktura jača legitimitet izbora. I kad je utvrđivanje izlaznosti u pitanju. Odatle onih osam hiljada veličanstvenih iz naslova ove kolumne. Jer u Srbiji ima oko 8.200 biračkih mesta. Samo SNS i SPS mogu da imaju predstavnika na svakom mestu. Nekad je mogla i DS, sad je njena infrastruktura samo jalova mistifikacija. I DOS 2000. i SNS 2012. su imali broj potrebnih ’veličanstvenih’. Umesto bavljenja ’četvrtom granom vlasti’, odnosom ’građanskog i partijskog’, moraliziranjem i drugim kvazitemama, pravljenje te kontrolne kičme je osnova svakog opozicionog uozbiljavanja na planu organizacije. Iako to izgleda i dalje neće biti izgradnja jače struktuiranih stranaka, već opet široke frontovske koalicije pod brendom ’Ujedinjena opozicija’.   

Sa ovakvim izbornim rezultatom naprednjacima će biti sve teže da održe bizarni privid da ovde postoji neka ‘duboka žuta država’ koja osam godina odoleva naprednjačkim udarničkim naporima da se poštuje ustav i sprovode zakoni.

Srpska demokratija, paradoksalno, sad samo zavisi od Vučićeve racionalnosti. Sigurno više nego od snage opozicije koja je izlaznošću nešto manjom od proseka u poslednjih desetak godina, sebe ubedila da je bojkot uspeo, prisvojivši i one koji na izbore nisu izašli iz razloga generalne zgađenosti politikom, pa i opozicionom.

Niko se nije setio da je izborni 21. jun i dan kad je 2003. u Solunu na Samitu EU usvojena Deklaracija koja je Zapadnom Balkanu obećavala evropsku pripadnost. Tada se još govorilo o regati na čelu s Hrvatskom, čak i paketu ulaska u EU Hrvatske i Srbije, iako je Sanader tešio hrvatsku javnost da paketa neće biti. U Solunu je kao premijer Srbije bio Zoran Živković. Iz te perspektive, kad se i on nadao da ćemo u EU možda i 2010. teško da je mogao da zamisli Vučića na čelu Srbije i sebe na čelu liste ’Nek maske padnu’ sa fijaskom od izbornog rezultata. Bio je u koaliciji sa Zelenom strankom, a ljudi su zbunjeni jer je od jedne zelene stranke Đilas već bio napravio svoju Stranku slobode i pravde.