’Godina neotvorenih poglavlja’. Zvuči kao haiku, ili kao ime nekog romana magičnog (ili hiper?) realizma na srpski tranzicioni način, zar ne? Asocira malo i pekićevski na još jednu godinu ’koju su pojeli skakavci’. Zvuči i filmski kao ’Godina opasnog življenja’ kako se zove film Pitera Vira iz 1983. sa Sigurni Viver i Mel Gibsonom. 

Možda je za Vučićev režim Viola fon Kramon Taubadel, poslanica Zelenih i izvestiteljka za Kosovo u Evropskom parlamentu, Tanja Fajon na steroidima (neotvaranja poglavlja Srbiji ocenila je kao ’dobru vest’), ali to ne umanjuje dijagnozu o rapidnom pogoršanju demokratije u Srbiji. Logički jeste apsurdno da ka članstvu u EU napreduje zemlja koja ima suštinske probleme sa demokratskim institucijama. Ruinirani i farsični parlament je primer za to. Vučićevi ’mladi lavovi’ u parlamentu deluju i zvuče kao njegovi bodi gardovi. Gde ima i ženskih ’kobri’ u civilu. U Evropu ipak ne možemo pod našim uslovima. Retardacija i recidivi devedesetih su meki trbuh Srbije i to naravno koriste i oni u Regionu i Evropi koji ne bi podržali Srbiju ni da je uzorna demokratija. Čak i da ima ’održivi sporazum’ s Kosovom.

Ipak, Francuzi su nam na vreme i iskreno rekli da treba da se načekamo za EU, ali i otužno stanje srpske demokratije je zgodan razlog da EU u 2020. nije otvorila nijedno pristupno poglavlje sa Srbijom.

Vratimo se za čas u februar 2019: Francuska ministarka za evropske poslove Natali Loazo, uoči sastanka sa predsednikom Vučićem, pojasnila je Makronovu kofu hladne vode prosutu na našu viziju, naglasivši iskreno i tobože prijateljski da Francuska smatra kako Srbija ima evropsku perspektivu, ali upozila da sadašnje stanje EU ne omogućava nova pridruživanja ’u zadovoljavajućim uslovima’. I to je još bilo pre zamaha korone. 

Mogu li nas utešiti Makronovi klasteri, odnosno nova metodologija pridruživanja? Vučić je 26. novembra ove godine na zajedničkoj konferenciji za medije sa francuskim ministrom za spoljnu trgovinu i ekonomsku promociju Frankom Risterom, izjavio da Srbija očekuje da u prvoj polovini sledeće godine otvori dva cela klastera u pregovorima sa EU, čime bi praktično bio otvoren najveći deo poglavlja. Srbija je pristupila promenjenoj metodologiji pregovora sa EU, koju je inicirao francuski predsednik Makron, pa neko postavlja i naizgled logično pitanje da li uopšte ima smisla otvaranje novih poglavlja? U suštini poglavlja se i dalje otvaraju pojedinačno, ali prema novoj metodologiji ona se tretiraju zajedno, u većim klasterima.

Utisak stvarnosti je još mučniji jer je u prošlu sredu bilo tačno tri decenije od prvih višestranačkih izbora održanih 9. decembra 1990. A, bilans je takav kao da smo zatvorili krug i vratili se tamo odakle smo krenuli: Maltene u dilemu da li nama uopšte treba višepartijski sistem? Za ove tri decenije očigledno se nije primio, pa ga srpsko političko telo odbacuje kao strano tkivo. I to ne samo zbog autoritarnosti, dominantne partije i populističkog vođe, već i zbog hronične fragmentacije i antipartizma takozvanog demokratskog polja. Osamdesetih godina u modi su bile peticije, poslednjih godina to su spiskovi podrške moralnih policija koji omeđavaju teritorije.  

Maltene se nalazimo kao i pre trideset godina pred dilemom: Da li prvo izbori ili ustav? Možda i ne bi bilo toliko cinično da Vučić prvo raspiše referendum da rešimo tu dilemu, kao što smo je fatalno loše rešili na referendumu pre tri decenije, kad smo se opredelili za prvenstvo ustava i ’odbranu Kosova’ te uveli Srbiju u sramnu poziciju da zadnja od republika u SFRJ, gotovo iznuđeno, organizuje felerične višestranačke izbore.  Ako je ‘bespartijski pluralizam’ Mihaila Markovića bio dugo vremena prognan pojam, nakon sve izvesnijeg saznanja da tri decenije od obnavljanja, srpski višepartizam može biti proglašen propalim projektom, ‘bespartijski pluralizam’ postaje opskurno atraktivan. Da su Mihailo Marković i Mira Marković znali za ’catch-all’ mogli su to i tako nazvati. Opozicioni pluralizam samoupravnih interesa doprineće tom utisku.

Sve izgledniji ’zajednički nastup’ SNS i SPS na potencijalnim vanrednim izborima možda će podsetiti na integraciju Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije na osnovu čega je nastala SPS. Sada će biti obrnuti odnos snaga: Vučićev ‘socijalistički savez’ (catch-all) biće neuporedivo jači partner od Dačićevih ‘reformisanih komunista’. Ako bi danas išli na referendum – prvo ustav ili izbori, da li bi na isti način ustavom ’branili Kosovo’ kao nekad. Teško. Pre bi nekako relativizovali Koštuničinu famoznu preambulu iz ’mitrovdanskog ustava’. Da li bi uveli kancelarski sistem? Možda. 

Da se ne lažemo: Potencijalni dijalog vlasti i opozicije može biti samo ’okrugli sto’ bukvalno o obnavljanju pluralizma. Prihvatanje opozicije i kritičkih medija kao sistemske kategorije. Emancipacija (obostrana) od etiketiranja ’izdajnika’. Ali i napuštanje opozicionih dogmi o diktaturi. Ako je diktatura na delu, onda je opozicija ili u ilegali (kao komunisti posle Obznane kod kralja Aleksandra), ili u emigraciji (kao četnici, ustaše i demokrate poput Desimira Tošića u vreme Tita). Potreban je dogovor o pravilima igre. I napuštanje prećutnog konzesusa Vučića i opozicije, gde Vučić kaže: Ja ću da vladam dokle hoću, a vi me oborite kad budete mogli, dok opozicija kaže – Dobro, ti vladaj dokle možeš, a mi ćemo te oboriti kad budemo mogli. I tu nikoga ne zanimaju realni demokratski izbori. Vučiću je potrebna izborna legitimacija koja podrazumeva manju ili veću uzurpaciju izbornog procesa i fingiranje demokratičnosti, dok je opoziciji od izbora bitnija ’delegitimizacija diktatora’ – gotovo religiozno iščekivanje neizbornog odlaska Vučića kroz mit o ’nultom času istorije’, odnosno ’šestom oktobru’. Vučić bi, govore ozbiljna istraživanja, i u uslovima prihvatljivim za opoziciju pobedio – ali ne baš ovako ubedljivo. Lestvica je dignuta visoko, kosačica je spuštena nisko, i otuda držanje rejtinga zahteva permanentnu mobilizaciju resursa i neurotizaciju javnog prostora. Vučićeve psihloške crvene linije su takve da je mlatene sve ispod 50 odsto poraz. S druge strane, opozicija misli da bi sa dovoljnom medijskom prisutnošću pobedila. A ne bi. To je vrzino kolo. Možete li zamisliti Vučića kako u prvom redu sedi i pažljivo sluša ekspoze nekog ’srpskog Krivokapića’, kao što je Milo slušao ekspoze realnog crnogorskog Krivokapića? Ako ste ovih dana uporedo pratili zasedanja srpskog i crnogorskog parlamenta lako ste zaključili da je Crna Gora za nas parlamentarna demokratija. 

Vratimo se za trenutak u predsedničke izbore u Hrvatskoj: Tada aktuelna predsednica Kolinda Grabar Kitarović, stajala je u decembru prošle godine u studiju sa njenim glavnim protivkandidatima Zoranom Milanovićem i Miroslavom Škorom. Bilo je tu i bizarnih i ofucanih i svežih kandidata. Naslušala se to veče Kolinda kritika na svoj račun i račun HDZ-a, posebno su probojne bile one o korupciji. 

Iz ove perspektive nemoguće je zamisliti, recimo, pred prvi krug predsedničkih izbora 2022, da u studiju Vučić stoji pored Belog, a do Belog da je Jovo Bakić, na primer, a do Jova Šešelj, pa do Šešelja Dragan Đilas, Boško Obradović ili neki ‘novi Koštunica’, pa do Đilasa, Boška ili ‘novog Koštunice’ Miloš Jovanović koji misli da je ’novi Koštunica’, pa do njega, na primer Branislav Lečić, ili Boris Tadić u još jednom pokušaju, pa Saša Radulović, do njega Miša Vacić, a do Miše akademik Dušan Teodorović. Do akademika Milan Stamatović. I tako kompletirajte vaših jedanaest po formatu HRT. Ono što ostaje srpski domet, pre nego standard, to je TV duel za drugi krug predsedničkih izbora - za koji se Vučić nada da ga ne mora nikad ispoštovati, jer sigurno ne planira da ni na narednim izborima ide u drugi krug. TV duel Tadića i Nikolića sad deluje nekako romantično, a onaj Koštunice i Labusa nadrealno.

Tolika je regresija. Čak i gora. Potrebna nam je ‘glasnost’ kao u vreme Gorbačova.

Vučić teško da bi propustio neki TV termin, kao što je Milošević 1990. odbio da iskoristi svoju minutažu za predstavljanje na državnoj TV, prepuštajući ‘velikodušno’ vreme adaptaciji drame Antonija Đurića ‘Solunci govore’.

Vučić se na izborima 21. juna približio Miloševićevom uspehu kad je SPS na izborima 1990. osvojila 194 mandata. Milošević od 1992. više ne može da vlada sam. Vučiću ne treba niko. Ali samo naizgled. Uprkos svoj moći i opsesivnom urušavanju svačijeg koalicionoh kapaciteta, Vučić i dalje nema za Beograd svog Šapića sem ovog realnog Šapića, dok mu i dalje treba Dačić da se ne kandiduje na predsedničkim izborima i slučajno ne isprovocira drugi krug.

Sa ovakvom koncentracijom vlasti naprednjacima je sve teže da održe bizarni privid da ovde postoji neka ‘duboka žuta država’ koja osam godina odoleva naprednjačkim udarničkim naporima da se poštuje ustav i sprovode zakoni.

Srpska demokratija (i s njom još mnogo toga), paradoksalno, sad mnogo više zavisi od Vučićeve racionalnosti nego od opozicione snage. Od racionalnosti koju je Milošević tako retko imao. I koja je u Srbiji, inače, deficitaran politički resurs.