Kad je čuo magičnu reč Beograd, osmehnuo se i rekao – imam nešto za vas: To ‘nešto’ prvo je bila Dragana Mirković, a posle nje Vesna Zmijanac. Kaže – slušamo istu muziku! Nadrealno je kad se u pola tri noću vozite po Albaniji i do aerodroma čujete i Gaginu ‘Pitaju me u mom kraju’, ali i Vesninu ‘Odveo me jedan momak u najluđim godinama’. Taksista je na čudnoj kombinaciji albanskog, srpskog i italijanskog jezika uspeo da nam objasni kaku su se nekad u vreme Envera Hodže i Ramiza Alije okretala antene da se slušaju jugoslovenski i srpski narodnjaci. U momentu ti se učini da fale samo Palma i Bandić pa da sve postane fenomenalno.

Dan ranije na konferenciji koju je u Atini organizovao OEBS nije bilo euforično kao u taksiju, ali se bar konstatovalo da su uprkos suštinski različitim pozicijama povodom Kosova, odnosi Albanije i Srbije ipak poslednjih godina podignuti na znatno viši nivo – od privredne saradnje do političke komunikacije. Malo je čak i simpatično kad vidite da su srpska i kosovska ambasada u Tirani jedna pored druge. Tačnije između njih je samo jedan ‘telebingo’.

Da podsetimo, pre Edija Rame 2014. poslednji albanski zvaničnik tog ranga u Beogradu bio je Enver Hodža. Prilikom svoje posete Beogradu 1946. Hodža je navodno postavio Titu sledeće pitanje: ‘Kosovo i druge oblasti albanskog stanovništva u Jugoslaviji su albanske teritorije koje su velike sile nepravedno otrgle. Sada, kada su naše dve zemlje socijalističke, stvoreni su uslovi da se ovaj problem pravedno reši.’ Na ovo je Tito odgovorio: ‘Slažem se, to je i naša želja, ali u ovom trenutku mi ne možemo ništa da učinimo u tom smislu, jer to Srbi ne bi shvatili’. Hodža je na to zaključio: ‘Ako to ne shvataju danas, shvatiće sutra.’ Danas bi se to ‘proročanstvo’ moglo s pozicija ‘razgraničenja’ oceniti i kao krajnje cinično. Moj kolega iz tiranskih novina Mapo – Mustafa Nano mnogo pre nego što je Vučić proslavio reč ‘razgraničenje’, zastupa mišljenje da je to jedino rešenje u situaciji problema koji se mnogima na OEBS konferenciji ipak politički intimno dojmio kao nerešiv, sem ako ‘rešenje’ ne bude oktroisano. S tim preciznim pojašnjenjem da kolega Nano smatra da je razgraničenje za zrele narode i da ono ima svoju celishodnost ako se tretira kao demokratsko pitanje. Što je teže utoliko što se nijedno ‘nacionalno pitanje’ ovde nije tretiralo kao demokratsko sem ako pod tim ne podrazumevamo prostu majorizaciju po principu jedan čovek – jedan glas.

Uglavnom, OEBS je solidna platforma za srpsko-albanske razgovore. Formula je jasna: Otvoren i zanimljiv dijalog bez provokacija. Interesantno je da studenti političkih nauka iz Tirane koji su činili većinu publike na konferenciji OEBS žele da razumeju što više od geneze kosovskog problema, ali i da spoznaju moć medija, odnosno u kakvom su odnosu mediji sa tabuiziranim nacionalnim narativima koji su kompenzovali ideologije. Nije se dala primetiti neka posebna nacionalna naloženost akademske omladine.

Naravno da se treba medijski baviti i filoustaškom knjigom ‘Ideologija i propaganda’ istoričara iz Hrvatske Stjepana Loza koji negira ustaški genocid nad Srbima, ali je interesantno da mediji koji ovu knjigu sugestivno tretiraju kao manifest zvanične hrvatske politike, ignorišu da je Putin odlikovao gradonačelnika Zagreba Milana Bandića. Kao što se nekad minimizirala poseta Kolinde Putinu u Sočiju.

Vajni srpski patrioti i velikodostojnici i dalje ne shvataju, a i što bi, da je posle njihovih tvrdnji da je Đukanovićev režim u Crnoj Gori prema Srbima kao onaj u NDH, lakša relativizacija ustaštva i u Hrvatskoj, kao što je u kontekstu devalvacije strahotnog značenja reči fašizam, usred učestale i neadekvatne upotrebe, i Sulejmanu Ugljaninu lakše da Srbiju proglasi ‘fašističkom’. Makar nerasformirano fašističkom. Teško će se ovde shvatiti da interesi srpskog nacionalizma i interesi srpskog naroda nisu uvek isti interesi. Čak nisu isti isuviše često. Posledice ‘nacionalnog buđenja’ iz osamdesetih godina to najbolje potvrđuju. Ako je premijerka Brnabić nakon Ugljaninove izjave o ‘fašizaciji’ preporučila i nadležnost zdravstvenih ustanova, ta nadležnost bi morala biti personalno šira. I obavezno multietnička.

Budimo pošteni: Jedine dve konstante srpskog višepartizma od njegovog obnavljanja 1990. su Sulejman Ugljanin i Vojislav Šešelj, uprkos opravdanim pauzama – kad je prvi bio pobegao u Tursku, a drugi se dobrovoljno predao Haškom tribunalu. Ko je imao tako zapažene TV prezentacije na državnoj televiziji 1990. (kao njih dvojica), a da je i danas suštinski bitan u srpskoj politici (sem njih dvojice). Oni su bitni i kao lideri (što formalni, što neformalni), ali su bitni i što njihove naizgled nepomirljive vrednosti na duge staze opstaju i daju ton društvu.

Naprednjačka kleveta da je supruga Vuka Jeremića narko-diler bila je retko odvratna, ali ipak ne toliko politički složena kao Šešeljeva optužba da je potpredsednik Vlade Rasim Ljajić vođa narko-kartela u Sandžaku. Ako Zorana Mihajlović i Vladan Vukosavljević do sada nisu napustili Vladu, da li je realno očekivati da to uradi i Rasim? Ili za Rasima ipak postoje crvene linije? Sećate li se onog kontroverznog mitinga naprednjaka iz 2011. kad je Toma na bis seo na stiropor i otpočeo bizaran štrajk glađu? E, tada se po političkoj čaršiji pronela glasina da je taj stiropor bio iznuđen u nedostatku ideja, samo da bi se nešto desilo. U stvari, naprednjaci su planirali da ‘izvuku’ nekog iz Cvetkovićevog kabineta i da ga popnu na binu i izviču. Čak se spekulisalo da bi najbolje bilo kad bi to mogao biti baš Rasim čime bi se naprednjaci dodatno normalizovali u odnosu na svoju radikalsku prošlost. Sad je valjda mnogo logičnije (ako Maja Gojković ne uvaži ultimatum Rasimovih ‘socijaldemokrata’ da se Šešelju oduzme mandat), da Rasim pređe u opoziciju. Možda bi čak hipotetički i prešao kad bi imao gde. Saša Janković verovatno ne bi primio onoga koga bi lustrirao (zaista, da li bi i Rasim bio lustriran ako 381 dođe na vlast?), a malo bi bilo groteskno da Rasim postane još jedan od lidera Đilasovog Saveza za Srbiju koji, ako ovi misli nešto ozbiljnije da uradi, što hitnije treba da se transformiše u stranku i da na kongresu ujedinjenja onog Zelenovića iz Šapca demokratski izglasaju za predsednika. Imaju li boljeg?

Što se tiče Sandžaka, izbori za nacionalna veća imali su tretman višepartijskih. Pobeda Ugljanina za Bošnjačko nacionalno veće, kao i Šešeljeva moć da nakon svih ovih godina i dalje hipnotiše Maju Gojković (‘Tako je Majo!’) vratile su klatno u devedesete i potvrdile značaj ova dva veterana. Ugljaninu je Srbija ‘fašistička’, a Rasimovim socijaldemokratama Šešeljeva izjava o njihovom lideru znači ‘fašizaciju’ društva. Pri čemu je njihov utisak da je Šešelj vodio kampanju za Zukorlića koji posle Ugljaninove pobede nekome može da zaliči i na liberala, tačnije ‘anarholiberala’.

Skandiranje ‘Sandžak Republika’ valjda pali lampice i u montenigerskoj Crnoj Gori, ali i daje na značaju Ljajićevoj izjavi da je Beograd adresa za rešavanje problema.

Zaboravlja se da su naprednjaci još 2011. posetili Novi Pazar i uspostavili dobre odnose sa Zukorlićem. Tada su Tomislava Nikolića njegovi bivši radikalski drugovi optužili da sa muftijom pravi savez da ruši Srbiju, dok je DS pokušala da proturi tezu o ‘udruživanju ekstremista’. Za one koji se danas zgražavaju na lokalnim koalicionim svingerajom, evo podsećanja na 2011. kad su opozicioni naprednjaci sa proljajićevskom Sandžačkom demokratskom partijom sarađivali u Prijepolju. U Priboju SDA je tada podržava vlast SNS. U Novom Pazaru ljajićevci su bili na vlasti sa srpskom listom na kojoj je bilo i radikala. Te 2011. Esad Džudžević (danas Džudžo) i Ugljanin nisu isključivali SNS kao partnera. Te godine se i Vučić pojavio na skupštini novoosnovanih Ljajićevih socijaldemokrata i pokazao dobre namere.

Naravno da će pragmatični Vučić u Pariz iako je kosovska zastava u Notr-Damu, a i odavno je istekla njegova preporuka visokim srpskim zvaničnicima da ne putuju u Francusku nakon što je tamošnji sud oslobodio Haradinaja.

Takozvani Zeleni Dejana Bulatovića napustili su Građanski blok 381 Saše Jankovića. Da li su poneli i Vučićevu lutku ili su im je ostavili?