Uvek kad se približi 24. septembar (izborni dan kad je Koštunica 2000. pobedio Miloševića) i 5. oktobar (dan kad je odbranjena izborna volja i faktički Milošević oboren s vlasti), dobijam po inerciji kulture sećanja dva pitanja: Prvo je – šta je ostalo od 5. oktobra?, a drugo je – može li sad da se desi 24. septembar? Drugo pitanje se aktuelizovalao jer se Srbija nalazi u mrcvarenju pred još jedan izborni paket. Na prvo pitanje (šta je ostalo od 5. oktobra?), više od deceniju dajem svake godine povodom obljetnice identičan odgovor, više puta u više godina ponovljen i na stranicama Nedeljnika. Dakle: „Ostala su duga čekanja, ostale su duge jeseni, ostalo je svelo cvijeće“. Baš kao u onoj setnoj disko pesmi Tereze Kesovije „Što je ostalo od ljubavi“. Na drugo pitanje (može li sad da se desi 24. septembar), odgovor varira u zavisnosti od okolnosti. Sad je da ne može – u bukvalnom smislu da Srbiji ne očekuju nikakvi predsednički izbori (onda je Koštunica pobedio Miloševića ne na republičkim, već na saveznim predsedničkim izborima jer je Crna Gora bila deo provizorijuma SR Jugoslavija). Opozicija je propustila dva nova „24. septembra“ – jedan sa Sašom Jankovićem, drugi sa Zdravkom Ponošem.

Nijedan od njih kao glavni predsednički kandidat opozicije nije bio baš „novi Koštunica“, ali odlučujuća stvar je što Vučić u oba puta nije bio u terminalnoj fazi vlasti kao Milošević. I liderski, ali i strukturno. Zato sad eventualna delegitimizacija Vučića mora ići preko drugih nivoa vlasti. Gde je suštinski bitan psihološki osećaj da je Vučić simbolički delegitimisan gubitkom i dela vlasti (i snagom opozicije da odbrani izbornu volju).

Boris Tadića nije imao autoritaran sistem vlasti kao Vučić. Ali njegov poraz od Nikolića prvo je simbolički ruinirao DS. Dačić je napravio vladu sa SNS, iako su socijalisti mogli komotno da nastave sa DS koja je samo sa dva procenta izgubila parlamentarne izbore od SNS. Ali i tada DS je još držala vlast u Beogradu i Vojvodini. I to nije bilo dovoljno za konsolidaciju. Već je usledilo rasulo DS epskih razmera. Zato je i danas opoziciji dovoljna možda i simbolička pobeda negde koja bi izazvala proces erozije vlasti. Tek je teško zamisliti, i da je pobeda više nego simbolična (na primer, hipotetički na parlamentarnim izborima), da bi Vučić smatrao da ima dovoljno legitimiteta za kohabitaciju iako ima još dovoljno mandata.   

Peti oktobar, nije bio nikakva „obojena revolucija“, već odbrana pobede opozicije na izborima. Vučićeva propaganda zato uporno apstrahuje 5. oktobar od 24. septembra. Takođe ignoriše činjenicu da su Rusi aminovali 5. oktobar.

I da su naprednjaci 2012. postigli dvotrećinski konsenzus u Srbiji sa „žutima“ o budućnosti Srbije u EU. Ne treba zaboraviti da izbori 24. septembra dolaze nakon završetka NATO agresije, gde je zemlja pretrpela velika razaranja. Milošević je sproveo kampanju obnove sa Milutinom Mrkonjićem, ali ljudi su već bili prilično umorni. I ne samo umorni, već i prilično nezaposleni, za razliku od danas kad je teško naći nekoga da je na „prinudnom odmoru“. 

I što je možda najvažnije, uprkos traumatičnim devedesetim, onda je postojalo samopouzdanje koje danas nije najjača osobina opozicije. Tragedija je, naravno, što je srpsko društvo Koštunicu dobilo kao predsednika (i to saveznog) deset godina kasnije. On je bio dobar kandidat 2000. ali u suštini odocneli, jer taj civilizacijski zaostatak sa Miloševićem od 1987. do 2000, Srbija teško može, pokazalo se, da nadohnadi. Evo, i Vučićevi modernizacijski napori se odvijaju u društvenoj atmosferi renesanse julovsko-radikalskog „patriotskog jedinstva“. I medijskom huntom na tim osnovama. Ako je nekad državna televizija u Beogradu vest o padu Knina objavila posle dvadesetog minuta u Dnevniku, da li je čudno da sad u medijima režima koji se ne stidi devedesetih (naprotiv), nema dovoljno saznanja o srpsko-albanskom obračunu u selu Banjska. 

Koštunica 1990. je mogao biti optimalan predsednik – da srpsko nacionalno pitanje predstavi kao „demokratsko“, da Tuđmanu i Izetbegoviću citira Tokvila, da smanji srpsku ideološku konfuziju i neminovnu erupciju četništva učini možda manje bulajićevskom.

Nekadašnji američki ambasador u Beogradu Vilijam Montgomeri (2000-2004), na promociji svoje knjige „Kad ovacije utihnu“ u beogradskom hotelu „Kontinental“ (oktobra 2010, znači na prvih deset godina petooktobarskih promena), poručio je da mu je jedna od najvećih želja da se u Srbiju vrati optimizam iz 2000. i 2001. godine. To je ono samopouzdanje koje je dovelo i do pobede opozicije. Za Vučića su to bile godine najveće traume. Ali, deceniju kasnije, te 2010. Vučić je već dobro shvatio da od povratka na vlast nema ništa ako i on ne počne da širi optimizam, a to ne može preko naricanja za julovsko-radikalskim vremenima, već samo putem svog (bar prividnog) rebrendiranja i ulaska u glavni tok od 5. oktobra. Vučić se pojavio na promociji u „Kontinentalu“. Montijevu knjigu objavio je Dan graf, izdavač Danasa. Pola zvanica je zvao Danas, pola Amerikanci. Kad su videli Vučića, zvanice Danasa su se konsternirale. Pa me je jedan pitao – „Panoviću, otkud ovaj ovde“, da bih mu ja odgovorio – „On je sa mladine strane“. Razumeo je šta sam mu hteo reći.  

Sećam se da je u jednom neformalnom razgovoru, Montgomeri probao da pokuša da razjasni određene nedoumice i da je rekao kako je američka ambasada s njim na čelu u Beogradu možda najiskreniji prijatelj tadašnje Srbije. I da to nije opredeljenje svih struja američke politike. Tako se ponekad stiče utisak i da Kristofer Hil i njegova ambasada možda imaju više „senzibiliteta“ za Srbiju od „kolektivnog Vašingtona“. Uglavnom, kad Montgomeri i danas pohvali Srbiju (Vučića) to dođe kao melem na ranu. Montgomeri je povodom nedavnog govora Vučića u Ujedinjenim nacijama tokom Generalne skupštine rekao da je predsednik Srbije u pravu kada kaže da su SAD zajedno sa nekim svojim evropskim saveznicima zaobišle UN i sa NATO ušle u kampanju bombardovanja Srbije 1999. Dodao i da je tačno da je ista ta grupa zemalja jednostrano priznala nezavisnost Kosova, mimo UN. „Posledica ovoga je da je Putin to mogao da iskoristi kao opravdanje za svoju upotrebu nasilja u Ukrajini. Potpuno tačno. Problem je što je to kao kada pozvonite na zvono i sada nema vraćanja nazad“, zaključio je Montgomeri u intervjuu za Kosovo online. Ali, Montgomeri nije do danas korigovao svoje naglašeno negativno mišljenje o Miloševiću, o kome je govorio i na promociji u „Kontinentalu“.

Snagu utehe, razumevanja i ohrabrenja koju Monti može da pruži, dostigao je tek Ričard Grenel, naročito sad kad nije na vlasti, sa svojim objavama maltene kao neki trampistički haiku Handke. Utehu, razumevanje i ohrabrenje, takođe donose njegove reči o odsustvu Kurtijeve želje da formira zajednicu srpskih opština. Ipak, i u Montgomerijevim i u Grenelovim rečima utehe, ohrabrenja i razumevanja, teško je naći julovsku komponentu. Svaki pokušaj borbe za srpsku stvar, kad ste i potpuno u pravu (pa čak i ako tako shvatimo Vučićev govor u UN), osuđen je na propast ako se zasniva na politici koja je bila vladajuća u Srbiji poznih osamdesetih i devedesetih. To je aksiom. 

U Njujorku na zasedanju Generalne  skupštine UN, Vučić je osetio „miris slobode“. To je slobodarski duh zemalja koje više ne žele da trpe diktat „kolektivnog Zapada“. To što Miloševićeva Srbija nije bila demokratska zemlja, i to što je vodila politiku koju svaka postmiloševićevska vlast može samo sanirati, ne i prevazići njenu dugoročnu pogubnost, nije opravdanje da jedan deo te države bude od nje nasilno otcepljen.

Možda Trampova ili sadašnja Bajdenova Amerika, ne bi ni priznala tvorevinu kao što je Kurtijevo Kosovo, ali kao što kaže Monti „nema vraćanja nazad“. Da li je racionalno da Srbija svoju i ovako uslovnu prozapadnu poziciju treba da zameni borbom „za pravedniji svet“? Što je eufemizam za antiameričku poziciju. I da li „pravedniji svet“ može da kompenzuje promašaje politike koja se u Srbiji vodila od 1987. do 2000?

Uprkos napadnom stvaranju utiska da je vikend obračun u Banjskoj istopio percepciju izvesne prednosti u konstruktivnosti koju je Vučić ostvario nad Kurtijem, ne treba zaboraviti da Vučić nikada od 2012. nije govorio o povratku celog Kosova pod puni suverenitet Srbije, već je uvek tražio ili suštinsku autonomiju za Srbe ili razgraničenje. Samo dve opcije su trenutna utopija na Kosovu: Prva je da Srbija zavlada celim Kosovom, a druga je da bilo kakvo nezavisno Kosovo (i bez Kurtija) bude građanska država.

Iz Njujorka je Vučić poslao poruke koje govore o njemu kao čoveku sinteze: Bilo je tu i Koštuničine „neutralnosti“ (šire od vojne), bila su tu i Tadićeva „četiri stuba“ (Vašington, Moskva, Peking, Brisel), bilo je i Titovog „nesvrtavanja“, ali bilo je napadnih julovskih recidiviranja jer je JUL Mire Marković nekako najviše verbalno u stilskim figurama držao do globalne promene odnosa snaga, potrage za „jednim boljim i pravednijim svetom“. Za kojim i Vučić sad traga i mašta o njemu.

Iako mi je jednom Milutin Mrkonjić rekao da je zabluda svih onih koji misle da je Mira Marković imala presudan uticaj na politiku svog supruga Slobodana Miloševića, JUL je uspeo da se nametne kao avangarda i da upravo sa Šešeljevim radikalima stvori čelično jednistvo u otporu Zapadu. Jer i Milošević je u terminalnoj fazi vlasti više delovao kao julovac.

Vučić je u Njujorku „punim plućima udisao miris slobode“ koji se osetio u vazduhu Ujedinjenih nacija kako je sam to objasnio. Tako su se u vreme prvih višestranačkih izbora u Hrvatskoj i u nacionalističkoj euforiji, u Zagrebu na Jelačića placu prodavale konzerve na kojima je pisalo „čist hrvatski zrak“. Otvoriš konzervu i nadišeš se slobode i demokratije. E, da se onaj „zrak slobode“ sa Ist Rivera mogao konzervirati i poneti u Srbiji da ga Vučić udiše kad su mu određeni činioci pokazali povodom Kosova kakav je na njih utisak ostavio Vučićev govor. Pa zar ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov nije rekao da mu Zapad neće oprostiti takav govor. Ali, zar ovako brzo, što bi se neko paranoičan dvosmisleno zapitao?

Da je Vučićev nastup u UN, bar ovo oko „mirisa slobode“ ipak bio dovoljno julovski, potvrdio je čovek kompetentan za to - bivši predsednik JUL-a (Jugoslovenske levice), Ljubiša Ristić u studiju Hepija. Odmah nakon jednog Vučićevog uključenja iz Njujorka. A, Ristić se, ako pratite frekvenciju pojavljivanja i povode, zove kad je zaista nešto bitno (sem ako ne računamo poneki revijalni nastup). U studiju je bio i nakon Vučićevog usmenog aminovanja Ohridskog aneksa francusko-nemačkog plana za Kosovo. Kao što je bio i u Hit tvitu u danu obračuna u Banjskoj kad je trebalo u društvu Ane Brnabić osnažiti Vučićevo obraćanje javnosti tim povodom. Za jače umirivanje javnosti, ili saniranje nečega što može stvoriti utisak kolaboracije sa „kolektivnim Zapadom“, najbolje pomažu Vučićevi susreti sa ruskim ambasadorom Bocan-Harčenkom. Iako Srbija nije članica ODKB (Organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti), pa da spekulišemo koliko je srpska pozicija nalik jermenskoj koja to jeste, i kako koga Rusi treba da brane. 

Ristić je kao neosporni autoritet jednog dela Sbije akcentovao „drugu fazu dekolonizacije“ koja traje u svetu i koju Srbija ne sme propustiti. Čak bi kao naslednica Jugoslavije trebalo da se stavi na čelo globalnog slobodarskog pokreta kao što je Titova Jugoslavija vodila Nesvrstane. Odnosno, Srbija bi trebalo da dobije mandat za to od velikih sila kako ga je dobila Titova Jugoslavija.

Bilo je simpatično kad su Vućić, Edi Rama i Zoran Zaev ličili na Tita, Nehrua i Nasera Open Balkana, ali ovo su gabaritnije pa i rizičnije stvari. Vučić je pompezno i gordo raskrinkao zapadno licemerje, ali uprkos tome njegov govor u UN nije antologijski, jer ipak ne znači i zvaničan prekid evropskih integracija Srbije, a za „kolektivni Zapaad“ je još jedan u nizu onakvih na kakve su navikli, jer u suštini nije namenjen njima („kolektivnom Zapadu), već svom biračkom telu pred kojim je ambiciozan zadataz – da sa  pojeftinjenim prehrambrenim artiklima stane u prvi red „druge faze dekolonizacije“. Kao nekad – dok su radnici masovno išli u Nemačku, ovde se pevalo „Ko to hoće, ko to smije, rastavit nas od Zambije“. 

Hrvatski novinar (na žalost pokojni) Denis Kuljiš imao je odličnu studiju o Titovim prijateljima iz Pokreta nesvrstanih. O kakvim se „demokratama“ radilo, koji su takođe tražili jedan bolji i pravedniji svet.

Dobro, sad „globalni jug“ i „treći svet“ nisu što su bili. Neke multipolarnosti ima. Pa i mogući zvanični krah srpskih evroitegracija može imati elemente pompeznosti. Ljubiša Ristić kaže da Srbija treba da bude „pionir“ tog novog globalnog pokreta onih koji su željni slobode. I tu nije samo „globalni jug“. Mađarska takođe ima dah slobode. Ali ne napušta za sad ni EU i NATO. Ristić predlaže punu reafirmaciju Titove doktrine „aktivne miroljubive koegzistencije“ samo u drugim kontekstima. Pretpostavlja se da ovakvim opservacijama pitanje demokratskih višestranačkih izbora postaje irelevantno, a lična vlast (autokratija) čak nešto podrazumevajuće. Sa Vučićevom Srbijom koja će predvoditi „svetski pokret“ kao banalni lobisti ostaće u kanalu i prozapadni i proruski zgubidani u Srbiji, kako ih definiše Ristić.

Ostaje nejasno da li se u ovakvim elaboracijama misli na „tripolarni“ svet, gde bi Srbija predvodila baš nove „nesvrstane“ koji bi ostali neopredeljeni između „kolektivnog Zapada“ s jedne strane, i Kine (sa Rusijom?), ali to onda znači da Srbija ne bi bila u nekom BRIKS formatu jer tu teško da bi mogla biti lider, a i svrstala bi se.   

Beograd je reprezentativnim skupovima obeležio i pedeset (2011) i šezdeset (2021) godina Nesvrstanih, a povodom obeležavanja Prve konferencije Pokreta nesvrstanih u Beogradu 1. septembra 1961. godine. Konsolidacija razgrađenog kapitala iz vremena SFRJ, i to još u statusu posmatrača ima logike, ali isto se tako treba zapitati da li je za Beograd 1989. kad se svet dramatičlno menjao, bilo marketinški najisplativije da kao prestonica SFRJ bude domaćin Samita Nesvrstanih, sa Gadafijem i njegovim amazonkama i kamilama kao glavnim zvezdama. Zagreb se nije otimao za tu organizaciju kao što se otimao za organizaciju Pesme Evrovizije. A Janez Drnovšek (predsednik Predsedništva SFRJ), iako formalni domaćin ipak je bio astralan na tok sklupu, bar kao i na Gazimestanu na proslavi šest vekova Kosovske bitke.

Nesvrstavanje, kao metod Titove unikatne spoljne politike, potpadalo je i pod  „doktrinu“ Tadićevog ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića, ono je Dačiću imanentno, mada nije zgoreg današnje ideološke hibride u Srbiji – nesvrstane rusofile - podsetiti ne samo na lidersku već i na korektivnu Titovu ulogu u tom pokretu. Upravo je Tito bio glavna kočnica stalnim aspiracijama Fidela Kastra da pokret uvuče u sovjetsku sferu uticaja. Pri čemu ne treba zaboraviti ni jugoslovensko nesvrstano licemerstvo – moćnu namensku (vojnu) industriju koja je prodavala oružje i zaraćenoj nesvrstanoj braći. I na šta ni danas pragmtični Vučić čak i kao lider trećeg sveta kako ga zamišlja Ristić sigurno ne bi bio gadljiv. 

Titova doktrina „aktivne miroljubive koegzistencije“ ideološki je derivat Titove doktrine „bratstva i jedinstva“ (komplementarna je s njom), dok je julovsko-miloševićevska politika bila u praksi negacija toga. Kao što su Titov i Miloševićev internacionalizam različlitih karaktera.

Često se čuje da se antisrpska komunistička politika vodi još od Drezdenskog kongresa 1928. i da je Milošević bio projekcija Rankovića – „nacionalnog komuniste“ za novo vreme (kao što su navodno hrvatski i slovenački komunisti svoje nacije stavljali uvek na prvo mesto), iako se zanemaruje da je u izvornoj komunističkoj doktrini nacionalno pitanje izvedeno iz klasnog, i da je samo poluga za ostvarivanje revolucije i uvođenje diktature proletarijata.