Na beogradskom Fakultetu političkih nauka u ‘Demostatovoj’ tribini o rehabilitaciji dijaloga učešće su uzeli omladinci svih parlamentarnih partija.

Tribina je protekla u polemički napetoj, ali u konstruktivnoj atmosferi, što bi se reklo. Ali, u antisistemskom političkom polju, na Filozofskom fakultetu u Beogradu došlo je do kokšanja mladih anarhista i neofašista. Mladi marksisti prekinuli su tribinu o istoriji Republike Srpske, da bi potom na njih nasrnuli neofašisti koji su ih čekali u sali.

Ozbiljniji incident sprečili su policajci u civilu. Desimir Tošić mi je pričao kako su se pre Drugog svetskog rata štanglama i uz agoničku mržnju na prestoničkom Pravnom fakultetu tukli komunisti i ljotićevci. Tošić je bio jedan od najmarkantnijih likova srpske političke emigracije, jedan od retkih srpskih publicista koji je umeo da razume ‘hrvatsko pitanje’, doajen Demokratske stranke, neostrašćeni antikomunsita, i sagovornik koji mi je u više intervjua naglasio da je sa Slobodanom Miloševićem Srbija postala jedna velika duševna bolnica. Da se nismo izlečili rekao mi je u intervjju marta 2003. godine, a sad je evidentno da se ni na pragu 2017. tek još nismo izlečili. Već kao da eskaliramo nošeni i globalnim vetrovima populizma, ksenofobije i radikalizacije.

I otac mi je pričao o ljotićevcima i komunistima, ali 1941. On kao klinac čuva ovce u požeškom polju, naiđu ljotićevci i pitaju ga, ‘mali, ima li gde komunista’? Tata im kaže – ‘šta komunisti mogu vama kad imate mitraljeze’, a ljotićevci mu odgovore: ‘Šta misliš mali, komunisti idu s motkama’?

Između komunista i fašista bio je i period ‘kohabitacije’ u vreme boljševičko-nacističkog pakta ‘Molotov-Ribentrop’. Negde sam sa strane slušao Makavejeva, ako me sećanje služi, kako priča o pogrešnim političkim zaključcima običnih ljudi, a baziranim na naivnim nadama, kad su vremena smutna, govori demagoga zavodljivi, a magla na horizontu se predstavlja kao svetla budućnost nacije, klase, vere ili rase. Makavejeva, dakle, vodio otac na ćevape, u kafanu ‘Arilje’ na beogradskom Cvetnom trgu u vreme potpisivanja tog pakta. A u kafanu sav ozaren ušao jedan nadničar koji je po Beogradu strugao drva i unosio ugalj i prkosno podviknuo prisutnima sa Politikom u rukama: ‘Gledajte gospodo, udružila se dva radnika (Hitler i Staljin) da oslobode svet’.

Čujem da se i Trampova slika pojavila na buretu u Kremnima podno Tare pred američke izbore. I pobedio je ‘riđi’ čovek kako se to precizno kaže u famoznom Kremanskom proročanstvu. ‘Čauš’ koji će biti glavni ‘preko velike vode’ je pre bio Regan, dok je ‘riđi čovek’ valjda Tramp. On figurira i u starim verzijama proročanstva za koje nije bilo potrebe da se ‘šteluju’, mada sam jednom posumnjao da je ‘riđi čovek’ Dragan Đilas. Dobro, on nije zavladao ‘preko velike vode’, ali proročanstvo kada govori o Kosovu, tvrdi da će se na kraju pojaviti ‘riđi čovek’ koji će učiniti da će oni (taj vredni narod koga ima k’o mrava), Albanci valjda, živeti ‘dole’, a mi (Srbi) ‘i ovde i dole’ i tu u razumevanju. Podsetimo se, nekad je realna opcija bila da Boris bude predsednik u trećem mandatu države, a da Dragan Đilas bude premijer. Bila je i opcija da se Đilas i Vučić dogovore u ‘velikoj koaliciji’. Bio je Dragan i na čelu DS. Uglavnom, bilo je šansi da ‘riđi čovek’ bude ‘domaći’. Ovako, ostaje da trampujemo što u srpskim infantilnim konfabulacijama izgleda kao da štrumpfujemo.

A, nada je varljiva i kad sve prođe deluje zaista otužno romantično. Sećam se, pre nekih, pa ima jedno četvrt veka, u jednom gradu u unutrašnjosti Srbije bila tribina, tada opozicione DSS. Neka fina žena, prava gospođa, u to vreme je bila predsednica odbora DSS u tom gradu. Samim tim i domaćica tribine. I kao da je juče bilo, sećam se kako je najavila gospodina Koštunicu kao zvezdu večeri. Dakle, ‘sa nama je večeras budući predsednik buduće kraljevske vlade Srbije’. Videlo se da je Koštunici bilo milo. Osmeh mu nije bio kiseo i ciničan. I bio je predsednik vlade, ali to nije bila ona ‘kraljevska’ vlada o kojoj se maštalo, već još jedna vlada koja nije umela da organizuje najlogičniju stvar – izbore za ustavotvornu skupštinu, a za koji mesec bar to može biti onaj voljeni Lajbnicov ‘dovoljan razlog’ za raspisivanje i parlamentarnih izbora.

Cinizam je takav da ima i onih koji misle da su ‘migovi 29’, samo paravan za pravi razlog Vučićevog odlaska u Moskvu – a to je da odobrovolji Ruse da obrlate Tomislava Nikolića da se ne kandiduje za još jedan predsednički mandat, ili ako baš hoće da se kandiduje da to ne čini kao ‘Putinov kandidat’.

Ako je Nikolić kao lider naprednjaka u vreme štrajka glađu kome je prethodilo protesno sedenje na stiroporu, tražio VIP pričešće, sada bi od Vučića mogao da dobije VIP otpremninu. Socijalni program skrojen za jednog čoveka. Ako, Nikolić ipak izrazi želju da i dalje ide ukorak s istorijom – parlamentarni izbori nisu Vučićev kapric, već neminovnost.

Branko Ružič opet iskače iz koloseka i nervira naprednjake. Kaže da bi pobedio Vučića da se tim bavio. Da ne znam da Branko Ružić zaista postoji, pomislio bih da je Branko Ružić softver. Koji s jedne strane testira Dačićev ‘demokratski centralizam’, a s druge testira koalicionu izdržljivost.

Ovoga puta lestvicu u inspiraciji je podigla potpredsednica SNS Marija Obradović sa definisanjem Ružića kao ‘polupismene secikese’ (!?). Ali, Marija da li se tako komunicira sa jednim softverom? To je kao kad igraš šah s kompjuterom. Gde je ona stara naprednjačka nadmoćna suptilnost o ‘ružićima uveocima’….? Zar pravilnost cikličnosti nije uočena: Ružić kaže nešto hladnokrvno, logički frustrirajuće, usput pohvali Mrku (koji ‘razbarušen’ ume da bude zluradiji prema Vučiću i SNS od ‘učtivog’ Saše Jankovića), ili Mrka pohvali njega, onda neko od naprednjaka dobije fras, onda se Dačić ritualno kune u koaliciju sa SNS, podrži ga zavetno i neko od starih funkcionera, Slavica Đukić Dejanović, recimo, onda Vučić kaže da ga ne zanima Ružić i da to ne komentariše uz ipak malo ciničnog ‘oduška’ prema SPS, onda opet neko od Vučićevih trabanata pljucka i traži da se SPS izjasni i ogradi, i onda sve polako zamre. Do sledećeg Brankovog intervjua.

Tako je programiran softver. Koji se može zvati i ‘liberalna frakcija SPS’, i ‘trening za održavanje samopouzdanja članova SPS’, ali ‘softver Ružić’ je i šansa da SPS može biti pouzdani koalicioni partner i sutra kad naprednjačko prođe. Ima i onih koji misle da Dačić i Ružić to rade ‘drugarski’, jer Dačić ne sme sam, a ovako i on ima neku satisfakciju za preživljene stresove i ponižavanja. Nije ni Ivica mali, kao što Vučić ima svoje građanske opcije, svoje čede i čankove, kao i one ‘domaćinske Don Kihote’ za anuliranje Dveri, i Dačić ima svoje za podizanje cene, ima i on svoje zorane i đuke.

Branka i Mrku da oplajpiče, Slavicu i Antića da zacele. Jedne da pale, druge da gase. Ivica će podržati kandidata za predsednika SNS, tu nema zbora, samo koja je cena, koji su direktori ‘u paketu’. Bajatovićeva pozicija uvek je čvorna. Krkobabić je na vreme prešao na SNS listu, kao što je i Rasim napravio iskorak. Kad se Ivica nađe na zajedničkoj listi ni njemu više neće trebati Ružić. Onda je gotovo. SNS radi kao nekada onaj usisivač ‘Slobode’ iz Čačka.

Psihoza oko predsedničkih izbora pokazuje da je Srbija i dalje predpolitičko društvo, i da izbori na svim nivoima moraju biti po mogućstvu spojeni. Spojena bar dva od tri, ili tri četiri nivoa. Da bi se postigao efekat ‘liderskog cunamija’ u odnosu na disperizvnu opoziciju.

U srpsko-hrvatskim odnosima i dalje funkcionišu paralelne dimenzije: Dok na jednoj TV sa nacionalnom frekvencijom govorilo o još jednoj ‘filoustaškoj vladi’ u Zagrebu, na drugoj TV sa nacionalnom frekvencijom Frano Lasić je najavljivao svoj beogradski koncert i pričao utiske iz učestvovanja u projektu Radoša Bajića ‘Selo gori a baba se češlja’.

Inače, dok se radujete ‘migovima’ i dok se zahuktava srpsko-hrvatska trka u naoružanju kao manifestacija kvislinških nacionalizama, pod firmom ‘nacionalnog dostojanstva’, ‘odbrane suvereniteta’ i sličnih gluposti napujdanih balkanskih bantustana neumirene krvi i narativa, da li ste primetili da od ove godine i Beograd ima i slavi advent?