Kolumne / Politički darvinizam i "drugo poluvreme"

Rejting pulmologa Branimira Nestorovića raste u Beogradu, ali on više ne može da uzima od Zavetnika i Dveri (propalog Nacionalnog okupljanja), i Socijalističke partije Srbije. Već samo od Srpske napredne stranke. Takva je logika srpskog političkog darvinizma (preraspodela birača u okviru istog korpusa biračkog tela), a Nestorović je valjda do sada shvatio da su naprednjaci poslednji u lancu ishrane.

Politički darvinizam i "drugo poluvreme"
Foto: Medija centar Beograd/BETA-Miloš Miškov

Kolumne / Politički darvinizam i "drugo poluvreme"

Rejting pulmologa Branimira Nestorovića raste u Beogradu, ali on više ne može da uzima od Zavetnika i Dveri (propalog Nacionalnog okupljanja), i Socijalističke partije Srbije. Već samo od Srpske napredne stranke. Takva je logika srpskog političkog darvinizma (preraspodela birača u okviru istog korpusa biračkog tela), a Nestorović je valjda do sada shvatio da su naprednjaci poslednji u lancu ishrane.

autor teksta
| Demostat | Beograd 8. Feb 2024 | Kolumne

Rejting pulmologa Branimira Nestorovića raste u Beogradu, ali on više ne može da uzima od Zavetnika i Dveri (propalog Nacionalnog okupljanja), i Socijalističke partije Srbije. Već samo od Srpske napredne stranke. Takva je logika srpskog političkog darvinizma (preraspodela birača u okviru istog korpusa biračkog tela), a Nestorović je valjda do sada shvatio da su naprednjaci poslednji u lancu ishrane. I zato mora biti pametan. Lista Mi -glas iz naroda, koju predstavlja Nestorović, brzo je pokazala svoj raskolnički i marionetski potencijal.

Nakon izbornog „flastera“ kojim je Vučić igrao protiv Dačića, socijalistima se donekle popravlja rejting (pre svega zbog Vučićeve milostivosti) jer oni i njihov lider moraju da se osveže za novu vladu kako bi se nastavila iluzija „nacionalnog jedinstva“. Bilo je i kolebljivih birača socijalista koji su odlučili da zbog viših interesa države i naroda glasaju za Vučića i SNS, da bi se sad, kad su valjda sloboda, opstanak i boljitak države na presudnim izborima obezbeđeni, vratili socijalistima. I taj postupak reanimacije Dačića, Vučić je počeo odmah nakon izbora. Socijalisti i nemaju drugi izbor osim konstruktivne snishodljivosti.

Odmah nakon izvršenog zadatka glumatanja opozicije, Vučić je pohvalio liderku prigodnih Zavetnika Milicu Đurđević Stamenkovski, ali je opozicija, možda pre Miloš Jovanović, nego Srbija protiv nasilja, propustila priliku da ohrabri Boška Obradovića.

Inkluzija mora biti jedan od osnovnih principa opozicije u narednom periodu.

Doduše, nešto zavisi i od samog Obradovića – od stepena demoralisanosti do potencijala da napusti teren nacionalističke jurodivosti gde ima jačih i inspirisanijih od njega i krene u pravcu građanske desnice. Još je on mlad za tihovanje u Čačku.

Interne naprednjačke kladionice velike kvote daju Milici Zavetnici. Ali ne toliko za mesto ženskog Ratka Dmitrovića (briga o porodici i natalitet), niti bukvalno „ženskog Petka“ – šefice Kancelarije za Kosovo i Metohiju umesto Petra Petkovića, već ministarke za dijasporu i Srbe u Regionu. Tako bi, Milica Zavetnica, na neki način, faktički postala i prva ministarka za „srpski svet“, a što je neformalno bio Aleksandar Vulin. I tu bi bilo sigurno kontinuiteta, sinergije nasleđa i vizije. Zavetnici i Pokret socijalista su faktički posestrime partije. Jagode na šlagu Vučićevog nacionalnog fronta. 

I kad se apstrahuje izborna patologija, i izvesno (ali na nivou Srbije ne presudno smanjivanje razlike u odnosu na SNS), opozicija svoju šansu ne može tražiti u apstinentima. Ni centristička ni desna opozicija. Jer izlaznost je u Srbiji velika. Formalno šezdeset odsto, suštinski sedamdeset, jer za milion do čak milion i po glasača biračko mesto nije dostupno.

Otuda pitanje preraspodele birača (prelivanje potencijalno kolebljivih koji su sada za režim) postaje suštinsko za opoziciju. Ne samo utvrđivanje gradiva na oko milion glasača – onih što ionako nikad neće glasati za Vučića koji će na prolećnim lokalnim izborima verovatno, pored onih razvojnih parola, zaigrati cinično i na parolu „Za Vučića a protiv lokalnih lopova i siledžija“, jer to je ono na šta su osetljivi građani na lokalu. Kako bi se sprečila preraspodela. A, vođa očistio žito od kukolja. 

Sećam se kad je zagrebački novinar Darko Hudelist došao 2017. u Beograd da pravi reportažu o novoj premijerki Srbije Ani Brnabić koja je tada kao „lezbejka i Hrvatica iz nevladinog sektora“ bila senzacionalno Vučićevo kadrovsko rešenje. Na Krku – matičnom otoku Ane Brnabić, njene susede šjore su uz vino nazdravljale i pevale „Anice, ne na kišu bez kabanice“, ponosni što je njihova Ana postala premijerka. I Hudelist i druge kolege iz bližeg i daljeg inostranstva su tekstove i izveštaje intonirali u smislu da je Brnabić liberalnije rešenje mnogo više od Miloša Vučevića koji je tada važio za konzervativnijeg kadra. Nije do danas Vučević postao liberalniji, ali je Branabić postala ortodoksna naprednjakinja, pa je pitanje ko je danas više ili manje rigidan – Brnabić ili Vučević? Brnabić je prošla podvižnički put inicijacije u SNS, obrnuto simbolički put po mapi puta romana Dobrice Ćosića – prvo je bila grešnica i otpadnica, pa tek na kraju vernica. I na kraju bukvalno Vučićev digitalizovani Mirko Marjanović.

Ipak, teško je očekivati još jedan mandat Ane Brnabić kao premijerke. To bi možda čak i za Vučića bilo dekadentno. Na internim naprednjačkim kladionicima za novog premijera najbolje kvote imaju Siniša Mali i Miloš Vučević.

Kao rizničar, logično je da Mali bude premijer, ali logično je da to bude i Vučević kao formalni predsednik partije koja je pobedila na izborima. I koji se dokazao na mestu ministra odbrane. Što pokazuje i sastanak zadnjeg dana januara na kome su predstavljeni rezultati analize stanja operativnih i funkcionalnih sposobnosti Vojske Srbije u 2023, a kome je pompezno prisustvovao i „vrhovni komandant“. Ali, kao što ne znači da će biti i druga najlogičnija stvar – da trenutno glavni lider opozicije Dragan Đičas bude i lider opozicije u parlamentu, tako ne znači ni da će Vučević biti premijer. Jer možda za armiju nema bolji u ovom osetljivom trenutku.

Ipak, u avgustu 2022. tadašnja mandatarka Ana Brnabić, je otkrila da postoji dogovor da nakon nje na tu poziciju 2024. dođe Miloš Vučević, tada gradonačelnik Novog Sada, koji je i tada bio drugi izbor predsednika Vučića za mandatara. I Brnabić je tada precizirala: „Razgovarali smo otvoreno i iskreno. I predsednik i ja nasamo, i Miloš i predsednik nasamo i nas troje i ključni ljudi SNS, stvarno je bila teška odluka. Mislim da je presudila ta stvar da su tako krizna vremena i tako teška vremena i da samo upravljanje vladom… Da Milošu treba malo više vremena da se saživi i nauči. I meni je trebalo vreme da naučim od 2017. godine“. Ne da je naučila, već je od 2017. Ana apsolvirala stvari, izveštila se, gotovo postala i ministar za informisanje, a od te 2022. bogami i gospodin Miloš Vučević se „saživeo i naučio“. Iako je 2017. Brnabić prepoznata kao „liberalnije“ rešenje, ostaće za istoriju da se mandati Ane Brnabić kao premijerke podudaraju sa Vučićevom najreakcionarnijom fazom nakon čega je iluzorno očekivati da ovakav režim može da se reformiše. Što ne znači da neće praviti taktičke ustupke. Da se izgura do EXPA 2027. Naivni možda veruju da bi to bila godina i Vučićevog povlačenja, a realisti podsećaju da je Vučić prošle godine najavio da tek počinje “drugo poluvreme“. Kad bi Čajetina mogla da dobije zimsku Olimpijadu 2034. (odocnilo se sa kandidaturom), možda bi Vučić to postavio kao cilj nakon EXPA. Pa i Milan Stamatović bi do tada izgledno bio na vlasti u Čajetini.

Čak možemo reći da Vučić ne računa one prve dve godine naprednjačke vlasti, dok se nije konsolidovao, pa tako njegova epoha počinje tek 2014. i jedno poluvreme traje deset godina. Pa računajte. 

Vučić uživa u igrama detekcije. Tako je onomad odlazećim ministrima, u maju 2017. na poslednjoj sednici Vlade koju je držao kao premijer, podelio knjige na poklon. Ana Brnabić je dobila knjigu „Milan Stojadinović: politika u vreme slobodnih lomova“ (priredio Miša Đurković), jednog od Vučićevih političko-ekonomskih uzora iz istorije, i to je za poznavaoce stvari bio signal da će ona biti premijerka, iako je bila autsajder na kladionicama. Kad se Branimir Nestorović pojavio kao medijska zvezda na početku pandemije Kovida, pokazao je veliki talenat sugestije. Uplašeni ljudi su počeli nekritički verovati u sve što im je pulmolog govorio. Srećom, žene nisu masovno pošle u šoping u Milano i prošle kao navijači Atalante i Valensije na ukletoj utakmici odigranoj u Milanu koja je bila jedan od okidaća za širenje korona virusa u Italiji. Uglavnom, u jednom od učestalih TV obraćanja tih dana, Nestorovića su i kao priučenog terapetuta pitali kako da ljudi lakše prebrode zaključavanje. On im je preporučio da uče jezike i da čitaju knjige. A na konkretno pitanje – koju knjigu bi im on preporučio, Nestorović je rekao – nešto od Dragoša Kalajića, što je već tada dovoljno bilo za zaključke o Nestorovićevim svetonazorima. E, da je Vučić ovih dana poklanjao knjige i da je Šapić dobio „nešto od Kalajića“ (inače, jednog od omiljenih Vučićevih autora, bar nekada, pre sad već zaboravljenog Vebera), bilo bi valjda jasno da je postignut dogovor – i da će Nestorović podržati Šapića u Beogradu i omogućiti konstituisanje vlasti. Malo je i bizarno da vlast u Beogradu može da odluči lista koju predstavlja popularizator pseudonauke i koja privlači i „ravnozemljaše“ i to u zemlji u kojoj je predsednik SANU Zoran Knežević – astronom i nekadašnji direktor opservatorije. I kad na Marsu postoji krater „Milanković“. 

I kao što je „Stojadinović“ Ani Brnabić bio jasan signal Milošu Vučeviću u Novom Sadu da kaže šoferu da ugasi motor, jer se ne ide u Beograd, pre podele knjiga se tada svašta još nešto kalkulisalo. Čak da će Jorgovanka Tabaković biti premijerka, a da će Siniša Mali doći na njeno mesto u Narodnu banku. Što je bila glupost, i kao što se vremenom pokazala ispravnim spekulacija na internim kladionicama „da će Džonija zameniti Maja’.  Maja je „naša Maja“ (Maja Gojković)  a Džoni je Vladan Vukosavljević, bivši ministar kulture.

Srbija protiv nasilja uspela je da popularizuje narativ o izbornoj krađi, toliko da čak i neki naprednjaci sumnjaju da je u Beogradu bilo sve regularno. Domet opozicije je i to da je donekle uspela da internacionalizuje pitanje izbora, što nije mali uspeh jer Zapad i dalje ne doživljava opoziciju kao „funkcionalnu alterantivu“, a to je formulacija koju, na primer, koristi notorni Danijel Server.

Vučić je iz Skoplja cinično reagovao na iščekivani stav Evropskog parlamenta o srpskim izborima naglašavaju da ne može da objasni koliko se nasekirao i koliko neće moći da spava do 8, 9. februara (kada se očekuje odluka/stav  Evropskog parlamenta o izborima) ili bilo kojeg drugog datuma. I, naravno, predstavio je Evropski parlament kao proalbansko, antisrpsko, telo.

Izvesnim retuširanjem Tomislava Nikolića, Vučić je Branu Crnčevića bio posthumno postavio kao glavnog osnivača SNS. Do ove godine, kad je reanimirao na momenat Nikolića da u „Areni“ stvori iluziju kontinuiteta. Jednom, tamo devedesetih, kad je neko Branu optužio za neke mahinacije u Matici iseljenika na čijem je čelu bio, Brana je umesto papira odgovorio samo sa jednom rečju – „Koješta“. Umesto raznih nemuštih, ciničnih i oholih reakcija na pitanja regularnosti izbora, umesto svih tih reči spržene zemlje, umesto papira na uvid, Vučić i njegovi poslušnici mogu da skrate naraciju i komotno mogu da fond reči svedu samo na jednu – na „Koješta“. Mada, i spoljni faktor koji neskriveno uglavnom podržava Vučića ne precenjuje mnogo njegove izjave date za unutrašnju upotrebu. 

Verovatno ste zaboravili na staru inicijativu Zaharija Trnavčevića i Zorana Drakulića pod nazivom „Novi dogovor za Srbiju“: E, tako nešto sad treba Srbiji protiv nasilja i Koaliciji NADA (Nova DSS i POKS). S time što igra detekcije (ko šuruje s režimom) još nije završena na desnici, ali ni u centrističkoj opoziciji. Marinika Tepić je kazala da direktor kampanja pokreta Kreni-Promeni Savo Manojlović koristi „gotovo svaku priliku“ da napada opoziciju i predsednika SSP Dragana Đilasa, na način kako to rade „Vučićevi trbuhozborci i tabloidi“. Bilo kakvo učestvovanje u ličnim raspravama je skretanja fokusa i pažnje sa ovih tema - bio je Manojlovićev odgovor. Za njega su tri teme urgentne: Izborna krađa, sprečavanje ekološkog uništavanja kroz iskopavanje litijuma i sprečavanje progona stanovništva i gašenje srpskih opština koje se sprema na Kosmetu. Manojlović i pokret koji on oličava su indikativni zbog bar dve stvari: Pitanja inkluzije (prevazilaženje raskolništva) kao suštinski bitnog za opoziciju i pitanja ko je sve desnica u Srbiji i kakav je njen zaista karakter.

Iako je Dačić u kampanji zaigrao na kartu Slobodana Miloševića, i preko unuka Marka, i preko „Slobo, Slobo“, barjak Miloševićeve „antibirokratske revolucije“ (obojene, crno-crvene revolucije, najgore koja nas je snašla), visoko je podigao Vučić. Amnestirajući politiku iz poznih osamdesetih i devedesetih koja je upropastila Srbiju i srpske nacionalne interese. To su prepoznali neki viđeniji socijalisti i sad nastupaju kao naturalizovani medijski naprednjaci, ali logično kao svoji na svome.

Na primer, Zoran Baki Anđelković, Branislav Bane Ivković i Miloš Laban. Kad slušate i gledate Anđelkovića kako napada opoziciju i brani srpske nacionalne interese imate utisak, da kad bi mu voditelj postavio pitanje - A, SPS?, da bi od Bakija dobio isti odgovor kao što je na Brezovici, ko predsednik Privremenog izvršnog veća Kosova Zoran Baki Anđelković, u onoj agoniji NATO agresije, u razgovoru sa tamošnjim Srbima, izgovorio čuvenu rečenicu: „Ma, jebe mi se za SPS, vi ste mi najvažniji!“. I taman kad se činilo da više nema ko da se medijski rehabilituje iz devedesetih, pojavio se i Miloš Laban – koji podseća i glasom i stasom na Mihaila Andrejeviča Suslova. Doduše, malo Laban i budi nostalgiju kad se setimo njegovog medijskog okršaja sa Vojislavom Koštunicom u vreme kampanje za prve izbore 1990. Kao što i medijski hiperaktivni Bane Ivković uvek podseća da nema promena bez kolaboracije sa delovima bivšeg režima. Pa čak ne i onim „liberalnijim“. A na šta je Đinđić bio prinuđen.

Na centralnoj svečanoj akademiji povodom obeležavanja nacionalnog praznika Srba u Severnoj Makedoniji - Dana Svetog Save, u Makedonskom narodnom pozorištu u Skoplju, Vučić je naglasio da je Srbija izabrala put slobode, nezavisnosti, suvereniteta, i da je na evropskom putu, da je vojno neutralna zemlja. Dobro je što bar nije citirao onu floskulu koja se lažno pripisuje Svetom Savi da je Srbija „istok zapadu i zapad istoku“, kao što nije citirao ni druge floskule za zasenjivanje prostote – tipa da smo napravili kuću na sred puta, ili da je svaka naša taraba starija od Amerike.

Vučić je istakao u Skoplju i da smo izborom slobode odbacili podaništvo? Samo prema Zapadu? Ili i prema Rusima? Vučić je rekao i da Srbi nemaju bližeg naroda od Makedonaca. Geografski možda, ali zar nam Grci nisu bliži? Lepo je razvijati odnose s Makedoncima, ali samo dok oni ne remete odnose Srbije sa Bugarskom. I da li odnosi sa Severnom Makedonijom mogu biti baš tako razvijeni ako je njen, za sada tehnički premijer Albanac Talat Džaferi?

Vratimo se za čas u 2012. godinu. Lako se stekao utisak da Srbija ima razumevanja za logično „stidljivije“ učešće makedonske strane u činu obeležavanja Balkanskih ratova, jer po tom pitanju razni balkanski narodi imaju različite istorijske narative. Tada je Tomislav Nikolić kao predsednik Srbije u Makedoniji oktobra 2012. na obeležavanju sto godina od Kumanovske bitke pokazao i jednu vrstu egzaltacije u komplimentima datim domaćinima. Možda i više nego sad Vučić. Time je delom hteo da kompenzuje deficite u Hrvatskoj i Bosni zbog četničke prošlosti. I kod priznanja Kosova, srpska javnost kao da je nekako imala razumevanja za makedonsku poziciju, kao što nije za nož u leđa „Mila Turčina“. 

Bila je 2017. i špijunska afere s Makedonijom i povlačenja diplomate iz Skoplja, pa potom telefonske saglasnosti Vučića i tadašnjeg makedonskog premijera Zorana Zaeva „u pet tačaka“. Nekad je Skoplje bilo i „punkt za destabilizaciju Vučića“. Danas više niko ne pominje „makedonski scenario za rušenje Vučića“. Koliko su tek Vučić i naprednjaci bili opčinjeni Nikolom Gruevskim (bio savetnik Boži Đeliću za poresku reformu) i VMRO-DPMNE - makedonskim HDZ za koju se istorijski teško može reći da je prosrpska. Pa i Dačić je smatrao da je Srbija napravila veliku grešku zbog priznanja Makedonije pod tim imenom dok cela Evropa i svet koriste naziv Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija jer smo time „našoj braći Grcima udarili šamar i sad očekujemo od Grka da oni ne priznaju Kosovo“. Sad je sve lakše sa Severnom Makedonijom. 

Slobodan Milošević je napravio mnogo katastrofalnih poteza na prostorima bivše Jugoslavije, ali, ruku na srce, ne može mu se osporiti da je razlaz s Makedonijom bio korektan. Od ljudi koji su ga poznavali, čuo sam da je Milošević imao respekt prema Kiru Gligorovu (veći nego prema Tuđmanu, Kučanu i Izetbegoviću), a Gligorov je interesantan i po tome što je bio u prisnim odnosima sa Ivanom Stambolićem, kao i sa Antom Markovićem, a uspeo je da izgradi korektne odnose i s Miloševićem. Ne zaboravite da je Milošević helikopterom poslao lekare s VMA da zbrinu Gligorova posle atentata 1995.

Da li je sad Vučić u Skoplju uopšte pomislio šta je bilo sa ona tri skopska konobara koji su se smelo i uspešno marta 1999. suprotstavili bahatom ponašanju pijanih engleskih vojnika iz NATO-a? To su bili sasovci zaduženi za preuzimanje verifikatora sa Kosova. Dakle, skopski konobari su tada prebili pijane i agresivne engleske soldate. Njima je lider radikala Vojislav Šešelj uputio poziv da posete Beograd. Oni su se odazvali, pa su u prostorijama SRS-a razmenili mišljenja sa članovima najužeg rukovodstva stranke, sa Šešeljom na čelu. Radikali su tada istakli da je celokupna srpska i makedonska javnost sa oduševljenjem primila izuzetno odvažno držanje personala skopskog restorana. U razgovorima u zgradi Magistrata (sedišta Centralne otadžbinske uprave) u Zemunu istaknuto je da nema bližih naroda od srpskog i makedonskog, te da je pobeda makedonskih prijatelja u sukobu sa NATO siledžijama najbolji podstrek daljem razvoju prijateljskih odnosa dva naroda. Jer, srpski i makedonski narod, rečeno je, imaju zajedničke neprijatelje, pa „tim svetskim moćnicima ni po koju cenu ne smemo dozvoliti da poseju seme razdora između naših naroda“. Tu bliskost srpskog i makedonskog naroda, naglašeno je tada, ne može izbrisati ni Amerika, ni NATO. Vučić sad u pozorištu u Skoplju nije išao baš toliko daleko. 

Šešelj nije konobarima govorio da je Makedonija „južna Srbija“, niti je govorio da su Makedonci „veštačka nacija“. Za šešeljevce Hrvati su tada u većini bili „pokatoličeni Srbi“ Crnogorci „veštačka komunistička nacija“, Bošnjaci u dobroj meri „Srbi muslimanske veroispovesti“ (manje-više to su svi ostali do danas), a eto Makedonce su još tada nagradili statusom „naroda“.

Šešelj i najbliži saradnici tada verovatno nisu mogli da obećaju autokefalnost Makedonskoj pravoslavnoj crkvi. Ali, eto, i normalizacija crkvenih odnosa se desila sa Porfirijem, kao senzacionalan presedan na ovim zavađenim prostorima. 

A sećate li se vi koncerta Bijelog dugmeta na Hipodromu 2005? I makedonskog predsednika (bio je i premijer) Branka Crvenkovskog na njemu? Da li su odnosi tada bili možda najsrećniji?

Komentari

Poštovani pre kontaktiranja najljubaznije vas molimo da se upoznate sa našom politikom o privatnosti.

Kolumne
Vidovdanske magle i vidici
Vidovdanske magle i vidici

Povodom napada vehabije na srpskog žandarma koji je obezbeđivao ambasadu Izrae...

Rok mitologija i američka politika
Rok mitologija i američka politika

Ako bi pre oduševljenja, malo da cepidlačimo, da pomenemo da ni ovoga pu...

Sabor zavetnika
Sabor zavetnika

Na Vidovdanskom saboru 1992. koji je organizovala opozicija ponuđeno je novo dr...

Ujedinjenje
Ujedinjenje

U finišu izborne kampanje završeno je još jedno emitovanje ...

Uzajmno funkcionalni paradoksi
Uzajmno funkcionalni paradoksi

Sistem uzajamno funkcionalnih paradoksa kao jedan od temeljnih principa Vučiće...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

NATO od Srbije udaljen tri godine
NATO od Srbije udaljen tri godine

  U svakom društvu, postoje teme koje se radije preskaču. Određen...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

Izgradnja autoputa Pakovraće - Požega do kraja godine pod znakom pitanja
Izgradnja autoputa Pakovraće - Požega do kraja godine pod znakom pitanja

* Pomeranje zadatih rokova za završetak deonice Preljina - Požega je u...

2024. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

UŽIVO
Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.
Više informacija možete naći na našoj stranici Politika privatnosti