Veljo kad kaže Ramo, nipodaštva Vučića, i naglašava njegovu ‘rasprodaju Srbije Šiptarima’, dok Đurić kad kaže Kurta pretpostavlja da ‘pošten Albanac’ (nešiptar) može biti samo onaj koji je za razgraničenje. Ono kome prethodi ukidanje famoznih taksi.

Možemo tek zamisliti šta bi se u režimskim medijima desilo da je pronađena slika na kojoj Đilas i Jeremić sede na nekoj jahti s Pacolijem. Pitanje je i šta bi rekla Srpska lista da je Savez za Srbiju umesto Đilasove Deklaracije o pomirenju dva naroda predložio ‘mali šengen’.

Hipotetički, bilo bi možda i prihvatljivo da Vučić završi koridore i kliničke centre po Srbiji, Ana Brnabić da zaokruži digitalizaciju, a da onda na vlast dođe opozicija koja će vratiti otete institucije građanima, a oteto Kosovo vratiti matici Srbiji. Po Ustavu.

Ali, kad se vrati Kosovo u Srbiju valjda će i Albanci moći da se slobodno šeću po zemlji Srbiji, jer ovako – sa Vučićevim ‘malim Šengenom’ oni će samo ‘vršljati’, kako smatraju delovi opozicije koji ne misle da autoput ka Kosovu može da poveže i Srbe, a ne samo ‘veliku Albaniju’. Da će s njim stizati albanski paradajz, ali da u suprotnom pravcu tobože neće ići srpski kupus.

Može li uspeti ‘mali šengen’ sa ovakvom frekvencijom reči ‘šiptar’, ili je osovina Beograd – Tirana vešto zamaskirana uvertira za ‘delegiranu nezavisnost’, gde bi Tirana amortizovala nezgodne formulacije, dok bi brisanje granica bilo racionalizovano ‘slobodnim protokom ljudi i roba’ i ostalim ‘evropskim vrednostima’.

Gde bi i srpsko-srpske granice bile maglovite. Možda ipak ‘mali šengen’ najviše liči na modifikovani plan ‘Gligorov – Izetbegović’ iz vremena kad su republičko-nacionalni lideri u predvečerje rata imali turneju u pokušaju da nađu bilo kakvo održivo rešenje za jugoslovensku krizu. Otprilike, inicijativa Kire Gligorova i Alije Izetbegovića podrazumevala je da Bosna i Hercegovina, Makedonija, Srbija i Crna Gora budu u nekoj vrsti federacije, a sve zajedno u konfederalnom odnosu sa Hrvatskom i Slovenijom. Tačnije, to bi bile ‘tri dvojke’ koje čine asimetričnu zajednicu.

Makedonija i BiH bile bi nešto između Slovenije i Hrvatske s jedne, i Srbije i Crne Gore s druge strane. To Kiro i Alija tada nisu mogli znati, ali njihov predlog bi upravo obuhvatio ono što se danas zove ‘Zapadni Balkan’. Istorija je u ovom segmentu dala za pravo Kiri i Aliji.

Zamislite da su sadašnji lideri bivših YU republika u poziciji Miloševića, Tuđmana, Izetbegovića, Kučana, Gligorova i Bulatovića. Vrlo moguće da bi Komšić (pre nego Bakir) i Zaev predložili isto što i Alija i Kiro. Umesto konfederacije s kojom je još optirao Tuđman, Kolinda bi bila za nezavisnost bez pogovora, dok bi Vučić umesto striktne federacije (što je theo Milošević), oberučke prihvatio ‘plan Komšića i Zaeva’.

Mislite li da bi ‘mali šengen’ relaksirao (ili zamaglio) pitanje statusa Kosova, ili je takva inicijativa, iako progresivna, besmislena bez rešenja statusa? Ili je moguća šizofrena situacija da ‘mali šengen’ funkcioniše u uslovima ‘zamrznutog konflikta’?

Već smo na ovom mestu navodili više puta primere ‘paralelnih dimenzija’ na kojima uglavnom funkcioniše Region. Pa čak i unutrašnja politička scena Srbije s obzirom na variranje reči ‘šiptar’, uglavnom u kontekstima ‘izdaje’.

U zgradi Vojske Srbije u Novom Sadu otkrivena je spomen ploča generalu Mladenu Bratiću, koji je kao komandant Novosadskog korpusa poginuo 4. novembra 1991. godine, tokom napada na Vukovar.

Hrvatsku je konsternirao taj čin. Došlo je do novog pogoršanja odnosa dve zemlje po oprobanom manirizmu – razmeni nota.

Ali, ne zaboravite da se razmena nota Hrvatske i Srbije, kao i Vučićeva odluka da ne ide u Zagreb na skup narodnjačkih partija Evrope, dešava u periodu između beogradskih koncerata Parnog Valjka i Novih Fosila. Čudne su ‘paralelne dimenzije’, kao kad Željko Bebek posle koncerta u ‘Sava centru’ odjuri u Zagreb da peva na konvenciji HDZ.

Naravno, nije ni sva muzika ‘jedinstveni kulturni prostor’. Eto, muziku Miroslava Škora gotovo niko ne sluša u Srbiji. Za razliku od Tompsona, u Srbiji je i slabo ko i čuo za njega (čak i sad kad se kandidovao za predsednika Hrvatske), tako da je i samo pitanje da li bi Škoro imao koncert u Beogradu bespredmetno. Iako verovatno on to želi manje nego što je to želeo Oliver Dragojević.

Vučić se u Parizu sreo s Makronom. Francuski predsednik je ponovo spojio Tačija i Vučića, što i sad malkice razgori iskru razgraničenja (‘istorijskog kompromisa’).

Kad je aprila 2016. umro zaista pravi prijatelj Hrvatske – nekadašnji ministar spojnih poslova Nemačke Hans Ditrih Genšer, shvatilo se i u Beogradu da Srbija nije imala svog Genšera koji je pokrenuo proces priznavanja Hrvatske u tadašnjoj Evropskoj zajednici. Srbija je već u vreme pada Berlinskog zida umesto odbrane komunizma i uvođenja ‘bespartijskog pluralizma’, morala tražiti svog Genšera – svog evropskog kuma kakav je, na primer, Grčkoj bio Valeri Žiskar Desten.

Fenomen Makron je pokušaj traženja ‘naknadnog srpskog Genšera’.

Dok Makron napadno ulazi u ulogu ‘francuskog Handkea’ (kako se to ovde medijski projektuje) jer je to jedna od maski koje francuski lider koristi u naumu evropskog redizajna.

Gana je izgleda stvarno povukla priznanje Kosova. Čak je i Vuk Jeremić doveo Dačića u neprijatnu poziciju pohvalivši sve one koji su radili na tom povlačenju. Sve dok NATO 1999. nije bombardovao ‘valjevski Krušik’ bilo je onih koji su u toj mučnoj atmosferi čak pravili fore da tog bombardovanja možda neće ni biti jer Medlin Olbrajt navodno voli poeziju Desanke Maksimović.

Dok je to u Valjevu bio crni humor, u Užicu je bilo ljudi koji su iskreno verovali da namensku industriju ‘Prvi partizan’ NATO neće bombardovati jer je vlasnik Atletika iz Madrida Hesus Hil, navodno dobar sa Havijerom Solanom, pa je Radomir Antić, legenda užičke Slobode, koji je s Atletikom uzeo duplu krunu, zamolio Hila da interveniše kod Solane.

I ne bih se tog humora iz očaja ponovo setio da me ovih dana nije zvao jedan zemljak i pitao – Jel’ ovo sa Ganom sredio Rajevac?’ Inače, Milovan Rajevac, rođen u Čajetini, bio je selektor Gane u periodu 2008/10. Doveo je Gance do Mundijala u Južnoj Africi i tamo ostavio prilično solidan utisak.

Sećate se kad je Aleksandar Šapić u prošlom životu ‘Utiska nedelje’ napravio lapsus pa Namibiju nazvao ‘Nambija’. Zlobna čaršija se zezala s tim, ali Dačiću bi sad dobro došla i jedna ‘Nambija’, samo kad bi povukla priznanje Kosova.

Bavljenjem povlačenja priznanja, koje je Bora Đorđević i opevao u pesmi ‘Ivica Dačić’ s novog albuma Riblje Čorbe, lider socijalista se bar izmakao iz direktnog okršaja sa opozicijom, što u uslovima srpske paranoje stvara prostor za razne scenarije.

Čak i kad se planski kritikuje SPS, odnosno kad se koalicionom partneru natura stvarna ili umišljena kolebljivost ili nelojalnost, ne bi li se pojačala iluzija pluralizma i višestranačja pred parlamentarne izbore, nije baš da naprednjaci i njihovi mediji taj posao ne izvršavaju sa značajnom dozom zluradosti.

Iako i oni intimno znaju da Vučić ne bi išao predalko: Ne bi valjda baš toliko rizikovao – da se zameri Rusima zbog SPS, kako mi kaže jedan koji je učestovao u procesu ‘isisavanja vazduha’ iz SPS i pokušaja pravljenja ‘leve frakcije’ SNS. Čiji bi krajnji epilog bio jedinstvena lista SNS i SPS. Ako bi zatrebalo.

Taktika flastera radi: I na uzbunjivača – uzbunjivač. Pravna država bi trebalo da se bavi i ‘Krušikom’ i Bastaćevim kumom. Pa šta se utvrdi, bez uzajamnog isključivanja. Vučić se često poziva na Branu Crnčevića, kao na osnivača SNS. Čak je i insistirao na osnivanju Fondacije ‘Brana Crnčević’. I zaista od Brane se svašta može naučiti. Čak i kad je u pitanju ‘krizni pi-ar’. Jednom, kad je neko Branu optužio za neke mahinacije u Matici iseljenika na čijem je čelu bio, a on je umesto papira na uvid, odgovorio samo sa jednom rečju – ‘Koješta’.

Umesto svih reči, medijskih priloga i flastera, možda bi ekonomičnije bilo da vlast sve svede samo na jednu reč – na ‘Koješta’. Koja bi bila frekventnija čak i od reči – ‘Đilas’.