Jedan od razloga zašto sam redukovao broj slava na koje idem je i verovatnoća da će na nekoj od njih preko stola da mi se naklati neko ko će da mi objasni kako je sve davno rešeno na Drezdenskom kongresu i da je uzaludno opirati se tom usudu (zaveri). Jednom  mi se čak desio dupli program. Taksista mi je, vozeći me na slavu, objasnio šta je ustvari Bžežinski zaista projektovao, da bi me na samoj slavi sačekao tip koji mi je objasnio da je sve ovo što upravo živimo rešeno davnih dana - na Drezdenskom kongresu. Inače, taksista je nekad bio šef prodavnice štofova na meru, dok se ovaj koji me je sačekao na slavi u tom trenutku bavio ugradnjom PVC stolarije.

Naravno, misli se na famozni Četvrti kongres Komunističke partije Jugoslavije koji je novembra 1928. održan u Drezdenu. Eto, sad slavimo i devedeset godina od njega.  

Ali, krenimo redom: Slavni Teodor Adorno je definisao autoritarnu ličnost kao osoben sklop crta ličnosti, stavova i vrednosti, tipičan za pojedinca koji ima izrazitu antidemokratsku orijentaciju. Na osnovu niza psihometrijskih istraživanja Adorno je sa saradnicima definisao karakteristike autoritarne ličnosti i konstruisana je F skala za merenje stepena autoritarnosti. Korišćenjem F skale Adorno i saradnici izdvojili su devet karakteristika autoritarne ličnosti među kojima je i sklonost da se veruje da svetom vladaju opscene stvari, tajna udruženja i velike zavere. Razrađujući Adorna, verovanje u temporalnu snagu, istorijsku hipertrofiranost Drezdenskog kongresa je nepogrešiv simptom autoritarne ličnosti. Onaj ko veruje na ovaj način u produženu ruku Drezdenskog kongresa, obično veruje i da se Amerikanci nisu spustili na Mesec, već da su sve to snimili negde u pustinji Arizone, iako je upravo ove godine Demian Šazel snimio solidan First Man, sa Rajanom Goslingom u ulozi Nila Armstronga, gde bukvalno vidimo kako izgleda kad to zaista snimi Holivud i još napravi omaž Kjubriku i njegovoj 2001: A Space Odyssey.

Šta mislite, onaj koji veruje u Drezden a ne veruje u NASA, za koga glasa u Srbiji, i da li više voli na radiju Mentalno razgibavanje ili Šljivančanina na TV u Ćirilici?

Za srpske kafansko-slavske uslove možemo da parafraziramo Protokole sionskih mudraca, kao protokole drezdenskih mudraca (kongres je izglasao radničko rukovodstvo). Libanski pisac Amin Maluf lepo je objasnio da je lakše nekad bilo sa ideologijama nego danas sa identitetima. Ali u kafanama, medijima i na slavama, slabo će ko uvideti paradoks da sa svoje identitetske (srpske) politike pokušava da raskrinka nešto što je suštinski ideološko (gde je nacija varijabla). Znam  ljude koji veruju da je ključ svih naših nesreća u antisrpskoj - kominternovskoj zaveri Drezdenskog kongresa, ali istovremeno ne primećuju ništa čudno kad njihov voljeni general Ratko Mladić u direktnom uključivanju u program Hepi televizije napravi frojdovsku grešku, pa uputi pozdrave drugovima iz komunističke partije Sovjetskog Saveza da bi ga Šešelj i Milomir Marić korigovali da se SSSR raspao i da je to sad Rusija. Sumnjamo da je Mladić dok je branio Srbe i svetio se Turcima baš pravio jasne nijanse u smilsu promena politike KPJ i Kominterne prema Jugoslaviji i srpskom narodu.

Najveći apsurd zagovornika moći protokola drezdenskih mudraca (radnika) je taj da su komunisti obnovili Jugoslaviju oružanim putem samo zato da bi je posle postupno razorili po principma Drezdenskog kongresa koji nije uvažio čak ni Lenjinovu tezu o oslobodilačkom karakteru srpskih ratova - dva Balkanska i jednom Velikom. Tek je apsurdno praviti kontinuitete između ostvarene Jugoslavije kralja Aleksandra i fiktivne, neostvarene, Jugoslavije Aleksandra Rankovića da je nasledio Tita kako su mu jednom u Moskvi zdravicom koja je bila Judin poljubac poželeli Sovjeti.   

Dokument Drezdenskog kongresa - Rezolucija o privrednom i političkom položaju, predviđa da će se KPJ boriti protiv veštačke versajke Jugoslavije, protiv hegemonije srpske buržoazije i okupatorske vojske, za uspostavu nezavisne Hrvatske, Crne Gore, Makedonije i Slovenije, dok će mađarskoj manjini u Vojvodini dati pravo na otcepljenje. Posebna pažnja posvećena je nacionalnoj i državotvornoj emancipaciji Albanaca. Pukim kopiranjem odluka o borbi protiv velikosrpske hegemonije na dijalektiku raspada SFRJ, teško ćete objasniti zašto je Tito pospešivanjem doseljavanja nepovratno ojačao srpski element u Vojvodini, zašto je dao Srbima konstitutivnost u Hrvatskoj, kao što je sasvim jasno zašto je Srbija dobila dve autonomne pokrajine - zato što je Tito, kako tvrdi istoričar Tejlor, vladao kao poslednji Habsburg nivelišući federativne jedinice (Srbiju na nivo Hrvatske) da bi se on izdigao kao arbitrarni centar moći. Kako ćete Drezdenskim kongresom objasniti zašto je Tito odobrio pravljenje pruge koja je spajala Srbiju i Crnu Goru, kao što ćete već potegnuti kao argument zabranu povratka Srba na Kosovo posle Drugog svetskog rata?

Harvardski profesor Majkl Ignjatijef, dugogodišnji kolumnista Obzervera, Tajma i Njujorkera, BBC autor, uočio je Titovu antidrezdensku kontradiktornost - da je ovaj zaista potiskivao Srbiju, ali je vojsku i policiju napunio prekodrinskim Srbima kao zahvalnost za njihovu lojalnost u ratu, dok se srbijanaca, kako je Milovan Đilas procenio, plašio zbog njihovih pretorijanskih tradicija i kominternovskog refleksa. Neistorično je Republiku Srpsku tretirati kao antitezu Drezdenskom kongresu, bar u meri koliko je neporimišljeno Gavrila Principa dovoditi u kontekst Republike Srpske. Sa ove distance, Ustav iz 1974. (takozvani drezdensko-brionski ustav), koji je doveo do  federiranja federacije (Vladimir Bakarić), samo je anticipirao neminovni raspad i kroz konfederalizaciju ponudio alternativu civilizovanog razdruživanja države koja je kao (kon)federacija posle sloma SSSR bila nemoguća, a kako je u tom turbulentnom vremenu odmah rekao poljski disident Adam Mihnjik.

Za krvavi rasplet komunisti su krivi samo u onoj meri koliko su bili nacionalisti. U srpskom slučaju u onoj meri koliko su prešli u četnike. Pa otuda i dilema da li je Ratko Mladić general ili đeneral. Činjenica koju ne može da promeni ni mistika Drezdenskog kongresa je ta da je komunistička Jugoslavija 1990. bila spremna za ulazak u Evropsku uniju. Pa bi opet na neki način svi Srbi živeli u jednoj zemlji. Briselske zvezdice bile bi sad avnojevske buktinje.   

Mnogi se, raspredajući o protokolima drezdenskih mudraca čude zbog čega se komunizam, sa svim pojavnim oblicima na prostoru bivše Jugoslavije, najdublje ukorenio kod Srba? Odgovor je prost - zbog autoritarne sabornosti. Kad Srbi krive Drezdenski kongres za sve muke, to je kao kad Hrvati i danas veruju u snagu Garašanina i Moljevića. Kao potvrda snage Drezdenskog kongresa na ovu Đurđicu pre neki dan potegnuta je za jednom sofrom izjava Mila Đukanovića da je Crna Gora tragično anektirana pre sto godina. Drezden je sladak za skidanje odgovornosti:  Maltene u isto vreme i Borisav Jović, predsednik Predsedništva SFRJ  od maja 1990. do maja 1991,  ističe, bez trunke griže savesti, da je o raspadu Jugoslavije odlučio Četvrti kongres KPJ 1928. u Drezdenu. Da li su tenkovi koji su 9. marta 1991. izvedeni na beogradske ulice, da bi malo kasnije otišli na Vukovar, bili Jovićev, Miloševićev i Kadijevićev odlučni otpor drezdenskoj uroti? Jović nekad zbori formalno tačno, a suštinski tragično pogrešno. Ostrvljujući se na Ustav iz 1974. on tvrdi da je po njemu protivustavna bila aktivnost države (savezne valjda), da se zaštiti, a ustavna bi bila sececija. Ali, bez Hrvata i Slovenaca, najpre, nema nikakve ni savezne države, jer Jovićeva tvrdnja bila bi logična da su on, Mesić, Drnovšek imali puni konsenzus da se uguši, recimo, neki novi, masivniji, Velebitski ustanak,  kakav su ustaše podigle 1932. navodno inspirani odlukom komunističkih saboraca iz Drezdena protiv versajske tvorevine.

 Za bolje razumevanje Drezdenskog kongresa preporučujemo ogled  Koste Čavoškog Sporno boljševičko nasleđe, objavljen u knjizi Revolucionarni Makijavelizam (1989). Od uređenja Jugoslavije uvek je bilo bitnije pitanje njene legitimnosti. Čavoški naglašava da su komunisti napustili drezdensku politiku razbijanja versajske Jugoslavije, ali i zapaža i neobične podudarnosti koje mogu svodočiti o izvesnom kontinuitetu ove politike. On je ogled pisao pre ratova koji su epilozima -  avnojevskih granica bez avnojevskih principa - dali drezdenske asocijacije, ali je i dalje ispravnije umesto o konspirološkom usudu govoriti o neobičnim podudarnostima.

Kad se pokrene slavsko-kafanska tema Drezdena, retko ćete čuti da je kod Kominterne nacionalno pitanje, a što lepo objašnjava Čavoški, ustvari bilo izvedeno pitanje, odnosno da je ono bilo instrumentalizovano zarad klasne borbe. Odnosno, nacionalno pitanje nije vrednost po sebi. Drezdenski kongres je najbolja potvrda ovako instrumentalizovanog pristupa nacionalnim pitanjima. Na to, naglašava Čavoški,  naročito ukazuje jedna kongresna odluka o svetoj obavezi YU komunista da brane Sovjetski Savez od vojnog napada imperijalizma.

Na Drezdenskom kongresu je osuđena desna frakcija koju je personifikovao Sima Marković sa stavom da je stvaranje Jugoslavije bio progresivan istorijski čin. AVNOJ nije bio Drezden u Jajcu već federalistički akt, a zar sad i Milorad Dodik ne bi prihvatio drezdenske principe samoopredeljenja do otcepljenja. Danas bi čak i DSS prihvatila autonomiju Kosova iz 1974. I još više - ono što je njen osnivač Koštunica definisao kao sofizam - više od autonomije, manje od nezavinsosti. Govoriti o Drezdenskom kongresu kao sudbinskom za državice i entitete nastale na razvalinama SFRJ je kao govoriti da je broj žena na bitnim funkcijama u Vučićevom režimu, a o čemu je pre neki dan u emisiji Farida Zakarije na CNN ponosno govorila Ana Brnabić, posledica toga što je Drezdenski kongres posvetio bitnu pažnju ženskom pitanju. A, jeste je bio posvetio.

Pogrešna procena iz Drezdena da se Jugoslavija posle atentata na hrvatske poslanike predvođene Stjepanom Radićen nalazi u predrevolucionarnoj situaciji, i pozivi na oružani ustanak, doveli su do velikog pada popularnosti komunista koja je obnovljena tek politikom narodnog fronta, antifašizma i federalizma tokom rata. Milošević se oslobodio kominternovskog kompleksa srpskih komunista, ali je njegova politika takođe  bila duboko antifederalna. On je poremetio filigransku ravnotežu republičko-pokrajinskih birokratija. 

Da su zaista ostvareni ciljevi Drezdena, ne bi imali ovakav današnji Region već komunističku Balkansku federaciju (južno krilo EU) na koju sumnjamo, i da nije komunistička, da bi pristali Kučan i Tuđman. Drezdenske parole o ujedinjenoj Albaniji i ujedinjenoj Makedoniji, rušile su i Bugarsku i Grčku.

Na paradoksalan način danas je politički aktuelna kritika oportunizma od strane Palmira Toljatija, delegata Kominterne u Drezdenu. U smilsu uticaja sitne buržoazije. 

Već krajem 1934. na Čertvrtoj zemaljskoj konferenciji u Ljubljani, KPJ poziva na oružani ustanak protiv režima, ali izostavlja poziv na rasparčavanje zemlje.

Znate već onu staru fudbalsku anegdotu koja se pripisuje mnogim autorima, kad se od jednog izvikanog fudbalera očekivao gol, pa kad ga on nije dao dok je to imalo smisla, njegov trener je na pitanje iz publike dade li ga?, odgovorio još ga daje ili još ga dava, zavisno od toga na koji se fudbalski kraj Srbije misli. Ili, možda ste gledali kultnu američku TV seriju Bekstvo iz zatvora (Prison Break), gde ste i u trećoj sezoni bili sigurni da još begaju.

Ovakva logika je interesantna i za naš slučaj, jer se skoro vek kasnije, mi se i dalje borimo protiv prokletstva Drezdenskog kongresa kao Benfika protiv stogodišnjeg prokletstva Bele Gutmana. Mi i dalje rušimo komunizam. Čak i kad rušimo (neo)liberalizam. Tragično je da dobar deo naroda i takozvanih umnih glava i dalje uporno misli da je za ovo što nam se događa kriv, između ostalih, presudno i Kardelj.

Srbi su bar imali taj luksuz i tu privilegiju da prvi sruše komunizam u istočnoj Evropi. Prokockali su je. Zato će danas svaki pokušaj desnog konzervativizma teško doneti utehu, jer je jedan konzervativizam ovde već pobedio pre tri decenije godina, i svaki današnji nosi breme te pobede. Jer, danas je teško, i faktički nemoguće, formulisati odnos Srbije prema globalizmu, odnos prema Kosovu, prema Zapadu, EU i NATO, prema Rusiji, bez prihvatanja, makar i nenamernog, dobrog dela stavova prema tim pitanjima koje je donela konzervativna revolucija iz 1989. Zbog tog nasleđa današnji konzervativizam, ma koliko iskreno bio desni (ili paradoksalno restaljinizovan), ne može lako da se oslobodi crvene nijanse. Makar i antidrezdenske. Pa čak na neki način i restauratorske uloge prema epohi i vrednosnom sistemu kojeg bi (neo)konzervativci i liberali trebalo da se gnušaju. I, ruku na srce, globalni tokovi idu, u smislu usložnjavanja protivurečnosti, na ruku organskom jedinstvu dva konzervativizma (čak i delovima izvorno antimiloševićevske anarholevice), gde se u srpskoj sintezi nivelišu i Milošević i Če Gevara, i Maradona i Karađorđe, i Ćosić i Đinđić, i Kusturica i Kokan.

Srpska crveno-crna opsesija Putinovom Rusijom ujedno je i satisfakcija za izneverene nade konzervativnog puča protiv Gorbačova. Uostalom, kad bi sproveli anketu među srpskim desnim konzervativcima šta misle o Gorbačovu, možda bi mu neko i kiselo priznao zasluge za rušenje komunizma, mada smo sigurni da bi ga većina svrstala u negativne istorijske ličnosti. Kao što bi Aleksandra Rankovića verovatno dobar deo istih svrstao u pozitivnije ličnosti jer je imao politiku prema Kosovu. Ako je srpstvo u pitanju, komunizam se, ma koliko bio rigidan, da nekako tolerisati, pa i razumeti. Ako je antidrezdenski. Ako je komunizam kojim slučajem bio liberalniji i kosmopolitski (kao Titov u pojedinim fazama), i bez obzira na činjenice da titoizam nije baš uvek bio u koliziji sa srpskim nacionalnim interesima, čak naprotiv, takav komunizam će se s gnušanjem odbaciti, ili će se još gore njime definisati evroatlantska struja u srpskoj politici. Pri čemu će se, u očajničkoj potrazi za suverenitetom, ignorisati najveći dometi suvereniteta koji su ovi prostori ikada dosegli, a to je period 1948 - 1980. Ovo nije jugonostalgija, već činjenica.

Pre neki dan odem u Kragujevac s Vukom Draškovićem da govorim o njegovom novom romanu Aleksandar od Jugoslavije. Preko dve stotine duša došlo na promociju. Atmosfera jako dobra. Ljudi vole ovu knjigu. Ali, na kraju pitanja iz publike. Jedan stariji čovek uzima mikrofon i sruči Vuku: Zašto niste pomenuli bandite sa Vukovarskog i Drezdenskog kongresa?

Ma šta ima da ih pominje kad će ih se već neko i sam setiti.