Sociologija smrti

Pogrešna je dilema da li je Vučić bliži Miloševiću ili Đinđiću. On obe ove posthumne harizme saobražava dnevnoj politici i svom mestu u istroriji. Na jedan morbidan način i Slobodan i Zoran su deo Vučićevog keč ola

Sociologija smrti
Slobodan Milošević, foto: NATO/Zoran Đinđić, foto: World Economic Forum from Cologny, Switzerland, CC BY-SA 2.0, via Wikimedia Commons

Sociologija smrti

Pogrešna je dilema da li je Vučić bliži Miloševiću ili Đinđiću. On obe ove posthumne harizme saobražava dnevnoj politici i svom mestu u istroriji. Na jedan morbidan način i Slobodan i Zoran su deo Vučićevog keč ola

autor teksta
Zoran Panović | Danas | Beograd 21. Mar 2021 | Kolumne

Sociologija smrti (tanatosociologija) ukrstila je i ovog marta ponovo Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića. Od odnosa dve posthumne harizme umnogome zavisi i karakter srpskog društva. Kako smatra sociolog politike Todor Kuljić, tanatološki sadržaji su uvek i deo legitimacije poretka. Smrt, naime, ne koriste samo političari, nego ona ima važno mesto i u široj simboličkoj strukturi opštenja i kod pravdanja moći raznih društvenih autoriteta: ’Upravo stoga što se značajni mrtvi neretko svojataju kao integrativni simboli raznih segmenata poretka.’

Udruženje ’Sloboda’ ponovilo je i ovog marta zahtev da se Miloševiću podigne spomenik u Beogradu, i to, kako navode, u znak sećanja na ’njegovu žrtvu za slobodu srpskog naroda i Srbije’. Uz tvrdnju da je Milošević ’ubijen’ u Hagu 11. marta 2006. godine, iz tog udruženja traže i da jedan bulevar u glavnom gradu Srbije ponese njegovo ime.

Ovog 12. marta navršilo se i 18 godina od ubistva prvog demokratskog premijera Srbije Zorana Đinđića, ali se navršilo i tri godine otkako je zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić obećao da će država ispuniti svoj dug prema ubijenom premijeru i podići mu spomenik.

Odsustvo oba spomenika indikativno je za karater lične vlasti Aleksandra Vučića: Oba spomenika simbolički su nezgodna za Vučića. Aminuje li onaj Miloševiću, koji je u Hagu umro maltene kao radikal a ne socijalista (bliži u tom trenutku Šešelju nego Dačiču), raskol u radikalima (kada se Vučić pridružio Nikoliću protiv Šešelja), postaje naknadno obesmišljen (ionako je već dovoljno relativizovan). Što bi imalo ozbiljne posledice za Vučićevu spoljnu i ekonomsku politiku. Vučić je spreman da podilazi takozvanom patriotskom biračkom telu (njegovi korisni idioti s desnice čak su i Šešelja pomerili ka centru), da ih beskonačno medijski zamajava nacionalnim dostojanstvom, da ih uhlebljuje, pruža im satisfakciju, da ih toliko stondira pljuvanjem po ’žutim lopovima’ i ’izdajnicima’ da oni jednostavno Vučića apstrahuju i aboliraju od nekih bitnih elemenata politike LDP koju on sprovodi malo javno, više ispod žita.

Aminuje li, s druge strane, definitivno spomenik Đinđiću, Vučić bi ponovio grešku, a tu je lekciju dobro naučio-da se ne dodvorava onima koji mu nikada neće biti partneri ili poslušnici. I koji su njega i Tomu prihvatili samo taktički, iz kaprica i pakosti, jer im se ogadio narcisoidno patriotski Boris. Od poistovećivanja sa Đinđićem sasvim je za Vučića dovoljno potenciranje neshvaćenosti u reformizmu, u gutanju žaba na kosovskom pitanju i paralelizam stepena ugroženosti. 

Pogrešna je dilema da li je Vučić bliži Miloševiću ili Đinđiću. On obe ove posthumne harizme instrumentalizuje i saobražava dnevnoj politici i svom mestu u istroriji. Na jedan morbidan način i Slobodan i Zoran su deo Vučićevog keč ola. Možda će Vučić ipak pre odobriti spomenik Đinđiću jer je dovoljno depersonalizovan.

Ako miloševićevci izguraju spomenik njihovom idolu u Beogradu, to sigurno neće biti nikakva ’strela’. Pretpostavljate valjda da će to biti pravi Sloba dobro prepoznatljiv-kao nadgrobna bista ’pod lipom’ u Požarevcu možda još dodatno socrealistički ispeglan, pa će otuda simbolika ići upravo iz toga što neće biti nikakve alegoričnosti i konceptualnosti. Niko neće morati da načulji uši ne bi li čuo iz nekog zvučnika kao dela ’instalacije’ šta je Sloba govorio. Sve će biti na pogled jasno. Svi ’proročki’ govori o Srbiji, sa već opštim mestom da bi ’valjda svakome trebalo da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije’.

Prema Miloševiću Vučić će ukazati pijetet i diskretnu kritičnost. Iz pompeznog najavljenog Vučićevog govora u Kosovskoj Mitrovici septembra 2018. ostale su upamćene samo reči o Miloševiću: ’Milošević je bio veliki srpski lider, namere su mu svakako bile najbolje, ali su nam rezultati bili mnogo lošiji. Ne zato što je on to želeo, već zato što želje nisu bile realne, a interese i težnje drugih naroda zanemarili smo i potcenili’. Miloševićev birokratski nacionalizam ne odgovara Vučićevom političkom temperamentu. On i dalje opsesivno i sa promenjivim uspehom pokušava da sinhronizuje Šešeljev hardver i Đinđićev softver. Što neminovno dovodi do neurotizacije javnog prostora.

Dve posthumne harizme-Miloševićeva i Đinđićeva-srele su se i u ’mirenju u dva bola’. Iako je zvučalo morbidno, bila je to velika ideja za male lidere-Borisa i Ivicu. Od sablažnjavanja nije se videla stara Đinđićeva ’dijalektička’ želja da optimalizuje i iskoristi potencijale SPS. Tada je Srbija mogla da dobije modernu liberalnu ili socijaldemokratsku levicu, umesti slavske sa Ivicom, Palmom, Cecom i Đanijem. 

Miloševićeva posthumna harizma stvar je i emotivnosti starih drugova, ili resantiman amorfnih ’patriotskih snaga’ da se dive haškom mučeništvu, uvaže ’otpor novom svetskom poretku’, naglase tekovine-Republiku Srpsku i Rezoluciju UN 1244 (ali i ne zaborave blokadu na Drini), i da istovremeno relativizuju komunističko izvorište. Neki time i Miloševićev sekularizam. Mrtvi Milošević danas ne mobiliše presudno patriotski mejnstrim, a godinama se sticao utisak da njegovu posthumnu harizmu iskreno održava samo jedan čovek-Milutin Mrkonjić. Ta emotivnost poslednjeg čuvara vatre korisna je bila i Dačiću da zadrži neke stare socijaliste jer novi glasači nisu pristizali u dovoljnom broju. Sećate se da je nekad i Mira Marković (u rangu cinizma kakav danas Vladeta Janković ispoljava prema DSS Miloša Jovanovića), iz Moskve poslala Dačićev reformisani SPS sa indignacijom ’pod lipu’ jer skrnavi uspomenu, da je posle lično Lavrov morao da bilduje SPS i diže ga iznad cenzusa. Da je živ, Milošević bi danas možda najpre bio u Pokretu socijalista. 

Da je Aleksandar Vulin dugo čekana i hladno servirana osveta petooktobarcima, dokaz je i njegova ovomartovska izjava da je Milošević ’svojim životom i smrću, zaslužio poštovanje Srbije i Srba ali i svih ljudi koji poštuju borce za slobodu’. Ne zaboravite da su Vučić i Vulin ’saborci’, na način kakav to nikad ne može da kaže Dačić za sebe i Vučića, a da je specifična težina Pokreta socijalista istovremeno i mera isisavanja vazduha iz SPS.

Kad Vučićev agitprop pljuje po ’bivšem režimu’ zaboravlja se da su ’dosmanlije’ spasile Vučića od muka saradnje s Haškim tribunalom i vratile deviznu štednju koju je opljačkao Miloševićev režim.

Član Glavnog odbora SPS i haški osuđenik Nikola Šainović još je na 12. godišnjicu Miloševićeve smrti u Požarevcu naglasio glavni tok tanatopolitike-predstaviti Miloševića kao globalnu avangardu, kao lidera koji je zapalio iskru slobode u svetu američke hegemonije. U pravu je bio Šainović kad je tad rekao kako Miloševićev spomenik ’već ima postojeće elemente’. Da je onda bilo Putina, po revizionističkoj logici, Miloševićeva Srbija bi vodila višegodišnji kopneni rat na svojoj teritoriji sa NATO uz svesrdnu vojnu podršku Rusije. Milošević bi bio održan u ratu kao Asad ili bi izbegao intervenciju kao Maduro. Odnosno, Putin bi bio faktor odvraćanja.

Tek Kad bi Putin (ili bar brat Si) došao da se pokloni ’pod lipu’, Požarevac bi postao mesto hodočašća-globalni Kumrovec, ’kuća cveća’ na steroidima, a ne ritual malobrojnih ’drugova’.

I posthumna supstanca u Đinđićevoj harizmi uglavnom je menadžerskog tipa, više nego Platonovog (ili Habermasovog) političara-filozofa, dok je mučeništvo zarad vizije (život položen na oltar domovine), težište Đinđićeve posthumne harizme, odakle se vernost ’viziji’ nameće kao glavni izvor legitimiteta (ne)delegiranih pretendenata. Vizija više nema svoju matičnu stranku. Boris Tadić je ’viziji’ bio veran često protokolarno jer je svoju harizmu gradio prilično autonomno od Đinđićeve. Ni kao spasilac partije posle ’afere Bodrum’ Tadić nije zavisio od nje - vizije. Iz ove pozicije kad je on ’Gorbačov DS’ to nije baš lako razumeti. Tu su i česte cinične primedbe ’da on sigurno ne bi bio Đinđićev izbor’. 

Vučić nema svog Koštunicu kao Đinđić niti koalicionu skalameriju. Za razliku od Tadića koga je Krkobabić senior koaliciono ucenjivao, Vučić je Krkobabića juniora poslao da se bavi seoskom idilom.

Đinđićevo nuđenje za Miloševićevog premijera 1993. nakon uspešne izborne kampanje ’Pošteno’ možda je bila najveća propuštena šansa za Miloševića. 

Da se ne lažemo: Da je ova država ikada iskreno želela da joj Zoran Đinđić bude vodilja i težište novog identiteta, po njemu je morao da se nazove aerodrom u Surčinu. Države daju imena aerodromima da istaknu značaj političkog lidera za njeno određenje: Kenedi, De Gol, Elefterios Venizelos, Ataturk, Tuđman…  U odnosu na aerodrom ’doktor Tuđman’ aerodrom ’doktor Đinđić’ bi ipak dao značajan vrednosni i simbolički kontrast.

Uprkos Nikšiću nemojte se iznenaditi ako se jednog dana aerodrom u Podgorici (Golubovci) bude zvao ’Milo Đukanović’. 

Komentari

Poštovani pre kontaktiranja najljubaznije vas molimo da se upoznate sa našom politikom o privatnosti.

Kolumne
Partija  kao izvor legitimiteta
Partija kao izvor legitimiteta

Bilo bi bizarno da sutra Aleksandar Vučić zove Borisa Tadića na kafu, kao &sc...

AB revolucija
AB revolucija

Knjiga ’Antibirokratska revolucija’ (Arhipelag, 2020), profesora FPN...

Zeleni trendovi
Zeleni trendovi

 Eto, u oktobru ove godine možda bude potpisan famozni temeljni sporazum i...

Osveženje
Osveženje

Svaka Jugoslavija jeste Balkan, ali nije svaki Balkan Jugoslavija. Otuda poveziv...

Catch all
Catch all

Već se istutnjala medijska halabuka, ali neke stvari su ostale nedorečene: Kon...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

NATO od Srbije udaljen tri godine
NATO od Srbije udaljen tri godine

  U svakom društvu, postoje teme koje se radije preskaču. Određen...

2021. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.
Više informacija možete naći na našoj stranici Politika privatnosti