Prema novom Zakon o useljavanju stručne radne snage u Nemačku, tamošnji poslodavci više ne moraju da dokazuju da ne mogu da nađu kvalifikovane radnike u svojoj zemlji i EU već se stranci izjednačavaju sa rezidentima.

Pojednostavljene su procedure za priznavanje stranih diploma, biće efikasnije zakazivanje i pribavljanje dokumentacije u konzulatima, predviđena je i mogućnost dolaska u Nemačku na šest meseci tokom kojih se traži posao za razliku od dosadašnjeg ograničenja na tri meseca boravka.

Između Vučića i Angele Merkel postoje izvesni razvijeni odnosi, ali to je ipak neproporcionalno porediti sa odnosima Tita i Vili Branta, ne samo zbog toga što Vili Brant nije očekivao od Tita nešto ni nalik onome što nemačka kancelarka očekuje od Vučića.

Ipak, na neki, pomalo bizaran način, ispašće kod Vučića kao kod Tita – ako ti se ne sviđa režim u rodnoj zemlji, ti idu u Nemačku pa radi.

S tom razlikom da je Tito ipak sam obezbedio svojim gastarbajterima čuveni crveni pasoš, dok ovaj srpski pasoš (odnosno beli Šengen) nije obezbedio Vučić već delovi DOS-a.

Nije prvi od zvaničnika kroz granični prelaz ka Mađarskoj prošao neki reformisani radikal, već tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić i rekao ‘ovo (pasoš) radi’.

I tek sad radi kad je Angela Merkel u video poruci pozvala kvalifikovanu radnu snagu sa zapadnog Balkana da dođe i popuni deficitarna radna mesta.

Bilo bi nekorektno ne podsetiti i da je MUP čiji je ministar bio Ivica Dačić u procesu rada na belom Šengenu dobio pohvale od EU.

Za razliku od Godoa, Dunjić na kraju ipak dolazi, i vodi gastarbajtere u Evropu.

Pogledajte ponovo taj film Gorana Paskaljevića – ‘Čuvar plaže u zimskom periodu’.

Ali, i oko odliva radne snage u Srbiji vlada jedan mit – da odoše samo najpametniji i da su svi od tih najpametnijih i najobrazovanijih oni koji su protiv Vučića, pa otuda Vučić pospešuje odlazak (i Tito je pospešivao odlazak iz drugih razloga, jer među gastarbajterima nije bilo mnogo antititoista).

To je projekcija devedesetih – kad je iz Srbije uglavnom odlazila urbana, obrazovana i antiratna omladina. Uostalom, bojkot mobilizacije u urbanim centrima bio je uspešniji od opozicionih bojkota izbora devedesetih.

Treba obratiti pažnju na analizu izbornog poraza Kolinde Grabar Kitarović koju su uradili Predsedništvo i Nacionalno veće HDZ.

Ne samo što je Hrvatska u izbornim standardima nedostižna za sadašnju Srbiju koja se vratila u 1990. već i zbog nekih trendova koji su nepojmljivi za današnju Srbiju. Na primer, hrvatski premijer Andrej Plenković, kao jedan od uzroka Kolindinog poraza naveo je ‘veliku mobilizaciju na levom spektru’.

U Srbiji faktički i ne postoji artikulisan ‘levi spektar’, dok se pokušaji, recimo sociologa Jove Bakića, da makar temu levice i pitanja obespravljenosti kandiduje kao bitnu – u startu omalovažavaju i od kolega iz ‘sitnoburžoaske’ opozicije.

Iako je ubedljivo najveći poslodavac u Srbiji SNS, dobar deo egalitarnog ‘levog nagona’ amortizuje slavsko-patronažna Dačićeva levica ili ona Vulinova, madurovsko-apisovskog tipa.

Za slavsku levicu pitanje solidarnosti je pitanje klijentelizma sažeto u srpskoj poslovici – ‘ako nisi za sebe – nisi ni za drugoga’.

Pored groblja partija desnog centra, Srbija ima i veliku grobljansku parcelu socijaldemokratskih pokušaja. Sadašnja pozicija socijaldemokrata Rasima LJajića u vlasti, socijaldemokrata Nenada Čanka u konstruktivnoj opoziciji, socijaldemokrata Borisa Tadića u takozvanoj pravoj opoziciji, dokaz su parodičnosti u bilansima srpskog višepartizma nakon tri decenije od njegovog uspostavljanja.

Za Milorada Dodika bar ima opravdanje – da se u BiH stvarnosti i teško može biti veći ‘socijaldemokrata’.

Ni u raspolućenoj Crnoj Gori, za razliku od ‘antibirokratske revolucije’ poznih osamdesetih, radnička klasa ne igra nikakvu bitnu ulogu, ni u represivno-simboličkom smislu (mitska Žuta greda), ni u manipulativnom (‘dva oka u glavi’). Identitetska nacionalno-verska pitanja proždrala su klasno-stratifikacijska.

Može li srpska opozicija jedan od svojih uspelijih menadžerskih koncepata – ‘Novi optimizam’ da pretoči u idejno-mobilizacijski program ‘nove solidarnosti’?

Pa makar to bila i socijalno-liberalna levica. Ili će se crvena linija najpre držati na odbrani Koštuničinog ‘mitrovdanskog ustava’?

Zoran Milanović je pobedom vratio samopouzdanje i liderima srpske opozicije da se može i bez ‘novih lica’. To u srpskoj bojkotaškoj zavetnosti ne znači i potrebu ‘velike mobilizacije na levom spektru’.

Jer glavna alternativa Vučiću i dalje dolazi sa desnice – makar i demokratske.

Ali, paradoksalno, teško i prozapadne, što bi bilo podrazumevajuće – jer prozapadna demokratska desnica je danas najdeficitarnija roba na srpskom političkom tržištu.

Plenković je kao bitan uzrok poraza naveo i demografska gibanja – pražnjenje tradicionalnih uporišta desnice.

Predsednički izbori u Hrvatskoj demistifikovali su i poziciju srednje i više srednje klase.

U Milanovićevom štabu su strahovali da će on ostati uskraćen za glasove ljudi koji su otišli na skijanje, a izgleda da je na skijanju bilo više Kolindinih glasača. Kao što bi se moglo naslutiti da i iz Srbije na skijanje ide više Vučićevih glasača.

Nije sve ‘narod na revers’ – koji se su u različitim proporcijama manipulativnog, spontanog i prinudnog izjašnjava za Vučića. To čini i prisutnošću na manifestacijama lojalnosti.

Ova vlast je napravila i svoju srednju klasu, pa i višu srednju klasu. Sa elitom joj ide teže. U arhivi RTS i kultnim emisijama ‘Trezora’ svašta se može videti u gluvo doba noći.

Na primer, jednom sam zaspao pored uključenog televizora, probudio se i video Marka Đurića kao mladog studenta kako se u amfiteatru (popularnoj ‘petici’) Pravnog fakulteta u Beogradu takmiči u besedništvu.

Drugi put sam zaspao i probudivši se u gluvo doba noći video stanovnika tek useljenog novobeogradskog naselja ‘Fontana’ koji kaže da je sve odlično – stanovi, samoposluga, bioskop, a i komšije – jer ima mnogo boraca proleterskih brigada.

Kao što će i struktura stanovnika ‘Beogradu na vodi’ biti bitan deo DNK Vučićevog režima.

Nije teško empirijski dokazati da je od mladih viskoobrazovanih ljudi iz Srbije koji odlaze na Zapad više onih demokratske orijentacije koji većinski nisu za Vučića, ali ako bi uzeli da anketirate šofere, medicinske sestre, varioce, keramičare i ostale industrijske radnike koji od Slovenije pa dalje idu na Zapad, nije nemoguće, čak je vrlo verovatno, da tu birače gubi i Vučić.

Sigurno više nego građanska i klerikalna opozicija.

Da su devedesete, niko ne bi smeo da potpiše da su većinski svi kvalifikovani radnici koji danas odlaze iz Srbije oni za sindikat ‘Nezavisnost’. Sudeći po nalazima HDZ srpska opozicija ima gotovu formulu – napraviti veliku mobilizaciju na levici, iskoristiti negativne demografske trendove, osvojiti urbane centre i zaigrati liderski na stara lica.

Problem sa našim ‘starim licima’ (ili samo jednim) je što nisu mogli da iskontrolišu sujete, da budu strpljivi i da se taktički povuku kao Milanović ili bar isimuliraju to povlačenje. U Hrvatskoj je ‘staro lice’ (Milanović) čak povratilo snagu činilo se izgubljenom ‘novom licu’ Davoru Bernardiću.

S tim da Srbija nema kao Hrvatska podelu na deo zemlje koji je direktno bio u ratu, i deo koji nije, što se jasno vidi kod glasanja. Ali, nema kao ni devedesetih – da je Zapadna Srbija, recimo, većinski antivučićevska kako je nekad bila antimiloševićevska.

U Hrvatskoj se i Milanović i Davor Bernardić pozivaju na nasleđe Ivice Račanu, dok u Srbiji nema partije koja bi reafirmisala politiku poraženu na Osmoj sednici. Niti ima ozbiljne partije levog centra.

Ne da se ovde niko ne nadovezuje politički na Ivana Stambolića, Dragišu Bucu Pavlovića i Špiru Galovića, već niko i ne naglašava da je Oliver Ivanović bio socijaldemokrata.

Čak i kod Đinđića, kad je reč o pijetetu prema žrtvama politički motivisanih ubistava, govori se maglovito o ‘viziji’, bez jasnog idejnog i menadžerskog nasleđa.

Derojalizacija predsedničke funkcije – kaže Milanović. Ali to je kod nas već bio uradio Tomislav Nikolić. Zar ne?