Sad je moda da eksperti u uticajnim i uglednim svetskim novinama pišu, kao na salvetama, tekstove o prihvatanju realnosti na Balkanu, ili prostije rečeno o promeni granica i pravljenju logičnijih država. Ti eksperti se na terenu rado citiraju, i rado su viđeni sagovornici u lokalnim balkanskim medijima.

Ma koliko skakali ko opareni na pomen velike Albanije i njenog gurua Vilijama Vokera, mnogima i u Srbiji zacakle okice kad se s vremena na vreme javi neki ekspert u svetskim novinama i odškrine vrata veće Srbije. Ma koliko da je Kosovo sveto, postoji i kompenzacija. Predsednik Vučić je najavio iniciranje unutrašnjeg dijaloga u Srbiji povodom Kosova. Možda bi, pre željenog konsenzusa, ipak prvi preduslov bio da prestanemo da se nacionalno lažemo – da najviše volimo sveto Kosovo, a da za Srbe s Kosova govorimo da su loši ljudi i da ih zovemo Kosovari, kako inače sebe zovu kosovski Albanci. Ili samo kudimo one što su na vreme pobegli i što su dobro prodali imanja, a zaboravimo da iz paketa izvučemo one kojima smo naplaćivali vodu kad su bežali pred albanskim osvetničkim terorom posle Kumanovskog sporazuma.

Nekako mu nije baš ni normalno da nacionalno visokooktanski Srbi iz Srbije više vole Republiku Srpsku od Srbije, a visokooktanski Srbi iz Republike Srpske više vole Srbiju od Republike Srpske.

Zagolicao je duhove i strast za salvetama nedavno američki stručnjak za bezbednost DŽon Šindler: U njujorškom Observeru čiji je vlasnik DŽared Kušner, zet i viši savetnik predsednika SAD Donalda Trampa, Šindler poziva Zapad da se na prostoru bivše Jugoslavije mane insistiranja na očuvanju unutrašnjih granica propalog komunističkog režima. Zapad, prema Kušneru, treba da prihvati svoje greške u jugoistočnoj Evropi i ispravi ih, pre nego što to učini Kremlj. Za Bosnu i Hercegovinu Šindler kaže da je oronula pseudodržava.

I bivši zamenik šefa CIA za Balkan Stiven Mejer zacaklio je mnoge ovdašnje okice nedavnim i masovno citiranim ocenama da će na Balkanu pre ili kasnije doći do promena granica i da će možda biti i neke srpske unije.

Strasti je krajem 2016. tek rasplamsao ugledni američki časopis Forin afers, objavljujući analizu političke situacije na prostoru zemalja bivše Jugoslavije, autora Timotija Lesa, u kojoj on zagovara prekrajanje granica, pa čak i stvaranje velike Srbije, Albanije i Hrvatske, a sve u cilju mira. Vreme je, navodi Les, za novi, radikalni pristup kako bi se zadržao mir i uspostavila stabilnost u regionu Balkana. Ako je Zapad, kao što tvrdi, zaista veran cilju očuvanja mira na Balkanu, onda je došao trenutak da se pragmatizam stavi pre idealizma i krene ka realizaciji ideje o pravilno uređenim nacionalnim državama. Tako bi, valjda, bio ostvaren ideal da Hrvatima Srbi konačno postanu Bugari, a što je preduslov trajnog pomirenja. Jer danas su srpsko-bugarskim odnosima od Slivnice i Bregalnice bitniji kumstvo Hrista Stoičkova i Miroslava Ilića – vaistinu Stoičkov!, ili odnosi doajena Krajovske grupe Vučića i Bojka Borisova.

Ovakvi pomodni tekstovi stavljaju Angelu Merkel maltene u anvojevsku i titoističku poziciju – evropskog humanitarnog kompenzovanja Titove harizme i njegovog integrativnog mehanizma bratstva i jedinstva.

Nekada su slovenački marketinški majstori bivšu SFRJ delili na zonu A (Slovenija i Hrvatska) i zonu B (svi ostali). Za zonu A reklame su bile sofisticiranije, za zonu B prostije. Evo najpoznatijeg primera koji je postao i političko-kulturološki skandal: To je reklama slovenačkog proizvođača ručnih alata UNIOR Zreče iz druge polovine osamdesetih: Za Zonu A prikazan je niklovani francuski ključ pored orošenog ružinog pupoljka. Za Zonu B penzioner (čuveni Mija Aleksić) pokušava očajnički nešto da popravi (možda i ventil na radijatoru iz kog šiklja voda), priskače mu u pomoć unuk sa alatkom i rešava problem. I onda ide sloga: Sa alatom UNIOR, majstor je i junior!, koji deda Mija saopštava auditorijumu Zone B.

Slovenačka Mladina poznih osamdesetih objavljivala je navodne CIA karte o projektovanom raspadu SFRJ koje su upravo išle po liniji zona A i B. Ili otprilike tako. U decembru 2016. CIA je objavila veliki broj geografskih karti još iz 1970-ih koje pokazuju koja su svetska područja bila u sferi posmatranja američkih obaveštajaca, a jedna od njih prikazuje upravo Jugoslaviju. CIA je ukazivala na jačanje decentralizacije Jugoslavije, ali je još za Titovog života naglasila kako su aspiracije za samostalnom Hrvatskom glavni izvor napetosti u jugoslavenskom političkom sistemu. Za Hrvate se navodi da su nacionalisti, sa izuzetkom Dalmatinaca, koji su bliži jedinstvenoj državi. CIA je naglašavala da će Nakon Titove smrti ostati samo Armija (JNA). Hrvatski nacionalizam se racionalizovao tvrdnjama kako je ekonomski doprinos Hrvatske tadašnjoj federaciji u nerazmeru s njenim uticajem.

Pomalo bizarno, ali marketinšku doktrinu o Zoni A i Zoni B koja je prejudicirala raspad SFRJ osvežio je politički pomalo postmoderno prvo slovenački predsednik Borut Pahor tezama o regionalizaciji EU, da bi je početkom ove godine u ljubljanskom Delu razradio Dimitrij Rupel, bivši dugogodišnji šef slovenačke diplomatije.

Prvo je Pahor u svom govoru diplomatama upozorio na realnu perspektivu regionalizacije EU, po kojoj bi se države članice grupisale po svojim interesima i geostrateškim trendovima. U konfuziji potrage za evropskim identitetom, Rupel predviđa mogućnost podele EU na manje jedinice, takozvane megaregije, koje bi prema geografskom ili interesnom načelu sastavljale srodne države, prema modelu po kojem su se povezale države Beneluksa ili Višegradske grupe. Pri čemu ne pominje direktno, ali (ne)namerno podrazumeva Krajovsku grupu (Srbija, Bugarska, Rumunija), koju su projektovala tri velika politička drugara - Vučić, Borisov i Ponta.

Rupel Sloveniju vidi u centralnoj megaregiji, zapravo Višegradskoj grupi proširenoj Austrijom i Slovenijom. U tom bi slučaju, predviđa on, Hrvatska zajedno sa Bugarskom i Rumunijom činila istočnu megaregiju, na severu bi se udružile skandinavske i baltičke države, a u južnu megaregiju mediteranske članice Kipar, Grčka, Italija, Malta, Portugal i Španija. Kad za to dođe vreme, u evropsku istočnu megaregiju uključili bi se redom Srbija, Makedonija, Crna Gora, Kosovo, Turska i Ukrajina, navodi Rupel. Što bi bila neka mega Krajovska grupa. Politički i privredno najjaču grupu činile bi članice zapadne megaregije, Belgija, Francuska, Holandija, Irska, Luksemburg i Nemačka. Pahor-Rupelova doktrina vraća se optimalnoj Evropi. U kojoj će opako postojati razlika između stare Evrope i one koju je Donald Ramsfeld, bivši američki sekretar za odbranu, okarakterisao kao novu (nekadašnji sovjetski sateliti), a povodom njihove spremnosti da budu NATO pešadija.

Evo jedne simpa priče za kraj koju sam čuo u Francuskoj: Smatra se u Evropi da je francuska kuhinja najbolja, da su Italijani najbolji ljubavnici, da Nemci imaju najbolju industriju, a Švajcarci najbolju administraciju. Nešto je stereotip, nešto je istina. To je generalno - raj. A pakao bi bio da, recimo, Švajcarci budu najbolji ljubavnici, da Englezi imaju najbolju kuhinju, a Italijani administraciju.

U eks-YU uslovima ta simbolika promene imidža bila bi da, na primer, sutra Bosnu i Hercegovinu u svetu prepoznaju po proizvodnji softvera i crnih lala, a ne odmah po ratnom nasleđu i nefunkcionalnom državnom ustrojstvu zamrznutog konflikta. Odnosno, da Balkan ne bude parodija Beneluksa, već njegova simpatična kopija. Naravno, u realnim parametrima, jer klompe ovde ipak nisu nacionalna obuća. Niti bi Ne klepeći nanulama Nedžada Salkovića morala biti prepevana u ne klepeći klompama.

Ako onda niste verovali Mladini, sad bar uvažite eksperte iz svetskih novina. To nalaže logika zamrznutog konflikta. I iskustvo salveta. Krvavih. Uprkos avnojevsko-jutelovskoj dobronamernosti Angele Merkel.