Početak proizvodnje ruske vakcine Sputnjik V u Institutu ’Torlak’ potvrđuje uspon tehnološke saradnje Rusije i Srbije. Povodom jubileja – šest decenija od leta Jurija Gagarina u kosmos, ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko najavio je da saradnja dve zemlje ’bez ikakvog preterivanja ima kosmičku perspektivu’. Kad bi Vučić najavio ’srpskog kosmonauta’, deo javnosti to bi dočekao kao ’plovni put za Egej’ (preko Morave) Tomislava Nikolića ili kao onu Vučićevu najavu proizvodnje letećih automobila prilikom jedne njegove posete Kini. Bolje je kad Rusi kažu.

Ali, zašto Srbi ne bi bili Bugari? Mnogi u Srbiji ne znaju da je Bugarska već imala dva svoja kosmonauta, da je bila šesta zemlja na svetu koja je poslala čoveka u kosmos, da se bavila istraživanjem satelitske tehnologije, te da je proizvodila hranu za svemirsku stanicu. Bugarska kosmička era naravno bila je zasnovana na velikoj ideološkoj i tehnološkoj bliskosti sa Sovjetskim Savezom, a bugarski lider Todor Živkov u direktnom prenosu razgovarao je sa bugarskim kosmonautima dok su oni bili u kosmosu. Ipak, prvi bugarski komunikacioni satelit lansiran je u svemir 2017. iz NASA centra ’Kenedi’ na Floridi.

Bugarska je jedina zemlja regiona sa tradicijom svemirskog programa. Titova Jugoslavija imala je samo bizarnu glasinu da se Aleksandar Ranković bavio i ’NLO programom’. I ’kosmička budućnost’ je geopolitički senzibilna kao vakcionalna politika. I mnogo toga će odrediti.

Povodom novog zaoštravanja krize u Ukrajini, Kremlj je ponovio da neće dozvoliti Srebrenicu u Donbasu, što su proruske snage u srpskom režimu i opoziciji prećutale ili relativizovale. Kao što je minimizirana poseta Kolinde Grabar Kitarović Putinu 2017. u Sočiju kada je ruski predsednik naglasio da je Hrvatska bitan partner Rusije na Balkanu. Ovu sad ’potencijalnu Srebrenicu’ (to Rusima nije prvi put) medijski je prekrila ’kosmička budućnost’.

Preporučujem roman Vasilija Aksjonova ’Moskva kva-kva’: U jednom toku romana Tito se čak lično pojavljuje u Moskvi sa čitavom svitom – Đilas, Ranković, Kardelj, Moša Pijade. ’Srpsko-hrvatski hajduci’ spremaju atentat na Staljina koji sa Berijom panično beži. Istovremeno, Staljin ima plan da likvidira Tita i demontira Jugoslaviju tako što će, ako se dobro sećam, Hrvate preseliti u Kazahstan, Srbe u Ukrajinu, a Crnogorce negde kod Kozaka. Srbi i Hrvati danas bi s entuzijazmom vodili rat i u Ukrajini. Rusi ne bi dozvolili novu Srebrenicu u Donbasu tako što Srbi ne bi u Donbasu dozvolili novu Oluju, jer je Plenković već ponudio Ukrajini ’iskustva reintegracije’. I retko je ko pomislio na ’Erdutski sporazum’.

Literarna fikcija Aksjonova mogla je delom, ali humano da se ostvari dolaskom preko 20.000 kosovskih Srba istočno od Urala kako im je Dmitrij Rogozin, ruski predstavnik u NATO, predložio negde 2011. Zahtevi kosovskih Srba za ruskim državljanstvom bili su plod očaja, ali i povod da se setimo i jednog drugog očaja – kad su građani Majdanpeka tražili preko Ujedinjenih nacija zemlju u koju bi se kolektivno iselili sa porodicama. Njima bi čak nešto istočno od Urala i odgovaralo: Tražili su mesta gde ima rudnih nalazišta jer to umeju da rade. Ne birajući – Aljaska, Sibir, Čile, bilo šta. Radio Slobodna Evropa imao je tada briljantnu reportažu iz Majdanpeka. Ta traumatična socijalna priča otvara i pitanja odnosa radnih mesta i ekologije, rudnika i životne sredine.

Za neke istraživače javnog mnenja prijatno je iznenađenje da su se Srbi ’primili’ na ekologiju. Ali kao što mi je jednom prilikom naglasio Milan Krkobabić, lider PUPSA – voleo bih da nas novinari zovu i za teme koje nisu penzionerske, imamo mi stav o svakoj bitnoj temi za društvo – tako i danas opoziciona javnost želi da ekolozi imaju i jasne političke stavove, odnosno da Vučića i SNS tretiraju kao ’ekološki problem’. Jer bez toga, misle, nema pravog ’Ekološkog ustanka’ koji je u prošlu subotu u Beogradu uz nepoštovanje epidemioloških mera okupio nekoliko hiljada učesnika, izazvao čežnjive poglede opozicije, i probudio nadu u antivučićevski aktivizam.

Formula uspeha naoko deluje lako: Mogu li oni koji veruju da je Treći srpski ustanak izbio 13. maja 1941. na Ravnoj Gori prepoznati da će ’četvrti’ biti ekološki. I može li doći do sinergije dva ’zelena’ koncepta. U smislu da građanska eko Srbija ne može biti većinska bez saveznika sa bradate desnice. Odnosno desnice i kad nije bradata - Može li se, dakle, ’leva ekologija’ sinergetski povezati sa ’brigom o selu’ Boška Obradovića? Ekolozi nisu kompromitovani. Imaju veliki potencijal za političko organizovanje. Ni Boško nije bio na vlasti. Sinergija lokalnih pokreta u krovnu partiju značila bi i bolju kontrolu biračkih mesta. Ekolozi su disperzivni. Dopiru mnogo dublje od sadašnjih partija opozicije, i za razliku od partija koje se prave ’odozgo’ (prvo lider i njegovo okruženje), ekolozi dolaze ’odozdo’ – direktno iz ’baze’. I tek se opredeljuju za nekog svog Bogoljuba Arsenijevića Makija novog doba. Naprednjacima se mora parirati u mesnim zajednicama.

Iznenađujuće da Vučić još nije napravio svoje ’ekologe’ – flaster za opozicioni potencijal ’Ekološkog ustanka’, koji je uprkos često potenciranoj apolitičnosti imao antirežimsku intenciju, pa samim tim i reakciju SNS vrhuške, logično i resorne ’zelene’ ministarke Irene Vujović o ’paravanu za politički protest’. Vučić bi obećao filtere na svaki problematičan dimnjak, i svakakve moratorijume na izgradnje, ako je to garancija za ’apolitičnost’, kao što će i studentima za ’apolitičnost’ ispuniti sve želje iz domena studentskog standarda i fleksibilnih ispitnih rokova.

’Zelena’ ideologija na Zapadu imanentna je levici. I nije samo čista voda i vazduh. Što vole da piju i udišu i desničari. Može li se ovde eko snaga omasoviti na principima kontra nacionalističkim narativima? A na koje često nije gadljiva takozvana socijaldemokratija. I sve je razumljivije zašto ju je Lenjin onoliko prezirao. Smejali su se neki kritici kineskog imperijalizma od strane sociologa Jove Bakića, ali ako hoćete ozbiljno o ekologiji morate i o tome.

Očas posla se na terenu ekologije sklizne u ’neposrednu demokratiju’ i slične levičarske opasne stranputice. U dogmatizam ’povratka prirodi’. Čak pomešan i sa sujeverjem kao kad se davao otpor izgradnji Koridora 11 zbog hrasta u Takovu. Naglašavanjem nasleđenih problema koje će rešiti i ’održivim razvojem’ Vučić neće prepustiti ekološku inicijativu lako opoziciji u ruke. Koja treba da insistira na holističkom pristupu lečenju - znači da se telo i duša bolesnika (Srbije), posmatraju kao Celina, koja treba da živi u harmoniji sa svojom psihosocijalnom okolinom. Nije baš to lako primeniti u Vučićevoj Srbiji velikog investiciong ciklusa i neurotizacije javnog prostora.

U Nemačkoj Zeleni potiskuju tradicionalne socijaldemokrate. U Srbiji, ekolozima bi kao ’zelenima’ bilo lakše, jer socijademokratija maltene ne postoji, sem kao poza i boja razlikovanja Borisa Tadića od bivših ’žutih’ partijskih drugova. Dačićeva i Palmina ’slavska levica’ ekološki je inhibirana. Zar Zelena ekološka partija nije promenila ime u Stranka slobode i pravde, i zar ta ’zelena’ komponenta nije ostala bar u meri da stranka Dragana Đilasa učestvuje bez kompleksa u svakom ’ekološkom ustanku’, za razliku od izvesnog ustručavanja koje je Đilas pokazao u vreme ’Jedan od pet miliona’. U Nemačkoj Zeleni su negde na 21 odsto. S tim da i srpski ’zeleni’ moraju da paze da je iz Zelenih i Viola fon Kramon, izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo, pa bi u opozicionom angažmanu srpskih ekologa, njenja podrška bila volej za režimske medije.

Tomislav Tomašević iz zeleno-leve koalicija Možemo! favorit je na izborima za gradonačelnika Zagreba nakon Bandićeve smrti. Na parlamentarnim izborima 2020. ojačani aktivistima iz cele Hrvatske zeleno-levi postaju treća politička snaga u zemlji sa 18,6 odsto glasova. Jako je bitno za paralele sa ’Ekološkim ustankom’ da su polovinu osvojili izvan Zagreba.

Slušao sam davno neku matoru zamlatu u Sevojnu kako se kune da je do izgradnje Valjaonice bakra i aluminijuma u tom mestu kupus bio bolji nego u Mrčajevcima. I koja je proklinjala fabriku koja je izgradila pola regiona. Ne treba ni tako. Ne može se u kontekstima izjednačiti litijum u Dobrinji, na koji upozorava Marinika Tepić, sa bakrom i aluminijumom u obližnjem Sevojnu. Ne samo što je litijum tu, dok se bakar i aluminjum dopremaju u Sevojno.

Na ’Ekološkom ustanku’ bilo je i muzike. A ja sam se zbog tog ’zelenog’ vajba setio starog BG benda ’Bezobrazno zeleno’ i nekih njihovih stihova tek danas aktuelnih: ’Za svoje pravde se borimo sami…, Pod nama ni reke ne plivaju…, Sutonom plove žute bandere…, Veliki, beli grad, sa dve reke pod nogama, velika, bela ludnica, s velikim, belim ljudima’.