Na vojnim vežbama u Titolendu „plavi“ su uvek bili simulirani agresori na naš samoupravni raj. Ta boja je bila nelogična za potencijalne agresore jer su „plavi“ bili i naziv za sportske reprezentativce Titolenda koji su mnogo radosti doneli građanima te države bez istorijske perspektive. Doduše, ne toliko u fudbalu iako je tamo bilo najizraženije ono „plavi, plavi“. Famoznu gubitničku utakmicu protiv Argentine u Italiji 1990. „plavi“ su igrali u belim dresovima. Kao i prethodnu protiv Španije koju su pobedili sa dva Piksijeva gola. 

„Plavi“ su i policija. Ali, nikad nisu bili „vizantijsko plavi“ kao boja kojom je Šapić oktroisao vozila gradskog saobraćaja u Beogradu. „Plavci“ su bili u staroj JNA i oni koji su je služili u RV i PVO (Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana). „Plavaca“ je, na primer, mnogo bilo u Somboru.

Neko ko je bio učesnik tih vežbi JNA pre raspada zemlje, indoktriniran komunističkom propagandom, mogao bi pomisliti da su „plavi“ bili oni sa Zapada (NATO) jer je Jugoslavija uz sva nesvrstavanja i socijalizam sa ljudskim likom, ipak bila komunistička zemlja sa limitima liberalizacije koji bi, ako bi se prekoračili, uz demokratizaciju doneli i rat. Što se ispostavilo kao apsolutno tačno. U potonjim razgovorima sa nekim penzionisanim visokim oficirima JNA saznao sam da se to - „plavi“, ne samo u poznoj fazi Titolenda gotovo uvek odnosilo na zemlje Varšavskog ugovora (pakta), zemlje realnog socijalizma predvođene Sovjetskim Savezom, odnosno na vežbanje odvraćanja u slučaju njihovog  verolomnog strategijskog prodora na Jadransko more, bude li SFRJ preterala u „samoupravljanju“, što bi značilo da i faktički napusti socijalistički model i zvanično postane deo „kolektivnog Zapada“, iako se to tada nije tako zvalo. I Sovjeti su podsećali jasno jugoslovenske komuniste da njihova „liberalizacija“ ima limite, da geopolitika ipak nije BITEF (za nove tendencije), sve do tačke kad je Milošević obrnuo ploču i on podsetio na to Gorbačova u Beogradu 1988. (da „perestrojka“ ima limite), kad su se Srbija i prava strana istorije (u tom trenutku) razišle kao dve lađe na moru. Od posledica se Srbija ni do danas nije oporavila. Niti izgleda namerava.

Sticajem okolnosti služio sam vojni rok u JNA na bugarskoj granici u vreme terminalne faze SFRJ. Često su nam starešine (tako su se zvali oficiri) naglašavale da se u Bugarskoj (to je bilo neposredno pred pad Todora Živkova, a  s njim i komunizma u toj zemlji), nedaleko od granice nalazi moćna sovjetska tenkovska jedinica, a da u slučaju da ona krene na naš ’’autentični put u socijalizam’’ brigada JNA iz Pirota ima zadatak da zadrži Sovjete dok se ne konsoliduje front u Nišu. U nekim patrolama po granici, dok su bugarski vojnici iza visoke žice i prosejanog peska puštali do daske hitove Dragane Mirković, i uz rafale nas pozdravljali povicima „Sića bratko“ (još malo do kraja vojnog oka, a služili su ga dve godine za razlku od nas koji smo bili jednu godinu u JNA), zamišljao sam šta li sad rade Rusi i šta kad bi nas stvarno napali. Da bi mi mnogo godina kasnije Miroslav Lazanski rekao da nikakva sovjetska jedinica nije bila blizu granice i da je to bila samo propaganda JNA a da je pravi neprijatelj zaista bio unutrašnji (raznih nacija), a ne spoljni. Uglavnom ta prava ili fantomska sovjetska jedinica predstavljala je tada „plave“. Iako su Sovjeti bili i bukvalno crveni. Nikad mi nije bilo jasno zašto je propaganda uzela baš tu boju za „neprijatelje“, a ne žute na primer. Jer „plava“ boja, kao što rekosmo, nije bila negativna u Es – Ef – Er – Jotu kao je to (SFRJ) Franjo Tuđman spelovao. 

Ko bi bili danas „plavi“ za Vučićevu Srbiju? Valjda one države koje sprovode „obojenu revoluciju“ u Srbiji koja kao da traje i dalje, iako je po Vučićevim rečima više puta pobeđena. To deluje logično, ali ne mora da bude tačno. Fora je u tome što „plavi“ zavise od dnevnopolitičke propagandne konjukture režima koji u suštini ima i dalje široku međunarodnu podršku. Rusi i dalje u Srbiji nemaju boljeg zavetnika od Vučića, Kinezi čeličnog prijatelja, dok Zapad nema i dalje jasnu alternativu kakva je bila SNS 2012, ili DOS 2000. a koja bi garantovala, otkočila ili ubrzala procese. Kako „plavi“ zavise od trenute konjukture, tako se ideološki varira i unutrašnji neprijatelj u ideološkoj papazjaniji – pa su studenti čas ustaše, čas anaristi, čas hamasovci, čas ljotićevci… Evo, Zorana Mihajlović ih je sad uporedila sa ludistima koji su nekada razbijali mašine. Zašto ne bi studenti i nepodobni profesori bili i „anarholiberali“ – kako su titoisti nekad etiketirali sumnjive intelektualce. 

Pre neki dan jedan od lidera opozicije ponovio je mantru da je Zapad doveo Vučića na vlast, što može da se protumači kao podsvesna želja da i ove dovede na vlast. Ta zabluda opstaje iako je izbore 2012. dobio Tomislav Nikolić, a Vučić tada izgubio od Dragana Đilasa još jednu trku za gradonačelnika Beograda. Zapad tada jeste imao razumevanje za SNS, pa i navijao za nju protiv „kosovski rigidnog“ (tako su tada govorili u kuloarima ovi iz EU) Borisa Tadića, ali zato što su naprednjaci uverili Zapad da su realna alternativa. Veliki, ali konfuzni, narodni pokret protiv Vučića predvođen studentima danas nema stožernu partiju kakva je bila SNS 2012. Tada su, inače, naprednjaci koji su se zbog svetske ekonomske krize predstavili i kao socijalni pokret žrtava tranzicje, obećavali članstvo Srbije u EU do 2020. godine. Njihova reakcionarnost bila je pritajena ispod nakalemljenje evropske fraze.

Deluje nelogično da pored ovoliko pobunjenih građana u Srbiji, Pokret slobodnih građana nije uz SNS, na primer, najbrojnija partija u Srbiji. Slučaj Marije Vasić i uhapšenih aktivista PSG iz Novog Sada na najbolji način pokazuje apsurdnost teze o partijama opozicije kao balastu pobunjene Srbije. Uglavnom, svi članovi opozicionih partija su aktivni učesnici demonstracija protiv Vučića, a kao da moraju da se stide da su članovi partija. Lideri opozicionih partija imaju stalnu pretnju kenselovanja. Dođe ti da se s nostalgijom sećaš nekih starih protesta kad su mogle, pored zastave „Ferarija“, na njima da se vide i stranačke zastave. Ima opozicija, naravno, objektivne i subjektivne slabosti, ali broj onih koji kritikuju „zvaničnu“ opoziciju prevazilazi broj članova te opozicije. To ipak nije normalno, u situaciji kada se i dalje ne nazire nova organizaciona forma koja bi zamenila ove iz „zvanične“ opozicije koji su ritulano stigmatizovani, pri čemu napadno distanciranje često znači i (pod)svesno prihvatanje Vučićeve crne propagande protiv opozicije. Evo indikativnog primera: Sretnem ženu koja naravno podržava studente i misli da su u pravu što su se distancirali od opozicije. Na moje, valjda logično a ne provokativno, pitanje, da li Dragan Đilas, kao lider najjače opozicione partije – Stranke slobode i pravde – ipak treba da bude visoko pozicioniran na studentskoj listi, jer je i eskpert – inženjer je i pokazao se kao solidan gradonačelnik Beograda, bio je bitno angažovan u studentskom protestu 1992, i dva puta pobedio Vučića, ona se maltene uvredila i ponovila narogušeno stav da na listi ne sme da bude visokih funkcionera opozicije. A načisto se uvredila, kad sam je podestio da je bila „beli listić“ – da je pomogla Tomislavu Nikoliću da postane predsednik. Indirektno i Vučiću. I da li je moguće da joj je Nikolić tada bio miliji srcu od Đilasa danas, odnosno da je Tadića više tada prezirala od Vučića danas? 

Profesor iz Zaječara Darko Micić rekao je na protestu u tom gradu pod sloganom „Sloboda kreće sa istoka“ da je sada važnije nego ikada biti na pravoj strani istorije i da bi ga bilo sramota da nije svim srcem uz studente. „Budućnost je njihova i mi zajedno sa njima moramo da je osvetlimo“, istakao je. I to je sasvim OK. Mada, u epilogu to „biti na pravoj strani istorije“, podrazumeva jasan geopolitički pravac. Vučić je bio na Crvenom trgu u Moskvi i Trgu Skenderbeg u Tirani. Kod njega od dnevne konjukture zavisi gde je taj dan „prava strana istorije“. Odnosno, ko su „plavi“ taj dan. Dobar deo Vučićevih pristalica ne uviđa da kvalitet njihovog života direktno zavisi od geopolitičkih orijentacija zemlje. Zato Vučić i ima manevarski propagandni prostor za kognitivno minimiziranje ili hiperbolizaciju određenih svojih kontradiktornih poteza, odnosno održanja vlasti na principu uzajamno funkcionalnih paradoksa.

Razumljiva je studentska i opoziciona kontroverza: S jedne srane čežnja za EU, pedaliranje i trčanje do Strazbura i Brisela, s druge strane razočarenje što EU i dalje ima senzibilan odnos prema Vučiću. Opet, većine protiv Vučića nema bez onih antivučićevca kojima je odbrana Kosova bitnija od Srbije u EU. I kojima su Putin i Lavrov bliži srcu od Kaje Kalas kojoj je, opet, stav Srbije prema Rusiji najbitniji. Ruski ambasador u Beogradu Bocan Harčenko, pohvalio je februara 2013. Vučića da se „junački drži“ što ne uvodi sankcije Rusiji. Da li je njaveći doprinos Kaje Kalas, šefice diplomatije EU Beogradu, u smislu podrške demokratskim procesima, bio taj što Vučića nije nazvala „dragi Aleksandre“, kao Ursula ili Košta, a kako mi je cinično prokomentarisao neko od upućenih.

I bivši ambasador SAD u Beogradu Kristofer Hil smatrao je kako je povodom Ukrajine Srbija ipak na pravoj strani istorije (podržala njen teritorijalni integritet). On je to „primetio“ novembra 2023. „Mislim da Srbija odlično razume kakav je uticaj brutalna ruska agresija imala na Ukrajinu“, rekao je on. Dok je poslanica Evropskog parlamenta i njegov izvestilac za Kosovo – Viola fon Kramon, 2022. sumnjala u to komentarišući masovnu putinofiliju u Srbiji. Replicirao joj je tadašnji ministar srpske policije Aleksandar Vulin, istakavši da je Srbija na pravoj strani istorije, na strani međunarodnog prava, kao što je bila i 1999. godine (NATO agresija). „Srbi su uvek bili na pravoj strani istorije, a to se za narod gospođe Viole fon Kramon nikada nije moglo reći“, bio je Vulin karakteristično ciničan. I danas je julovski narativ jasan: „Obojena revolucija“ sa studetskim  protestima je nastavak NATO agresije iz 1999. drugim sredstvima. Ono što nisu uspeli bombama pokušavaju sada tamo gde smo najranjiviji – zloupotrebljavajući našu mladost. 

I u Zaječaru na skupu došlo je do još jednog oslobađanja od straha, kako se to popularno kaže. Ima zaista uplašenih ljudu u Srbiji: Neke više plaši medijski indukovana ugroženost Srbije od spoljnog faktora i njegovih marioneta unutra, dok neke plaši više to što im radno mesto zavisi od podrške vlastima. Ali, pored neospornog straha, mnogo je i oportunizma i mimikrije, neko bi rekao i narodne potuljenosti, koje se švercuju kroz „strah“. Nije malo onih koji znaju gde zeka pije vodu, ali neće presaldumiti dok se ne uvere da je alternativa sazrela.

Sećam se tamo poznih devedesetih kad su neki studenti zamerili i Vojislavu Šešelju kako se ne uvažava njihov glas u društvu, na šta im je Šešelj odgovorio da treba da naprave studentsku partiju, da izađu na izbore i da će ih uvažiti shodno broju osvojenih mandata. Zvuči zaista cinčno, ali sa aktuelnim studetskim zahtevom za vanrednim izborima ispada baš tako – koliko mandata osvoji studentska lista na izborim kad ih bude, toliko će biti uvaženi od Vučića. Vučevićeva vlada jeste pala zbog studentskog protesta, ali došao je još reakcionarniji Macutov kabinet, nema nikakvog Milana Panića i Dobrice Ćosića čime je 1992. Milošević relaksirao situaciju. Čak u afektu Vučiću izleti da su junaci oni koji su polomili vilicu studentkinji, a zbog čega je valjda junački pao Vučevićev kabinet. Hoće li na kraju doći ipak do realne politike – ako se i raspišu izbori u dogledno vreme - da se i studentska lista mora ipak svesti na kvote, što će značiti i inkluziju opozicije. Pri čemu je apsurdno da građani kao takvi budu koalicioni partneri. 

U svom recidiviranju vlast ponavlja praksu vlade Mirka Marjanovića gde su JUL i radikali bili avangarda, da su Univerzitet i slobodni mediji neprijatelji i da se te oblasti moraju zakonski upodobiti „novoj normalnosti“. Zbog otpora Šešeljevih radikala onda nije prošao predlog JUL-a: zakon o borbi protiv terorizma. Sad se i reč „terorizam“ u kontesktu „obojene revolucije“ i održavanja iluzije o stalnoj ugroženosti države vratila u propagandni opticaj. Možda se pusti probni balon, kao sa Vulinovim predlogom zakona o stranim agentima. Doduše i pojedine članica EU imaju vrstu zakona o stranim agentima  -Mađarska, Poljska i Bugarska, ali je to ipak neuporedivo sa praksom Putinove Rusije.

„Ćaćilend“ u Beogradu ostaje bar do Vidovdana. Za razliku od Vidovdanskog sabora opozicije 1992, Vučić je sad prvi zauzeo Pionirski park i tretira ga fortifikacijski. Za konačno uobličavanje svog pokreta za narod i državu Vučić čeka bitan infrastrukturni uspeh. Ako i dalje insistiraju na ekspertima, studenti bi trebalo da prouče genezu G17, pa G17 Plus, ekspertske grupe, jer i oni treba da odgovore ko je njihov Mlađan Dinkić. Ko sad može da prezentuje na popularan način novu veliku pljačka naroda, odnosno „Ekonomiju destrukcije“, kako se zvao Dinkićev bestseler kad se pevalo po ulicama Srbije „veća grupa građana hoće Dinkić Mlađana“ i kad je on svirao u bendu „Monetrani udar“. Hoće li nekog eksperta koga budu izabrali studenti za listu, nedeljnik „Vreme“ proglasiti za ličnost godine kao što je Dinkića proglasio 2002. Vremenom je Dinkić postao i kontroverzan, posle 2012. blizak sa Vučićem, ali bi i za potencijalne studentske ministre trebalo valjda da važi princip Dinkića i ministara iz G17 u vreme vlasti Vojislava Koštunice da se konvertitaju ostavke ukoliko se prekinu pregovori sa EU. Sa dodatkom, da se sad konvertiraju ako se pregovori otežu ili simuliraju. I to valjda znači ono profesorsko iz Zaječara „na pravoj strani istorije“.  G17 je svojevremeno bio i moderator opozicije, posredovao je između Vuka Draškovića i Zorana Đinđića prilikom organizovanja Preobraženjskog mitinga 1999. koji je povratio samopouzdanje opozicione Srbije nakon NATO agresije. Nuđenje usluga moderiranja i inkluzije ipak su korisnije od stavljanja opozicije pred svršen čin. Kad je Koštunica kao premijer povlačio ambasadore iz evropskih zemalja koje su priznale samoproglašeno Kosovo, Dinkić je u ’’Utisku nedelje’’ jasno taj pristup prekida odnosa sa vodećim zapadnim državama ocenio kao kontraproduktivan za Srbiju. 

Koliko je veliki značaj lokalne vlasti, najbolje govori poznata izjava bivšeg spikera Predstavničkog doma američkog Senata Tipa O’Nila koja glasi: „Sva važna politika je lokalna“. U drugom kontekstu to bukvalno znači za predstojeće izbore u Zaječaru i Kosjeriću. Uspeh studenata u pravljenju dobre atmosfere u Novom Pazaru je pomalo senzacionalan za ove prostore. Ne treba zaboraviti i da su naprednjaci još 2011. bili posetili Novi Pazar i uspostavili dobre odnose sa muftijom Muamerom Zukorlićem. Tada su Tomislava Nikolića njegovi bivši radikalski drugovi optužili da sa muftijom pravi savez da ruši Srbiju, dok je DS pokušala da proturi tezu o „udruživanju ekstremista“. I taj potez naprednjaka tada je delovao senzacionalno. Kao što je i Milo Đukanović sa olakšanjem dočekao naprednjačku vlast u Srbiji. 

Prihvaćen je studentski zahtev da se raspiše novi konkurs za REM, što je uslovna pobeda, kao i pad Vučevićeve vlade, jer svaki REM u kontekstu ove vlasti biće puka forma, ili bar mesto političke borbe što može za opoziciju imati potencijal promocije i učvršćivanja rejtinga. Umesto REM, možda je bilo bolje reaktivirati stari predlog Stranke slobode i pravde, Demokratske stranke, Pokreta slobodnih građana i Pokreta za preokret o formiranju ministarstva za izbore. Aprila 2022.  u okviru Platforme za pregovore pod okriljem Evropskog parlamenta o uslovima za fer i poštene izbore iz 2021(seća li se iko toga?), ove stranke su bile predložile da ministar za izbore bude biran iz redova nestranačkih ličnosti i to na osnovu predloga opozicionih stranaka. I bude protivteža naprednjačkom izbornom autsorsingu. Uostalom, tako nešto postojalo je u Severnoj Makedoniji u formi Sekretarijata. Generalno, zavetničko-lojalistička propaganda se danas generiše iz ’’Radikalskih talasa“ koji su se na Studiju B otetom iz ruku SPO emitovali 1999/2000. Potencijalno „ministarstvo za izbore“ ne treba mešati sa ministarstvom koje pored ljudskih i manjinskih prava uključuje i „društveni dijalog“, na čijem čelu je nekad bila Gordana Čomić kao još jedan kadar DS koji je prešao kod Vučića, a sad je na njenom mestu Demo Beriša. 

Svetozar Vukmanović Tempo, stari revolucionar i komunistički funkcioner, znao je reći spoljnom faktoru da ćemo pre jesti travu nego što ćemo se pokoriti. I član „krnjeg“ Predsedništva SFRJ i kandidata za predsednika Crne Gore Branka Kostića, je bio rekao da ćemo jesti i korenje ako treba, ali da nećemo podleći stranim pritiscima. Pa je posle stari cinik profesor Nikola Milošević na mitingu opozicije u Beogradu na Trgu slobode (Republike) govorio sa korenjem u rukama kao nutricionističko-patriotskim simbolom Miloševićevog režima. Vučić u odbrani Srbije ne ide tako daleko. Njegova politika je devedesete sa punim izlozima, Ekspom i međunarodnom podrškom. Milošević, ali bez Miloševićevih grešaka: Nema Vučićevog potrošačkog društva bez Zapada. Da ne bi bilo ni novog 5. oktobra o pretorijanskom sektoru se mora voditi više pažnje, ne sme biti ni novog „Saveza slobodnih gradova“ koji je postavio temelje za promene 2000. Zato je bitno održati algoritam u Zaječaru i Kosjeriću. Pre svega iz psiholoških razloga.

Da se dokaže da perpetuum mobile i dalje radi.