Sad će umesto ko je koliko dao, biti ko je kad i gde pristupio, od partija, udruženja, inicijativa, institucija i pojedinaca iz zemlje, srpskog sveta i dijaspore.

Za Titovu Jugoslaviju na Zapadu su govorili da se kroz jednopartizam krije maskirani višepartizam mimikrijski sve teže sakriven nakon Titove smrti. Sad je obrnuto, kroz formalni višepartizam u Vučićevoj Srbiji lako se vide konture fluidnog jednopartizma. Ko nije tu – sa nevučićeve liberalne levice – njega višepartizam i ne interesuje toliko koliko bezobalni građanski aktivizam i pluralizam interesa, dok – ko nije tu sa nevučićeve desnice – njega takođe ne interesuje višepartizam već Putinov i Duginov model organskog jedinistva u oboženoj bezbedonosnoj državi. Ono malo opozicije koja je za višepartizam i nalazi se u centru je pred dilemom – ili koketirati sa Vučićevim blokom centra ili biti antidržavni.

Sećate se polemika oko rekonstrukcije beogradskog Trga Republike (Trga Slobode). Bilo je u antivesićevskoj gorčini zbog prevrnutih kocki na kolovozu i primedbi da je Trg kao pista bez zeleniša, na šta je Vučić odgovorio nezadovoljnim građanima da treba da prave razliku između parka i trga. Na tom fonu Vučić bi u naredne pola godine, građanima trebao da rastumači razliku između pokreta, fronta i partije, odnosno prećutne koalicije. I da u praksi pokaže može li sintetizovati pluralizam interesa i demokratski centralizam kroz državotvorno jedinstvo što bi i za Slobodana Jovanovića i Edvarda Kardelja bio težak teorijsko-ideološki zadatak, kamoli da ga Vučić tehnički sprovede u praksi kao novu armaturu vlasti. Ali, fora je intrigantna, mora se priznati.

Uprkos izbornoj patologiji naprednjaci se uvek trude da imaju izbornu legitimaciju. Da realno budu najjači i bez onoga što „namaknu“. Međutim, revolucionarni karakter njihove vlasti se ogleda u tome što žele da se zaokruže na svakom nivou vlasti do mesne zajednice a svaka potencijalna opoziciona tačka – od lokalne samouprave, kulturne institucije do medija tretira se kao anomalija u sistemu. Ipak veća odlika revolucionarnosti naprednjačke vlasti je socijalna revolucija koju su sproveli za deceniju. U poluperifernom burazerskom kapitalizmu, vladajuća partija je jedan od retkih, najbitniji sigurno, vertikalni kanal socijalne promocije. Kroz taj kanal SNS prošle su desetine hiljada ljudi vremenom stvorivši novu srednju klasu i super elitu – naprednjačke buržuje. Šta god da se priča o državi, narodu i jedinstvu, temelj tok novog Pokreta biće ta nova klasa za koju je Vučić stvorio novo potrošačko društvo, a ne takozvani narod koji svaki srpski lider ovde uzima „na revers“. I Vučićeva srednja klasa kao i svaka srednja klasa je konformistička, i ma koliko navijala za Putina pitanje je da li bi zbog Putina žrtvovala Lidl i Zadrugu, Ikeu i letovanje na Halkidikiju, kao što stanari Vučićevog Kamelota (Beograda na vodi) nisu garancija da će mu biti lojalni kao vojni penzioneri iz blokova sa Novog Beograda što su bili lojalni njihovom Slobi.

Treća vlada Ane Brnabić biće najverovatnije oročeni provizorijum što nagoveštava da bi Vučićev Nacionalni pokret za opstanak i napredak Srbije mogao biti i nova izborna koalicija sa rebrendiranim SNS kao stožerom. Sve naravno zavisi od rata u Ukrajini. Vučić je već dovoljno dao fore Putinu da pobedi. Ako bi se obustavile i formalno evropske integracije, Pokret (Srpski blok) bi mogao biti i matična nadpartijska snaga „srpskog sveta“ gde bi po Vulinovoj viziji Vučić bio „predsednik svih Srba“, a ja već odavno govorim da Zlatibor nije samo turistički centar već da se iza te naizgled haotične urbanizacije vrlo smišljeno pravi novi grad – buduća prestonica Srpskog sveta i da  Milan Stamatović tome pristupa kao neimarskom delu. Sa ovim Vučićevim Pokretom u spomen na Milovana Vitezovića po drugi put za trideset i kusur godina mogao bi da nam se dogodi narod. Uostalom mi još nismo ni izašli iz „antibirokratske revolucije“, koju je Vučić sa svojom „kulturnom revolucijom“ samo podigao na viši nivo – i da bude Milošević koji neće ponoviti ključne Miloševićeve greške – pre svega iracionalni sukob sa Zapadom. Što postaje sve teži zadatak.

S druge strane, Pokret može biti i pragamtična uzurpacija političkog centra u Srbiji, kao i razvodnjavanje i racionalizacija putinofilije. Indikator odnosa prema Rusiji biće i taj da li bi Vulin vraćao Putinu vojne obveznike koji stignu u Srbiju, ili bi ih Vučić tretirao kao što je kralj Aleksandar brinuo o belogardeljskoj emigraciji.

Mnogo se kritikuje sporazum o konsultacijama koje su u Njujorku potpisali Sergel Lavrov i Nikola Selaković, ali se zaboravlja da je predsednik SNS Tomislav Nikolić sa predsednikom Visokog saveta Jedinstvene Rusije Borisom Grizlovom 2010. potpisao  u Sankt Peterburgu sporazum o saradnji dve partije a prema tom dokumentu „strane će se konsultovati i razmenjivati informacije o aktuelnim pitanjima situacije u Republici Srbiji i Ruskoj Federaciji, bilateralnih i međunarodnih odnosa, upoznavaće jedni druge sa iskustvom u sferi partijske izgradnje, organizacionog rada, kontrolno-revizione delatnosti, obuke i pripreme kadrova, o učešću u aktivnosti organa zakonodavne i izvršne vlasti i drugim oblastima od uzajamnog interesa“.

Novi Sporazumm SNS s Jedinstvenom Rusijom, strankom ruskog predsednika Vladimira Putina, u Moskvi je 2018. potpisao Marko Đurić u svojstvu potpredsednika Glavnog odbora SNS i tada direktor Kancelarije za Kosovo koji je tom prilikom izjavio da su odnosi Srbije i Rusije poslednjih godina „podignuti na, do sada, neviđen nivo“. Naprednjaci, dakle, imaju dovoljno potencijala da prerastu i u Vučićevu „Jedinstvenu Srbiju“, ali naprednjaci imaju i svoju narodnjačku – evropsku dimenziju  Poslanici najveće grupe, Evropske narodne partije (EPP), takođe naglašavaju važnost spoljnopolitičkog usklađivanja Srbije sa EU. SNS je pridružena članica EPP od 2016, a ova evropska partijska porodica (na koju bitno utiču komešanja na evro desnici) je sve to vreme održavala dobru saradnju sa SNS, uprkos upozorenjima da to doprinosi „stabilokratiji“ u Srbiji.

I nekadašnja predsednica DSS Sanda Rašković Ivić, svojevremeno je i sama potpisala sporazum saradnje između DSS i Jedinstvene Rusije. Čega se Milioš Jovanović sigurno ne odriče kao što se odriče Petog oktobra ili ga bar marginalizuje u odnosu na „mitrovdanski ustav“ (s preambulom) i „neutralnost“ kao Koštuničine tekovine.

Šta god da bude, ako ostaneš van Vučićevog Pokreta rizikuješ da budeš državotvorno neodgovoran pa čak i nepristojan. Slogan „Srbija na prvom mestu“ je populistički komotan i geopolitički fleksibilan. Taj manevar - od partije ka pokretu -  koristio bi uvek manipulativne floskule o Srbiji kao istoku zapada i zapadu istoka, odnosno o nama koji smo napravili kuću na sred puta i slične gluposti za zasenjivanje prostote i opravdavanje fatalnih istorijskih promašaja.

Logično je da pokret teži da preraste u partiju, dok će sad partija težiti da preraste u pokret, što jeste apsurdno ali isplativo jer relativizuje famu oko Vučićevog povlačenja sa čela SNS. Šteta što ovaj Pokret nismo imali u vreme „unutrašnjeg dijaloga o Kosovu“, koji se iako pompezno najavljen pretvorio u farsu. Danas bi sigurno postigli u takvom dijalogu „visok stepen jedinstva“ i „najširi mogući savez državotvorno svesnih snaga“.

Najavljen još u inauguracionom govoru, autorski tekst predsednika Vučića objavljen u dnevnom listu Blic 24. jula 2017. godine, uzima se kao platforma „unutrašnjeg dijaloga o Kosovu“, dok se sa samom realizacijom ove inicijative krenulo nekoliko meseci kasnije, osnivanjem Radne grupe za pružanje podrške vođenju unutrašnjeg dijaloga. Hoće li sad biti formirana Radna grupa ili neki inicijativni odbor za priključenje Državotvornom srpskom bloku?

Imena partija su varljiva: Srpski pokret obnove je imao to bitno Pokret u imenu, ali je po strukturi bio politička partija. I Pokret za demokratsku Srbiju na čijem čelu je bio general Momčilo Perišić, kao karika DOS-a po strukturi je bio partija. Intresantna pojava bio je i Pokret radnika i seljaka Zorana Dragišić, koji je bio kandidat za predsednika Srbije na izborima 2012. Pokret nije stigao da se razvije u partiju ali je ponudio možda i avangardnu viziju postsocijalizma, dok je Dragišić govorio kao Dimitrije Tucović u Šećerani. Ovaj Pokret se lagano priklonio SNS. Pokret za preokret Janka Veselinovića sa Pokretom slobodnih građana održava predstavu „Đilasove koalicije“. Vulinov Pokret socijalista je postjulovski rezultat njegove antidosovske principijelnosti, a i akademik Mihailo Marković, pisac programa Miloševićeve SPS, kad je ona posle Petog oktobra revidirala iz inata je napisao program pravovernog Vulinovog Pokreta socijalista „nacionalne levice“ koji je danas ideološki neuporedivo jači nego brojčano i logistički gde mu SNS daje podršku. Vučićevu osvetničku misiju protiv Petog oktobra najbolje sprovodi Vulin. Kao rukavac raskola u DSS proizašao je i Džavotvorni pokret Srbije Koštuničinog bliskog saradnika Slobodana Samardžića, za sada bez naznake da bi mogao da preraste u partiju.

Pokret Srbija Centar (Srce) Zdravka Ponoša ima ambicije da se konstituiše kao partija u punom kapacitetu, a da se ne napravi replika bivše Ponoševe stranke – Narodne stranke Vuka Jeremića koja će jačim desnim gibanjima možda pomoći Ponošu da postane uverljiviji na centru. Ne obavezno prijemčivim i za onaj veliki centar na koji aludira Vučić sa svojom inicijativom o državotvornom pokretu. Vučićev Pokret biće veliki test za Đilasovu stranku Slobode i pravde – kako sačuvati opozicioni volumen, a ne biti opozicija državi Srbiji kad su teške odluke u pitanju. Monarhistički pokreti (POKS i derivati) su restlovi monarhizma SPO, dok Dveri od prvobitnog pokreta postaju LDP putinofilske desnice. 

Petar Đurić, Beograđanin čiji je otac preminuo u Zemunskog bolnici od kovida i koji je postao poznat po rečenici „Ćale, ovo je za tebe“ iz julskih demonstracija 2020. formirao je 2021, istoimeni Pokret čiji je osnovna svrha pomoć građanima koji ne mogu u institucijama da ostvare prava. Đurić je odbio ponude nekih partija da im se pridruži.

Logičnim putem pretastanje iz inicijative, (manje pompezno od pokreta) u političku stranku krenuo je i Ne davimo Beograd koji će u tom procesu promeniti i ime sa rizikom da li će naći bolje. Poučna je sudbina Nove demokratije Dušana Mihajlovića koji su postali Liberali Srbije i nestali, odnosno Dosta je bilo koji su postali Suverenisti i ostali ispod cenzusa.

Skupština Slobodne Srbije je forum, sa pokazanim ambicijama da kadrira i bude antivučićevska moralna policija.

Ni frontovi po modi ne zaostaju mnogo za pokretima i ima ih svakojakih – od Demokratskog fronta – Mandića, Medojevića i Kneževića u Crnoj Gori do Lokalnog fronta u Kraljevu. DF je intrersantan jer ga Vučić nekad tretira i kao crnogorsku „srpsku listu“ po ugledu na kosovsku, i koji bi verovatno postao deo Vučićevog Srpskog bloka – državotvornog pokreta, ukoliko on bude vezan i za „srpski svet“. Lokalni front se po svojim programskim načelima i građanskom aktivizmu u Kraljevu na lokalnom nivou pokazao i kao embrionalni idel velike socijaldemokratske stranke koja zjapeće nedostaje Srbiji.

Raspon Vučićevog Pokreta mogao bi da ugrozi višepartizam u Srbiji, jer ta organizacija lako može postati frontovska. Toliko da se s nostalgijom sećamo naprednjačkog keč ola. Koncept fronta bi mogao biti izazov i za opoziciju, jer „narodni front“ je istorijski kontekstualizovan za široku koaliciju komunista, socijalista i demokratskog centra. Da bi se relativizovala komunistička „leva skretanja“, omasovila antifašistička borba, i na kraju uglavnom izigrali demokratski partneri uvođenjem komunističkog jednopartizma. Prema marksističkoj teoriji, narodni front je koalicija radničke klase i srednjih slojeva protiv krupnog kapitala.

Vučić bi za svoju ideju političkog državotvornog centra mogao da preuzme i neke ideje Bojana Pjatića dok je ovaj bio predsednik Demokratske stranke. „Srpska Srbija je preduslov evropske Srbije“, tvrdio je Pajtić nameravajući da oporavi ruiniranu DS. Pazite na koga se Pajtić pozivao u tom naumu: Sveti Sava, car Dušan, Karađorđe, Ljuba Davidović, Borislav Pekić, patrijarh Čarnojević, Sterija, Živojin Mišić, Crnjanski (ignorisani su Mićunovića, Živković, Tadić). Vučić koji voli da citira bi samo mogao da dopiše imena.

Dobro, bilo bi glupo da se Srpski blok zove SPAS, ali Vlada koju on bude podržavao može biti i vlada nacionalnog spasa, iako meni to nekako nedićevski zvuči.