Ako bi pre oduševljenja, malo da cepidlačimo, da pomenemo da ni ovoga puta Gazda (The Boss) nije na set listu stavio Queen of the Supermarket (sa albuma Working On a Dream u duhu podrške Baraku Obami), a upravo se te pesme uvek setim kad dođem na kasu lokalnog marketa. I onih stihova „gde je gorko-slatki ukus života na tvojim usnama, gde hladno obećanje ekstaze ispunjava vazduh, jer na kraju svakog radnog dana ona čeka tamo, zaljubljen sam u kraljicu supermarketa“. Pitanje je logično – kako može američki multimilioner da uđe u svest kasirke, ili kako može da razume žrtve svetske ekonmske krize kao na albumu Wrecking Ball? Može, baš kao što je sa margine mnogo mlađi razumeo radničku klasu, jer ima retko viđenu moć sugestije da mu ljudi i dalje veruju. Ima pošten odnos prema poslu kojim se bavi decenijama. I dalje je on „jedan od nas“, kao što je samo on mogao Americi nakon 11. 9. da pruži pravu utehu i ohrabrenje sa albumom The Rising. Taj odnos je mnogo širi od Amerike. Da čak pomisliš u svoj toj katarzičnosti i svom tom ulivanju nade, da je Brus jedan od onih pravednika na čijim plećima se ovaj svet još nekako drži.

Uostalom, ako hoćete da najbolje razumete Springstina, pogledajte ako niste film Cop Land (1997), gde u jednoj od svojih najboljih uloga Silvester Stalone kao lokalni šerif pred odlučujući obračun u svojoj sobi sluša sa gramofona Springstinov album Darkness on the Edge of Town, tačnije pesmu Racing in the Street. To je ta uverljivost. I snaga vinila. I ta epska pesma je izvedena u Madridu ovog juna. 

Tokom diskretnog (van koncerata) boravka u španskoj prestonici, Springstin je odseo u hotelu Rosewood Villa Magna, gde noć ide i do 25 hiljada dolara. Doduše, ni kod njega nema foliranja – da glumi nešto što nije, a već decenijama je najveća rok zvezda na svetu, i te pare su pošteno zarađene. Nekada, naročito na albumima Darkness on the Edge of Town, The River i Nebraska, Springstin je bio glas (prorok) radničke klase (američke pre svega), ali danas se čini da nema baš toliko „proletera“ (ili prekarijata) na njegovim koncertima. Ovo su i dalje  „fanfare za običnog čoveka“ (nezavisno toliko od socijalnog statusa), kako je svojevremeno Springstinove stihove i muziku formulisao rok kritičar Saf Manzur.

Publiku više drži ta energija i te emocije od klasnog statusa i političkih poruka. A i nekim radnicima bliži je zov desnice od Brusovih introspekcija, solidarnosti i melanholije (u njegovom slučaju melanholija je depresija, priznao je hrabro i otvoreno u svojoj pisanoj autobiografiji „Born to Run“). U bilansu tu neosporno ima i nekog zaista unikatnog optimizma – gotovo alhemičarskog dara da od luzerskih sudbina napravi epske priče - iza kojeg stoje tolike dobre pesme, da Springstin ima repertoarski luksuz da sa Strit Bendom gotovo nikad ne izvodi pesme koje nije s njima studijski snimio, a takve su i Human Touch i Streets of Philadelphia (za koju je dobio Oskara).

Tri koncerta u Madridu (bili smo na trećem) na stadionu Civitas Metropolitan, inače novom stadionu Atletiko Madrida (i mestu ovogodišnjeg Interovog stradanja u Ligi šampiona), potvrdili su da je Boss prevazišao probleme sa glasnim žicama, zbog kojih je zvanično bio otkazao dva koncerta u Milanu i jedan u Pragu. Na koncertu koji je trajao oko (standardnih) tri sata bilo je prisutno skoro 60 hiljada duša – generacijski šarolikih, od tinejdžera do Šefovih ispisnika. Bilo je i deda i unuka. Najviše ipak nas sredovečnih koji smo se zakačili za Springstina sredinom osamdesetih, kad je Amerikom drmala „reganomika“ i te prijatne madridske noći čuli već kao drugu na set listi Cover Me! Setili se da i usamljeni jahači, svejedno u kadru praskozorja ili sumraka, sa ovim pesmama nisu sami. Soul Driver, nažalost nismo čuli jer nije sa Strit Bendom.  

Foto: Dejan Grastić

Springstin ima 74 godine. Forma je zavidna, jedino je smanjio akrobacije na bini. Ima laganog njihanja kukovima, klaj-klaj đuskanja, kao na Nightshift (Commodores cover), ali više nema akrobacija oko šipke sa mikrofonom, bacanja girate iza leđa roudiju ili uklizavanja po bini. Dobro, pre 12 godina u Madridu (samo na „Bernabeu“) bilo je skoro četri sata. Ovog juna nakon Madrida, koncert je dobila Barselona u kojoj je Springstin već snimio monumentalni Live In Barcelona - Bruce Springsteen & the E Street Band na Rising Tour, 16. oktobra 2002. u Palau Sant Jordi. 

Sve je ove madridske noći počelo sa  Lonesome Day, da bi neočekivano kao druga stvar bila izvedena Trapped (Jimmy Cliff cover) sa kojom je Springstin participirao na USA For Africa. Pa onda retrospektivna Ghosts, i šta sve još ne - Prove It All Night, Atlantic City, Letter to You, The Promised Land, Working on the Highway, Hungry Heart (koju srećom nije dao Ramonsima već ju je ostavio za sebe), pa Because the Night (koju je srećom dao Peti Smit)…

Izvedena je u Madridu i My Hometown u kojoj se Springstin bavio i rasnim tenzijama. („Sva Božija ljubav ne poništava rasne razlike“, kako ironično konstatuje). Njegova i Obamina Amerika nade su odavno na iskušenjima. Pred prošle američke izbore sukobi  Trampovih pristalica i učesnika antirasnih protesta (u organizaciji pokreta Black Lives Matters), podsećali su na film „Detroit“, dramu iz 2017. godine koju je režirala Ketrin Bigelou: Film se temelji na stvarnom incidentu iz 1976. u motelu „Algiers“ i sadističkoj primeni sile policije prema grupi Afroamerikanaca. Prijatelj koji živi u Americi mi kaže i da predstojeći novembarski izbori za predsednika Amerike lako mogu zaličiti na triler predsedničkih izbora iz serije House of Cards, sa „spoljnom pretnjom“, „levim radikalizmom“, „pitanjima bezbednosti“, „proceduralnim neizvesnostima“ (neka nova Florida, kao ona Buša mlađeg i Al Gora) i omrazama koje na momente nadilaze i one „za i protiv Vučića“.

U ovakvom svetu (i Americi) identitetskih omraza, bitno je podsetiti na simbolički danas jako važnu crno-belu fotografiju – omot albuma Born to Run- gde se beli čovek oslanja na crnog: Brus Springstin držeći svoj Fender Stratocaster s Esquire vratom naslanja se na legendu, danas pokojnog saksofonistu Strit Benda i jednog od svojih najboljih prijatelja Klarensa Klemonsa, koju je snimio fotograf Eric Meola, i izabrao baš nju sa snimanja gde je okinuo više od 900 fotografija. Antologijski album Brusa Springstina Born to Run (sa tom ikoničkom fotkom na omotu), je prelomni album i za karijeru The Bossa i za istoriju rock kulture. Born to Run je žestok i u ekstravaganciji, na primer kad ga obrade i Frankie Goes to Hollywood. Album ima osam pesama, i što neko napisa katogoriju XXL.

Springstinov paradoks je i taj da je kao dezerter iz mobilizacije za Vijetnam postao s godinama i glas ratnih veterana koji su deo američke margine. Uverljiva je i pesma koju je Springstin posvetio Džordžu Flojdu: Gostujući kao DJ na Sirius XM radiju, rekao je: „Ova pesma traje skoro osam minuta. Toliko je umirao Džordž Flojd dok je policajac držao koleno na njegovom vratu“, i pustio svoju staru numeru American Skin (41 Shots), koja govori o ubistvu iz 1999. nenaoružanog tamnoputog čoveka Amadua Dijaloa, koga su usmrtila četiri bela policajca rafalom od 41 metka. Nije bila na repetroaru u Madridu. Tokom Kovid krize nastao je moćan album Letter to You (Springstin je učestovao na koncertima sa distance za pomoć medicinskim radnicima).

Uz Tenth Avenue Freeze Out, i u Madridu tradicionalno je odata je pošta preminulim E Street članovima- Klarensu Klemonsu i Deniju Federičiju. Born to Run je i ove madridske večeri ostavljen za bis: Evo ga još jedan paradoks – ohrabrujuća priča o porazu, izdaji i gubitku. Storytelling. I to, što bi se reklo, u real-timeu. Tokom četrnaest meseci snimanja tog albuma, Springstinu se u kreativnom procesu pridružio Džon Landau, ugledni novinar Rolling Stonea poznat po čuvenim rečima iz svog teksta „…da je video budućnost rock’n’rolla kojoj je ime Bruce Springsteen“. Ta budućnost, danas je već prošlost (prošlost smo gledali i u Madridu, kao što gledamo svetlost dalekih zvezda), a rock kultura više izgleda nikada neće imati nekadašnju snagu. Niti se muzika više sluša toliko albumski kao nekada. Niti se ima vremena za grandiozne orkestracije (wall of sound), kakve je Springstin voleo 1975. pod uticajem Fila Spektora.

Kao što piše Veniti fer 2016, sa Springstinom na naslovnoj, povodom izlaska njegove autobiografije Born to Run – to je „borbena memorija“. To je Born to Write. Čovek je rođen da piše. U autobiografiji Springstin je priznao da boluje od depresije. Iako se njegove pesme preporučuju za vraćanje samopouzdanja (što je još jedan njegov veliki paradoks) na kome se gradi autentičnost i uverljivost. Opisao je odrastanje u Friholdu (Nju Džersi), svoj odnos sa katoličanstvom, oca Irca kao iz romana Čarlsa Bukovskog, majku i baku Italijanke, uspon u rok hijerarhiji, žene, supruge, roditeljstvo… I set lista u Madridu bila je „borbena memorija“.

Nju Džersi, odakle je Boss, je kazan koji vri. Iz njega se cedi rok destilat. To je omražena savezna država, to je rijaliti „Prave domaćice iz Džersija“, to je autoput I-95, to je MTV šou Jersey Shore, to su „Sopranosi“ to je novo-produbljenije-čitanje pesme Born to Run. To je potvrda The River (svojoj sestri i zetu posvećena), koja je bila jedan od emotivnih vrhunaca madridske večeri. Sve sa Brusovom usnom harmonikom. 

Springstin je uvek insistirao na spiritualnom povezivanju sa publikom, neprekidno je pitajući Can you feel the spirit? On piše o „ekstazama apsurda“, o junskom suncu Grinič Vilidža, o pustinjama Zapada i mirisima Kalifornije: Go West, Young Man, je fraza koju Springstin koristi, a pripisuje se američkom novinaru Horasu Griliju i simbolizuje širenje ka unutrašnjosti kontinenta i prema Pacifiku. Često je težište pop kulture.

Foto: Dejan Grastić

Omiljeni Springstinovi autori „američke agende“ su Filip Rot, Ričard Ford i Kormak Makarti. The Rising je bio Springstinov uspeli pokušaj da ponudi iluminacuju, hrabar i moćan album o bolu i nadi povodom 11. septembra. Na ovoj stvari najjača je ona stadionska horska – la, la, la, la…  Godine 1975. Springstin pravi žurnalistički presedan i u istoj nedelji se pojavljuje na naslovnicama Timea i Newsweeka.

Pustinja i retro zvuk Kalifornije su lajt motivi Springstinovog albuma Western Stars iz 2019. kad su on i Madona napravili veliki retro i našli se na prva dva mesta američke top liste kao davne 1985 (Springstin priznaje da je na turneji Born in the USA ličio na geja). Upravo na Western Stars se potvrđuje ono iz autobiografije – da je čovek koji je proslavio automobile u pesmama često više bio stoper nego drajver. Sa Western Stars ništa nije izvedeno na Civitas Metropolitan, sa Wrecking Ball albuma samo ta – naslovna. Wrecking Ball, kako se zove 17. Springstinov studijski album, u stvari je ona velika kugla za rušenje zgrada i kuća, a zove se tako i jedan potez u bejzbolu. Naslov je metafora američke krize (koja je bila postala i svetska ekonomska kriza) i ljudskih sudbina u njoj.

Eto, na dan inauguracije Tomislava Nikolića za predsednika Srbije, Brus Springstin imao koncert u Trstu sa svojim The E Street Bandom. Svega toga verovatno ne bi bilo da je onomad Trst ušao u sastav Titove Jugoslavije. U koju The Boss nikada nije svraćao, kao ni u entitete nastale na njenim razvalinama. Delom je ova nekada glavna luka Austrougarske, i potonje YU šoping svetilište, uvršteno u aktuelnu Wrecking Ball turneju da bi se Gazda što više približio fanovima sa Balkana, jer je za ovdašnje regionalne uslove preskup. 

U pravu je bio i Pit Tauzend davno rekavši – „kad Springstin nastupa, to nije zabava, to je trijumf, čoveče!“  Tu su, u Madridu, pored Šefa, u stilu - veliki gitarista Nils Lofgren, pa junik Litl Stiven (Stiv Van Zant), inače Silvio iz Sopranosa, koji je naravno nosio karakterističnu gusarsku maramu preko glave, i generalno ceo bend, posebno E Street prvoborci, podsećaju i dalje na junake filma „Divlja horda“ Sema Pekinpoa pred poslednji obračun sa zlim generalom Mapacceom, kako je neko primetio kad su bili malo mlađi. Liče onako nadrealni malo i na neku ekipu iz Matriksa, kako kaže moj drug Grale. Kako je samo i u Madridu standardno izlupao bubnjeve i činele Maks Vejnberg na Working On The Highway, da se po ko zna koji put potvrde Džegerove reči kako Springstin „ima najbolji zvuk bubnjeva“. Vejnberg izgleda kao predsednik Nemačke ili premijer Luksemburga, i drži tu pozadinsku punoću zvuka kao granit. Nenametljivi Geri Talent (s kojim sam imao prilike da se upoznam u Beču, i obećao mi je da će pozdraviti Springstina čim ga vidi), bas gitaru drži i dalje malo ukoso. Sa „Nebraske“ nije bilo ništa. Jbg. A mogao je bar Johnny 99. Kako li bi Nebraska zvučala da ju je Boss elektrificirao, ostaje da zamišljamo. Kao što je sa Tomom Morelom iz Rage Against Machine na albumu High Hopes pokazao kako moćno zvuči elektrificirana epska The Ghost of Tom Joad. Saksofon svira Klarensov nećak Džejk i odlično i odlučno se uklapa i kvalitetom i čupavom pojavom. 

Kako prevazići podelu Sjedinjenih Američkih Država? Odgovore su pokušali da pronađu Barak Obama i Brus Springstin u podkastu „Otpadnici: Rođeni u SAD“, a onda i u istoimenoj knjizi. Obama i Springstin su dugogodišnji prijatelji. Upoznali su se 2008. kada je Springstin nastupao na predizbornim skupovima tadašnjeg senatora, koji je želeo da postane predsednik SAD. Osam godina kasnije Springstin je od predsednika Obame u Beloj kući dobio Medalju slobode za svoj građanski angažman. Samozvani „Renegades“ (otpadnici)  pričaju o tome kako su ostvarili svoj američki san i sa margine društva dospeli na vrh, svako u svojoj branši. Oni istražuju borbe i protivrečnosti svoje nacije. Springstin je protiv trampizma. 

Redom idu The Rising, Badlands, Thunder Road…, i onda kreće nitroglicerinski bis: Prva je Born in the USA. U Srbiji su i Born in the USA pogrešno shvatili – kao Madlen Olbrajt s bicepsima. Kao na primer Goran Matić, nekadašnji julovski propagandista, koji je uz tu stvar zvučno pojačao VHS zabeleženo bludničenje američkih soldata po Bondstilu. Ovo je inače izvorno bluz elegija o ratnom veteranu koja njegova zemlja, u kojoj je rođen u gradu mrtvih ljudi, odbacuje, koji završi kao pas koga su previše tukli, provodeći pola života u skrivanju. Pa meni je deda pričao, da su ovde tako tretirani i mnogi solunci, kad sam mu objasnio „ko se to tamo dere“ (iz „Stilandija“ kasetofona). Album i naslovna numera Born in the USA, ne propagiraju američku globalnu politiku, već  zapravo je žestoko kritikuju. U predsedničkoj kampanja za izbore te 1984, aktuelni šef države i kandidat republikanaca Ronald Regan na tribini u rodnom gradu Springstina, Nju Džersiju, kazao je da je budućnost Amerike zasnovana na porukama nade u Brusovim pesmama. Springstin mu je odgovorio na svom narednom koncertu, kada je u uvodu svoje čuvene pesme o nezaposlenom radniku, pomenutoj Johny 99,  rekao: „Predsednik je pominjao moje ime pre neki dan, i počeo sam da se pitam koji mu je omiljeni moj album. Mislim da to sigurno nije ’Nebraska’ (album koji govori o ekonomskoj depresiji te i mnogih drugih američkih država). Mislim da taj album uopšte nije pomenuo.“

Born in the USA deo je jedne „američke celine“. Na primer Italijani (koji ga obožavaju i zato jer po majci ima italijanske krvi, inače je i katolik), su bili sastavili deset top pesama tog žanra – singlova obmotanih bodljikavom žicom, kao glava Kipa slobode, to su himne gorčine, periferije, tame na kraju grada, pesme ljudi čiji su mozgovi sprženi patriotskom propagandom, ratom, pesme u kojima je suša, u kojima su invazije skakavaca, peščane oluje, klimatske nesreće za poljoprivredu – kao u filmu Kristofera Nolana Interstelar, kad svi znaju da je kraj neumitan i definitivan. I da jedino preostaje optimizam u poverenju. Kao Springstinov. U tih top-deset je, od meni omiljenih, i Dilanova Bringing It All Back Home i Scarecrow Džona Kugera Melenkempa. 

Bis se nastavlja sa Born to Run, Bobby Jean (posvećena Van Zantu) i Dancing in the Dark (napisana za jednu noć jer je navodno trebao hit-singl za Born in the USA album, na kome je svaka pesma hit). Pa Twist and Shout koja prirodno i furiozno prelazi u La bamba. Publika rukama tokom celog koncerta pravi slet.  I za kraj, kao drugi bis, Springstin sam i akustična Ill See You in My Dreams. Cirkamo pivo, ali se neki Španac pored mene i poliva njim na ovu stvar. Robert de Niro je jednom izjavio da voli glumu jer mu ona omogućava da živi tuđe živote bez posledica. Springstin ga citira i piše da je na svakom koncertu živeo novi život. Čini mi se da je tako bilo i ove noći. Ili sam to ustvari pomislio za sebe.

Inače, iznad Civitas Metropolitan vijori se ogromna crveno-belo-plava zastava Atletiko Madrida. Tima u koji je Radomir Antić iz grčkog Panionisa doveo Milinka Pantića i sa njim osvojio duplu krunu. Tima u kojem je igrao i Rade Bogdanović. Zastava je u taoizmu simbol okupljanja, i kod Springstina i kad je američka (kao na omotu za Born in the USA koju je fotkala Eni Libovic) bliža je toj harmoniji drugog tipa nego tribalizaciji i teritorijalizaciji koju nude one zastave pod kojima smo najčešće.