Tito i Jovanka

Obnavljanje titoističkog kapitala je selektivno, tako odabrano da ne iritira Vučićeve korisne idiote sa desnice koji i ovo titoističko recidiviranje umeju da racionalizuju – miloševićeziraju kao globalnu avangardu.
Tito i Jovanka

Tito i Jovanka

Obnavljanje titoističkog kapitala je selektivno, tako odabrano da ne iritira Vučićeve korisne idiote sa desnice koji i ovo titoističko recidiviranje umeju da racionalizuju – miloševićeziraju kao globalnu avangardu.
autor teksta
Zoran Panović | Demostat | Beograd 6. Nov 2021 | Kolumne

Igrano-dokumentarna TV serija ’Jovanka Broz i tajne službe’, i beogradski revijalni samit Nesvrstanih zemalja, povodom šest decenija od prvog samita ove organizacije u Beogradu, ponovo su aktuelizovali Tita i njegovu suprugu, kao i njihovo čitanje u novom ključu.

Ali krenimo redom: Da se sad otvara ‘Pupinov most’, sumnjamo da bi Vučićev protokol pozvao Dragana Đilasa na otvaranje (kao što ga je pozvao nekad), koji je kao gradonačelnik Beograda zaslužan za početak njegove izgradnje. Isto tako, iako je prijateljski Azerbejdžan bio neka vrsta super-partnera (pa i supervizora) jubilarnog samita Nesvrstanih, ni Vučić ni njegov ministar spoljnih poslova Nikola Selaković, nisu pomenuli javno doprinos bivšeg predsednika Borisa Tadića i njegovog ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića, razvoju dobrih odnosa sa Azerbejdžanom. Kao što, s druge strane, režimska propaganda ritualno i pakosno pominje obraćanje Tadića i Jeremića Međunarodnom sudu pravde u Hagu da pruži savetodavno mišljenje o tome da li je proglašenjem nezavisnosti Kosova 2008. prekršeno međunarodno pravo.

Iako su često kritikovani, tek sada se vidi koliko su bili vidoviti Tadić i Đilas kad su podigli na Tašmajdanu spomenik nekadašnjem predsedniku Azerbejdžana Hajdaru Alijevu, inače ocu Ilhama Alijeva, aktuelnog predsednika ove prijateljske zemlje koji je sa Tadićem i u prisustvu Đilasa juna 2011. otkrio spomenik na ’Tašu’. Čak ni to nije bilo dovoljno da Tadić i Đilas, ako već ne mogu Budimir Lončar i Stjepan Mesić, budu pozvani kao počasni gosti na Samit nesvrstanih.

Da li bi Tito zbog Azerbejdžana zanemario Kipar u kontekstu Samita? Ispalo je diplomatski u bilansu maltene kao posle košarkaškog finala u Atini protiv Litvanije 1995. kad se ispred grčke ambasade u Beogradu orilo ’Kipar je turski’ zbog zvižduka koje je reprezentacija SR Jugoslavija dobila od dela grče publike. 

Ko zna, možda se sutra kao vidovit potez u punom smislu pokaže i podizanje spomenika (velelepna bista) kazahstanskom pesniku Žambilu Žabajevu na Novom Beogradu, kod Energoprojekta. Inače, spomenik pesniku koji je slavio sovjetsku vlast, Staljina, ali i funkcionere kao Nikolaja Ježova, šefa KGB u vreme najžešćeg Staljinovog terora, otkrio je tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić, naglasivši da se da se radi o umetniku koji je univerzalnim poetskim motivima, pre svih patriotskim, socijalnim i ljubavnim, svakako razumljiv čitaocima i izvan granica svoje zemlje.

Govoriti o Nesvrstanima a ne pomenuti Tita, je kao govoriti o Bitlsima a ne pomenti Lenona. Hrvatski mediji ocenjivali su zlurado da Vućić glumata Tita, dok bivši hrvatski predsednik Stjepan Mesić nije baš u pravu kad kaže da Vučić nije pomenuo Tita. Vučić jeste citirao Tita na samitu, ali nije rekao Tito nego predsednik SFRJ, kao što u Pranjanima na ’Halijardu’ nigde otvoreno ne kaže četnici, već koristi umiveni termin – ravnogorci ili apsolutno ideološki neutralni – slobodoljubivi seljaci. Kao što u Pranjanima neće reći bar Čiča umesto Draža, neće ni na Nesvrstanima reći bar Maršal umesto Tito. Tek neće reći Broz, jer tako je reakcija oslovljavala Tita. Samo ’bivši predsednik’.

Inače, Mesić je u vreme svog predsednikovanja dva puta prisustvovao samitima Pokreta nesvrstanih - 2006. godine u Havani i tri godine kasnije u Šarm el Šeiku. I nakon odlaska s dužnosti 2012. godine pojavio se na istom događaju u Teheranu. U odnosu na jugoslovensko iskustvo i Titov spoljnopolitički kapital, i hrvatska praksa ume biti licemerna kao i srpska u kontekstima njihovih nacionalističkih narativa. 

Teško da bi se Tito bunio što je samit Nesvrstanih istovremeno i berza oružja (sa sajmom koji koincidira samitu), jer je i namenska industrija SFRJ dobro zarađivala na Nesvrstanima. Iako svet više nije bipolaran, Titu bi verovatno zasmetala uslovna ’resovjetizacija’ Pokreta (naglašeno prisustvo ruskog ministra spoljnih poslova Lavrova), ili preciznije rečeno njegova ’remiloševićizacija’. Tito je vodio računa da Nesvrstani ne postanu sovjetska poluga, ali kao predsednik Jugoslavije nakon pomirenja sa Hruščovom, brinuo je o dobrim odnosima sa Sovjetima, trudeći se da ih preterano ne iritira i ne prekorači prag liberalizacije jugoslovenskog revizionističkog komunizma. Vučićevo ’nesvrstavanje’ nema (neo)jugoslovenski karater. Već pre vulinovski karakter ’srpskog sveta’ projektovan u globalnu arenu, dok je primetna ’resovjetizacija’ (reputinizacija) spoljne politike vidljiva i u potezima koji potvrđuju staro Vučićevo metaforičko uveravanje Rusima – ’nikad više 1948’. Obnavljanje titoističkog kapitala je selektivno, tako odabrano da ne iritira Vučićeve korisne idiote sa desnice koji i ovo titoističko recidiviranje umeju da racionalizuju – miloševićeziraju kao globalnu avangardu. Pri čemu se zaboravlja da je Titovo nesvrstavanje izvedena kategorija (na planu spoljne politike), iz osnovne Titove postavke – ’bratstva i jedinstva’ (u unutrašnjoj politici), koju su pogazile ratne nacionalističke politike devedesdetih (među njima i Šešeljeva radikalska). Pri čemu ima i bizarnih raspleta: Sadašnji naprednjak Veselin Šljivančanin, osuđen u Hagu, komandovao je odbranom Kuće cveća kad je Šešelj sa radikalima krenuo da u Titovo ’vampirsko srce’ zabode glogov kolac. Još je morbidnije da je general Martin Špegelj, koji je snimljen od tajne službe JNA kako u ilegalnom naoružavanju hrvatske paravojske govori ’ništa žene, ništa deca’, bio sa strane JNA zadužen za menadžment Titove sahrane. Tita je rehabilitovao i Tomislav Nikolić koji je nekad hteo da Hrvatima pošalje samo ’leš’, a materijal (beton i armaturu Kuće cveća) ostavi srpskom narodu, jer ’to košta’. 

Ko zna, možda kriza neoliberalnog kapitalizma dovede do toga da se jednog dana Vučić ili neko drugi sa ponosom bude sećao i uvođenja samoupravljanja. Koji li bi se onda eufemizam našao za Kardelja? 

Slučaj Jovanke Broz je idealan da se uporedi istorija sa njenim mistifikacijama i pop doradama. U kolikom su samo nesaglasju bili Titova posthumna harizma i realnost Jovanke Broz koja je umrla 2013. Tito je relativno brzo prošao proces demonizacije, da bi se posthumno prilično rehabilitovao, ali ne samo u objektivnim istorijskim bilansima, već i u postmodernim iščitavanjima i brendiranjima.

Maltene, Broz postaje artificijelan. Naravno, i dalje je mnogo onih koji ga demonizuju, ali i oni u tome nesvesno rade na njegovoj daljoj mistifikaciji dajući mu neslućena konspirološka svojstva. Ali, Jovanki su u poznoj fazi života mogli da pomognu i pomagali su Rasim Ljajić i Ivica Dačić više nego taj virtuelni i svemogući Tito. Taj virtuelni Tito ne može da ušeta u odeljenje intenzivne nege, ne može da popravi krov na kući, ne može da naredi, iako u svom virtuelnom spejsu sve može. Jednom sam ga video i kao ’marku’ nekog slovenačkog pelinkovca na pumpi kod Vrhnike. Da je samo mogao da naplati tu reklamu, njegovoj Jovanki bi starost bila mnogo lagodnija.

Šta hoću da kažem? Da je Tito ipak umro na vreme. Da je bio mlađi, pa nekim slučajem na vlasti dočekao pad Berlinskog zida, teško da bi prošao baš kao Čaušesku (iako bi bilo tih zahteva), ali ne bi prošao ni mnogo bolje od Todora Živkova (kućni pritvor). Demonizacija bi pred naletom nacionalista, ali i mnogih liberala i konvertita, sigurno bila žestoka, a proces rehabilitacije nakon toga mnogo neizvesniji. Svakako daleko od marketinškog raja, postmodernizma, i konspirologije. Nostalgije bi sigurno bilo, ali nje ima i prema Brežnjevu, Živkovu, pa i čak Čaušeskom. Istina, na toj tački Tito bi budio jače žmarce jer se u titolendu živelo bolje nego u SSSR-u i njegovim lagerskim zemljama, mada sumnjamo da bi tada Tito kao pop fenomen i super star otišao dalje od pukih suvenirskih štandova. A na njima možemo naći i Lenjina i Honekera.

Igrano-dokumentrana TV serija ’Jovanka Broz i tajne službe’, vratila je udovicu komunizma u medijsku pažnju, ipak (ma koliko to bilo ružno reći) tanatološki bi Jovanki bilo isplativije da je umrla 1977. pred Titov put u Moskvu i Peking kada je tamo otišao bez nje i kad je sve vrvelo od tračeva, nagađanja i insinuacija visokooktanske političke, mondenske pa i bezbednosne prirode. Da je ’umrla na vreme’, to bi u smislu mistifikacije bilo efektnije za Jovanku. Ovako, u realnosti i dubokoj starosti njen život je dobio jednu nimalu postmodernu dimenziju antičke drame. 

Cinici kažu da Berlinski zid ne bi ni pao da je Tito poživeo, mada prava šteta za Jugoslaviju je u tome što je Staljin umro rano, a Tito kasno. Jer da je Staljin poživeo, zapadni iskoraci zemlje bili bi možda utemeljeniji, bez normalizacije koja je došla sa Hruščovom, a da je Tito ranije otišao na onaj svet, ne bi ni ušao u svoju poznu konzervativnu fazu, dok bi o sudbini zemlje možda odlučivali neki Marko Nikezić i neka Savka Dabčević, što je uz podršku JNA i konsenzusa stranog faktora, moglo da odvede ka dugoročnijem i stabilnijem rešenju sudbine rovite zemlje. Ali rešenju koje je uvek bliže konfederalizmu.

Vučić nam je tamo negde 2015. skrenuo pažnju da ni Tito nije bio tako međunarodno aktivan kao on. Probali smo da nađemo jedan period Titove spoljnopolitičke aktivnosti i da ga uporedimo sa hiperaktivnim Vučićevim: Predsednik Tito i sovjetski vođa Brežnjev sreli su se 1975. u Helsinkiju na Konferenciji o evropskoj bezbednosti i saradnji (temelj ovog OEBS-a kojim smo predsedavali sa Dačićem, još u inerciji evroentuzijazma). Tito je bio glavna zvezda na sastanku komunističkih partija u Berlinu, u leto 1976. U kraljevskom dvorcu u Stokholmu, švedski kralj Karl Gustav i njegova supruga primili su jugoslovenskog vođu koji je tom prilikom održao zdravicu. Uzvratna poseta predsednika Tita francuskom predsedniku Žiskaru Destenu odigrala se 1977. Tito i američki predsednik Karter razgovarali su 1978. u Beloj kući. Iste 1978. u posetu Titu u Beograd došao je kineski vođa Hua Kuo Feng. Italijanski predsednik Pertini stiže 1979. u Beograd. Tito odlazi te 1979. na Samit nesvrstanih u Havanu. Susreo se i sa generalnim sekretarom UN Kurtom Valdhajmom.

E sad ono najbitnije što Vučić ne može, kao što nisu mogli ni Milošević, Koštunica, Tadić i Nikolić: Nakon Havane, Tito odlazi na Kadinjaču da govori na otvaranju novog memorijalnog centra, septembra 1979. godine: ’U ovom trenutku ništa mi nije bilo važnije nego da budem prisutan na otvaranju spomenika onim borcima koji su branili Užice da bi se iz njega obezbjedila evakuacija…’ Bio sam prisutan, doduše na tatinim ramenima, ali sve sam dobro čuo, sve mi je bilo jasno i sve sam naslutio. 

Posle Kadinjače Tito odlazi u ljubljanski Klinički centar. I to je to.

Komentari

Poštovani pre kontaktiranja najljubaznije vas molimo da se upoznate sa našom politikom o privatnosti.

Kolumne
Tito i Jovanka
Tito i Jovanka

Igrano-dokumentarna TV serija ’Jovanka Broz i tajne službe’, i beog...

Čarli i fabrika čokolade (Zablude o 5. i 6. oktobru i novoj revoluciji)
Čarli i fabrika čokolade (Zablude o 5. i 6. oktobru i novoj revoluciji)

Za razliku od postkomunističkog Istoka Evrope kome je pad Berlinskog zida refer...

Vučić i nacionalna levica
Vučić i nacionalna levica

Predsednik države Aleksandar Vučić, ima snage da naredi ministru policije Ale...

Nutela, Fajzer i izborni uslovi
Nutela, Fajzer i izborni uslovi

Onaj ko misli da ’Nutela’ za srpsko tržište ima manje le&sca...

Hoće li Crna Gora u Open Balkan
Hoće li Crna Gora u Open Balkan

I kao što su tabloidi naglo stali da gaze Bjelu i to kad su po njihovoj m...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

NATO od Srbije udaljen tri godine
NATO od Srbije udaljen tri godine

  U svakom društvu, postoje teme koje se radije preskaču. Određen...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

2021. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.
Više informacija možete naći na našoj stranici Politika privatnosti