Šteta što se ne koristi dovoljno psihoanalitički metod u tumačenju ovdašnje političke stvarnosti i njenih iluzionističkih derivata. Možda je naprednjačka izražena sekiracija za Demokratsku stranku, njenu autonomiju u Savezu za Srbiju, i odnos prema ‘patrijarhu demokratije’ i osnivaču DS Dragoljubu Mićunoviću, samo izraz podsvesnog kajanja prema ‘naprednjačkom patrijarhu’, osnivaču SNS Tomislavu Nikoliću, koji se bio usudio da poželi još jedan predsednički mandat na Andrićevom vencu, i grdno se pokajao.

Naprednjačko čuđenje zašto Lutovac ne istupi iz Saveza za Srbiju zbog tviter denuncijacije Mićunovića od strane lidera Dveri Boška Obradovića, možda je samo podsvesni refleks griže savesti za medijskog toplog zeca kroz koga je prošao nesuđeni kandidat za drugi mandat predsednika Srbije Tomislav Nikolić koji, čini se, teško da bi bio ispoštovan od SNS kao Mićunović.

Možda su stav Luke Maksimovića, alijas LJubiše Preletačevića Belog, da će da bojkotuje izbore, kao i tonovi na tom fonu iz Metle 2000 koju je DSS izgleda osmislila na tragu ‘Čistača’ Marine Abramović, ne samo Vučićeva namera da se i on infiltrira u bojkot, već i podsvesna želja da i SNS bojkotuje izbore.

Metodologija je poznata: Ako opozicija najavi štrajk glađu, to će, pre mnogih naprednjaka, odmah uraditi i Vulin, ako se pojavi antirežimski uzbunjivač, brzo će režim naći svog uzbunjivača, kao što će probati da predstavi da i u opozicionoj akademskoj zajednici ima plagijatorske hipokrizije.

Da ne sledi košmar prelazne vlade, gde bi opozicija u svojim maštarijama pristala da njen predsednik bude neki naprednjački Milomir Minić, a nikako Ana Brnabić, možda bi stvarno i naprednjaci bojkotovali izbore.

Šteta što su u neiskrenosti vlasti, opozicije i predstavnika Evropske unije potrošeni i pretvoreni u farsu dosadašnji pregovori o izbornim uslovima.

Da je bilo iskrenosti – opozicija bi rekla na Fakultetu politički nauka – imamo samo jedan uslov – medijski – i jedino oko čega želimo da pregovaramo to su televizije s nacionalnim frekvencijama.

Ako bi opozicija mogla da bira – nacionalna frekvencija za N1 i Novu S ili cenzus od tri odsto – šta mislite šta bi izabrala?

Možda bi zaista na pregovorima ‘disali kao jedan’, kako se u jednom trenutku učinilo naprednjaku Vladimiru Đukanoviću, da je neko drugi kupio Prvu i 02?

Možda bi tada pregovori bili i suvišni. Ili, ako bi se brzo utvrdilo da od toga nema ništa (pregovora o jedinoj pravoj temi – medijima), onda se moglo pošteno pregovarati o medijskoj zastupljenosti bojkota, odnosno o prisustvu predstavnika bojkotaša u biračkim odborima.

Gde god bi pravno i tehnološki zapelo postoji lex specialis.

Ali, pošto nije bilo tako, sad imamo kampanju za spojene predsedničke i vanredne parlamentarne izbore 2022, ili možda malo ranije ako se ‘steknu uslovi’.

Ovogodišnji prolećni izbori samo su deo te kampanje.

Već su svi akteri ukalkulisali nekakve demonstracije nakon tih nekompletnih izbora, kao što svi znaju da te demonstracije, čak ako budu i masovne, najduže mogu trajati do Vidovdana kad počinju većinski godišnji odmori, i kada se težište sa lokalnih tema demokratije i diktature, prebacuje na regionalne letnje komemorativno-huškačke teme tipa Srebrenice i Oluje.

Bojkot izbora ne mora da znači i građansku neposlušnost.

Kandidat vlasti naravno biće Vučić, dok ćemo videti da li će ‘novi Koštunica’ biti ovaj ili neki drugi sudija Majić, koji bi u tom slučaju valjda ranije od Saše Jankovića podneo ostavku na javnu funkciju, ili će opozicija (Savez za Srbiju), ako se održi, nastupiti pošteno i bar na vreme – kako su teatralno i dovoljno rano proglasili bojkot – promovisati tako i Dragana Đilasa za svog predsedničkog kandidata. Možda se kod Vučića, zbog nelagode bojkota, i pojavila želja za ‘trećim partnerom’ u vlasti, kojim bi vratio klatno na vreme od pre 2016, relaksirao atmosferu, humanizovao medije, možda dao i sebi oduška i banalizovao SPS.

Danas nema tog poželjnog ‘trećeg partnera’ kome je lako da prebaci cenzus i od tri odsto, ali ga treba projektovati.

Takozvana prava opozicija će se formalno zalagati za fer izbore, ali će intimno ostati na strategiji ‘delegitimizacije Vučića’, kao nesposobnog i nevoljnog da više organizuje bilo kakve demokratski validne izbore.

Odnosno, intimno će se čekati neki dan proviđenja u stalnom osvežavanju egzekutivno-lustrativnog mita o ‘šestom oktobru’ (ali bez prethodne pobede na izborima).

Jedno vreme iz očaja se verovalo u sujeverje – tražio se božiji znak u malom požaru na jednoj kuli ‘Beograda na vodi’, neki su čak u sebičnom nihilizmu priželjkivali da se nakon otvaranja deonice autoputa kroz Grdeličku klisuru ponovo obruši brdo i potvrdi nestručno-bahati usud režima.

Sad je više u modi antivučićevske futuristike inicijalna kapisla po modelu ‘gospođe koja je nokautirala komunalnu policajku na vidikovačkoj pijaci’.

Još za Đilasovog gradonačelnikovanja u Beogradu stvorila se nesmotreno komunalna policija koja sutra lako može postati ‘teritorijalna odbrana’.

Ona to, naravno, još nije u punom kapacitetu, pa otuda je se lakše usuditi na nokaut nego u slučaju prave policije. Umesto ukrajinskog ili makedonskog, priželjkuje su ustvari tuniski scenario.

Da Faida Hamdi, tržišna inspektorka iz Tunisa, nije 2010. zaplenila tezgu uličnom prodavcu povrća, nesrećni mladić Muhamed Buazizi se iz protesta ne bi zapalio, njegova smrt ne bi izazvala demonstracije koje su prvo dovele do promene vlasti u toj zemlji, svrgavanja predsednika Ben Alija, a potom do Arapskog proleća.

Možda Vučić previše energije i resursa troši da stvori višepartijski parlament različitog ideološkog spektra.

Treba mišića i za cenzus od tri odsto.

Zar nije racionalnije da stavi na listu one koji hoće na izbore, a nisu sigurni da prebacuju cenzus, a posle kad se uđe u parlament da im se daju poslanički klubovi i da se tako stvori parlamentarni Trumanov šou?

Ili, bi možda bar neke koristi od izbora bilo da Vučić napravi dve liste od ‘keč ola’ – proevropsku i prorusku, pa da se tako izmeri proporcija generalnih dilema u najvećoj partiji, za koju jedan njoj blizak analitičar skoro reče i da nije partija već opštenarodni pokret.

Što je sve na korak od reafirmacije teze akademika Mihaila Markovića o ‘bespartijskom pluralizmu’ gde nije tesno ni Vulinu, ni Čedomiru.

Danas kad gledamo srpsko pitanje, pomalo je simpatično da su i Andrija Mandić i Milorad Dodik, lideri Srba u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini bili 1990. u Savezu reformskih snaga Ante Markovića, ali kad se Vulin ovih dana seća onog starog Mila Đukanovića, ustvari mladog jurišnika ‘antibirokratske revolucije’, promotera invazije na Dubrovnik i Konavle, Vulin kao da podsvesno kaže da smo mi takvi i danas kakav si ti nekad bio, pa si najpre otuda i izdajnik.

Uvek treba testirati javno mnjenje.

Ako je srpka ‘patrijarhalna’ (provučićevska) javnost prihvatila Anu Brnabić kao premijerku, mislite li da bi prihvatila posle silne medijske pripreme recimo Čedomira Jovanovića za ministra odbrane ili spoljnih poslova?

Ili bi to bilo mnogo teže?

Ili mislite da bi Pokret socijalista prebacio sam cenzus od tri odsto, ako to LDP možda ne bi mogao, čak i da se vaskrsne ČBČ koalicija: Čeda – Boris – Čanak.

Ne tako davno u toku je bilo preventivno tretiranje SPS – od Šormazove sugestije da im je vreme da se naviknu na opozicioni rad, do taksi udara na Ružića i Antića koji je paranoična čaršija uveliko razrađivala. Dačić je reagovao preventivno – predložio zajedničku listu (tobože veliku koaliciju) sa SNS.

Za kratko vreme oko Nove godine Dačić je bo gost dve izuzetno gledane emisije na Pinku – Magazina In, i Amidža šoua, da bi imao i nastup u Ćirilici na Hepiju.

Svuda je koristio svoj takozvani šarm.

Tako tretiranje teško da je specijalna akcija spuštanje rejtinga. Naprotiv.

Čini se da ima rezultata nuđenje za čvršći zagrljaj sa SNS, i da SPS, zahvaljujući i bojkotu, ipak neće na zajedničku listu.

Što nije malo olakšanje.

Ali, pod uslovom da oni ne moraju da budu sutra iznuđena opozicija kad ona prava neće na izbore, a ona koja hoće ne može da prebaci cenzus.

Nakon odluke Pokreta slobodnih građana da bojkotuje izbore, reflektori su na Novoj stranci.

NJen lider Zoran Živković je veštim laviranjem uspeo da stvori utisak bitnosti ove stranke.

Možda je Živković bolji glumac od Sergeja Trifunovića, a možda je samo iskusniji političar koji je iskoristio situaciju, ali zato i dobio ultimatum moralne inspekcije iz ‘Jedan od pet miliona’.