Trampom protiv Mareja

Trampom

Trampom protiv Mareja

autor teksta
Zoran Panović | Dnevni list Danas 12. Apr 2017 | Kolumne

Celih kletih devedesetih, i u vreme kad je Goran Ivanišević osvojio Vimbldon (2001), vizija o srpskom predsedniku na tribinama tog mitskog mesta delovala je nadrealno.

Tadićeva tri prsta (tačnije šest; dva puta po tri), u hramu tenisa bila bi neuverljiva čak i u snovima onih koji su poverovali Šešelju da imamo onaj ‘elipton’ Žirinovskog i da na nišanu držimo ključne NATO prestonice u Evropi. Setimo se i šta se tada pričalo po Hrvatskoj: Na primer, čulo se i da Srbin nikada neće osvojiti Vimbldon jer to je prefinjen sport koji, jel’te, nije za varvare. Tako je verovatno mislio i Vjekoslav Kralj – povjesničar i (anti)junak famoznog filma ‘Ustav Republike Hrvatske’ Rajka Grlića i Ante Tomića. Da li se sećate kako je Mićo (Milorad) Dušanović na hrvatskoj televiziji prenosio finale Vimbldona 2001? Toliko je uneo energije da nas podseti kako je Nadal veliki igrač, i kako još ima nade, kako se još uvek može vratiti u meč. Da li treba da pominjemo koliko je vremena posvetio sećanjima na Ivaniševićev trijumf? Možda sitne balkanske pakosti, palanački preziri i durenja, najbanalnije izgledaju kad se nađu pred ovako velikim pobedama. Tad je i srpskim nacionalistima glupo da potcenjuju Hrvate kad znaju šta je uradio Ivanišević, i da je to bilo više od Živojinovićeve pobede nad Vilanderom. Sem da dokazuju da je i Ivanišević Srbin kao i Oliver Dragojević, a što se obično govori kad se nema što pametno reći.

Tek kad je nedavno hrvatskom teniseru Marinu Čiliću značajno poraslo samopouzdanje nakon pobede nad Novakom Đokovićem posle 14 uzastopnih poraza od Srbina, pokazalo se da tenis nije ničija nacionalna prćija. I genetska unikatnost. I predsednik Tomislav Nikolić je davao, koliko mu je srce široko, podršku Đokoviću. Setimo se kako je te 2013. tik pre Vimbldona na svom tviter nalogu napisao – ‘Srbija je uz Noleta’! I Toma je, s obzirom na svoju političku prošlost, delovao nadrealno na tribinama Vimblodona.

Nikada nije objašnjeno zašto je Boris Tadić voleo da diže tri prsta (na obe ruke kad je Novak u pitanju), kao da je bio iz Se-Pe-Oa, a ne iz DS. Vučić ako ništa bar tri stvari ne radi: Ne diže tri prsta, ima svog Vulina, ali nema svog Homena (ne bavi se se Dražom i četnicima), i nije klerikalan, ako je uopšte i religiozan, ili je bar agnostik.

Političko grebanje o Đokovićevu harizmu politički je racionalno i razumljivo. Vučić je s Đokovićem marketinški složeniji od pukog veselja ili ohrabrenja: Naoko diskretniji od Borisa, Tome ili Vuka Jeremića, vrlo vešto on ume indirektno da u isti mentalitet strpa i one kojima smeta što Srbija reformski ide napred kao i one kojima smeta što Đoković nije uvek prvi. Kritikovati Vučića je, dakle, slično kao kritikovati Đokovića. U negativističkom stavu, a onda bar malkice i u vrednosnom.

Ipak je, složićemo se, bolje ići u Vimbldon, i imati sa Đokovićem slične ili iste mentalitetske ‘mrzitelje’ (ili bar namćore kojima nikad ništa ne valja), nego ne ići nigde kao Milošević. Ili ne razumeti politiku sporta. Setite se samo kad je Sloba primio igrače i rukovodstvo Crvene zvezde posle Barija, pa kad ga je Jugović pitao, ‘jeste li se vi, predsedniče, nekada bavili sportom’, kako mu je Milošević odgovorio da je ‘u mladosti malo plivao’. Da li je to više bila uljudnost ili na vreme dokaz autizma koji će nas skupo koštati? Tadić je u mladosti kao vaterpolista mnogo plivao, u marketingu je daleko veštiji od Miloševića, kao što je i Tadić za Vučića marketinška ‘mala maca’. Grebanje vlasti o Đokovićeve trijumfe, ako je s merom ima logike jer i sam Đoković potencira patriotski naboj koji je glupo politički ne iskoristiti. Neukusno je mnogo više bilo nekada, od strane bivše ‘patriotske’ vlasti, kad je Monika Seleš ranjena na terenu, a u dnevniku u pola osam TV ‘Bastilje’ počeli da se ređaju svi – od gradonačelnice Beograda Slobodanke Gruden do premijera Nikole Šainovića, ističući kako svetski moćnici mrze ‘našu malu Mo’.

Imao sam priliku da sa još nekoliko kolega upoznam Đokovića i razgovaramo koji sat s njim, pre nekih pet – šest godina u restoranu ‘Novak’ na beogradskom ’25. maju’. U to vreme je uvek bio treći. Iza Federera i Nadala. Činilo se da je to cementirana situacija. Na naše pitanje može li se ikako napred, odgovorio je samoironično da nema napred sve dok Federer ‘ne ode u penziju’, jer je on ‘mašina’, i to ‘psihološki jaka mašina’. Neka vrsta ‘psihološkog terminatora’. Kad, eto ti. Nije prošlo mnogo, a Novak je postao mašina, i to psihološki jaka. Znači, radilo se stručno. I srpski inat morao je da sluša svetsku stručnost. Ali, pokazalo se da i Marej ima inat. I da i taj inat ‘radi’.

Srpski i hrvatski teniseri demaskirali su i deo mita o bivšoj Jugoslaviji, odnosno o tome da bi sve u sportu bilo bolje ‘da nas neko ne zavadi’. Vidite da teniseri iz samostalne Hrvatske i Srbije mogu tamo gde nisu mogli da dobace oni iz pozne SFRJ. Naravno, to su pre svega individualni uspesi. U slučaju Đokovića to su sigurno bili trijumfi vanserijskog talenta i njegovog tima, a ne strateškog plana države Srbije. Zbog toga je i političko grebanje o njegov uspeh najgore ako služi kao kompenzacija za promašenu politiku. S druge strane, patriotizam koji emituje Đoković istina ima i terapeutsko dejstvo povratka samopouzdanja, on donekle kanališe polje nacionalne svesti i strasti, pa ga na neki način i pacifikuje. Pogledajte uostalom da li ekstremne političke grupe sa desnice, da li ultrasi među navijačima vide baš Đokovića kao svog najvećeg idola i da li prednjače u slavljima? Ali, desničarski malograđanin se najviše naljuti kad Đoković nije više najbolji na svetu.

Đoković je pobedio i srpski ‘deficit individualizma’. Mada, red je da podsetimo i na veliki doprinos Slobodana Živojinovića na istom planu. Dok su Mekinrou pucali živci, ‘Boba’, kako su ag zvali, je nonšalantno jeo sendvič. I taj meč je dobio ‘iz inata’, kako me je u jednom intervjuu uverio njegov mentor Radmilo Armenulić. A, Lendl? Teško je reći da je neko Živojinoviću ukrao taj meč u Vimbldonu, ali su sudije, kao što misli i Armenulić, malo pomogle Lendlu da ga dobije u petom setu.

Inače, Armenulić mi je u intervjuu decembra 2002. rekao da ‘imamo malog Novaka Đokovića’, kad sam ga pitao za budućnost srpskog tenisa. To se zove vizija. A, ne kao nekad davno na košarkaškom kampu na Zlatiboru kad je neko predložio da ‘onog visokog iz Prijepolja’ (Divca), koga ovi iz kraljevačke Sloge hoće da nam otmu ispred nosa, dovedemo kod nas (u Užice, jer se Prvi Partizan spremao za prvu ligu), jedan lokalni strateg je zaključio: ‘Ma, imamo mi takvih u Užicu kol’ko ‘oćeš’.

Sa Marejevim preuzimanjem trona od Đokovića, ‘vaskoliko srpstvo’ je reagovalo na različite načine: U mom selu su dobronamerni i ubuđeni da mora ponovo da promeni način ishrane jer se vidi da se ‘usukao’, pa sad mora da se ‘kovarne’. Ali, ti su nekad i Benhakeru predlagali da Butragenja ‘povuče samo malkice nazad’. U selu mog komšije sumnjaju da je Novak ‘ušao u sektu’, pa da treba da ide u u Rusiju ‘da ga skinu’. Ako treba i lopatom, samo da opet bude prvi. Pojavila se i neka vrsta psihološki dobro kamufliranog prezira – u smislu da je Đoković ‘izneverio nesebično poverenje’ onih koje profesor i protojerej LJubivoje Stojanović naziva ‘naručiocima trofeja’. NJima Đoković mora da kompenzuje životne neuspehe, a pošto im je život satkan od niza neuspeha, lenjosti, stereotipa, malodušnosti, i tako traje kao spirala proćerdanosti, onda i Đoković mora konstantno da bude prvi na ATP listi. Sad Marej prekida kompenzatorni kontinuitet. Bez ‘čuvara trona’, javlja se praznina ispunjena nihilizmom. Traže se najbanalniji odgovori, dakle sujeverni, da se povrati psihološka konstelacija ‘čuvara trona’ i ‘naručioca trofeja’, pa se sve svodi na to da li se nosi ili ne nosi krst sa Hilandara i ako se skinuo, koliko sad mora da se nosi ponovo da bi se Bog, stavljen u poziciju navijača, odljutio. I kao što u svojim prosvetiteljskim obraćanjima protojerej LJubivoje Stojanović ironično skreće pažnju – ni Marej, ni Čilić, niko od njih koji su pobedili Đokovića teško da je nosio krst sa Hilandara. A, to bi onda značilo da oni imaju ‘jaču magiju’. A da je Đoković neka vrsta ‘krstaša’ i proroka religioznog nacionalizma.

Luda je sreća da je Tramp pobedio baš negde u vreme Marejevog preotimanja trona Đokoviću, pa nam Melanijin suprug popunjava tu prazninu i spašava nas od cunamija malodušnosti.

Jednom prilikom mudri Svetislav Basara mi je dao savet da je u situacijama kad ne znaš šta da radiš najbolje popiti pivo jer će se onda sigurno nešto desiti ili ti pasti na pamet. Pomaže i Đokovićeva loptica koju sam, kao i druge prisutne kolege, dobio od njega na poklon. Kad ne znaš šta da radiš, gađaš s njom u zid i posle izvesnog vremena samo ti se kaže.

Da li je i ovo magijska svest? Pitao sa stručnije od mene. Rekli su mi: Ako sa svakom teniskom lopticom postižeš bolje stanje duha, onda je OK, ali ako samo to postižeš s onom koju ti je poklonio Đoković jer je preneo kroz nju deo svoje moći na tebe, onda bolje poslušaj Basaru i drži se piva.

Komentari
Kolumne
Rijeka ili Reka?
Rijeka ili Reka?

Ne samo što nije fasciniran Vučićevom Srpskom listom kao potencijalnim ...

Inicijacija
Inicijacija

Završen je konačno i prilično dug proces inicijacije Ane Brnabić u SNS...

Alber Kami u Sremskoj Rači
Alber Kami u Sremskoj Rači

Udruženi pogledi trebali bi da otvore oči i nesolventnoj trojci – Kom&sc...

Vlažni snovi
Vlažni snovi

Vučićeva tehnologija vlasti može se posmatrati i kao uzajamni niz funkciona...

Aktivno čekanje
Aktivno čekanje

Da je bilo obostrane iskrenosti i da je bojkot prihvaćen odmah kao realnost i p...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

2019. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web