Trideset godina posle obnove višestranačja: Politička glupost traži revoluciju

Pravi razlog omraženosti Borisa Tadića, koja se jasno videla na velikom mitingu opozicije 13. aprila, nije nekadašnja neuspela vladavina Demokratske stranke, već osećaj nepovratno propuštene prilike.

Trideset
Foto: Ilustracija*

Trideset godina posle obnove višestranačja: Politička glupost traži revoluciju

Pravi razlog omraženosti Borisa Tadića, koja se jasno videla na velikom mitingu opozicije 13. aprila, nije nekadašnja neuspela vladavina Demokratske stranke, već osećaj nepovratno propuštene prilike.

autor teksta
Jasmina Lukač | Danas | Beograd 9. Jun 2019 | Kolumne

Srbija je imala dva nulta početka kada je mogla da izgradi drugačiju politiku i neku bolju stvarnost od ove sad. Nijedan od njih, međutim, ne pada 1990. u decembru, kada su prvi put posle Drugog svetskog rata održani slobodni izbori sa više partija. Obe nulte tačke desile su se sa promenom veličine i oblika države i krase ih donekle neverovatne sličnosti.

Prva se dogodila na izborima 1992. kad je od Titove Jugoslavije nastala Miloševićeva SRJ, a druga 2007. nakon što se taj oblik raspao odlaskom Crne Gore. Oba puta su održani parlamentarni izbori, oba puta su vlade trajale nešto više od godinu dana, i oba puta se dogodio i težak ekonomski sunovrat.

Prvi put zbog ratne hiperinflacije, drugi put zbog Svetske ekonomske krize. I oba puta su Šešeljevi radikali dobro prošli – 1992. su uzeli oko milion glasova, žestoko napadajući i svog tadašnjeg takmaca na krajnjoj desnici vođu paravojnih formacija Željka Ražnatovića Arkana, čija je Stranka srpskog jedinstva uzela 17.000 glasova. Petnaest godina kasnije, glavna tema radikala u kampanji bio je Šešeljev štrajk glađu u haškom pritvoru, na čemu su 2007. uspeli da osvoje opet preko milion glasova.

Socijalisti, koje samo što je preuzeo Ivica Dačić na kongresu 2006. nakon Miloševićeve smrti u Hagu, sve donoseći partijsku rezoluciju o istorijskog ulozi svog neprežaljenog lidera u odbrani Kosova, zabeležili su istorijski pad. Dobili su jedva cenzus ili oko 230.000 glasova.

Ako se kroz komad vremena od tri decenije prate najopštija opredeljenja birača u Srbiji, vidi se jasno glavno pravilo propagande: Postojanje osnovnih uverenja u jednoj zajednici. Sa tim uverenjima se može raditi bilo da se ljudima hoće prodati šampon ili politički lider, ali se iz tog okvira ne može mrdati. I taj okvir pokazali su i prvi izbori 1990. kad je 46 odsto glasova osvojio tadašnji SPS sa Slobodanom Miloševićem i to je gornja granica koliko jedna vladajuća partija potpunom kontrolom može da nakupi podrške. Granica koju naprednjaci sa Aleksandrom Vučićem uspevaju sada da dostignu.

Foto: Media Center Belgrade [CC BY-SA 3.0], via Wikimedia Commons

Opozicija – desnica i levi centar, SPO Vuka Draškovića i DS Dragoljuba Mićunovića su sabrano bili na 23 odsto, čemu bi sadašnji Savez za Srbiju Dragana Đilasa mogao da se nada. I grupe građana – ukupno oko 400.000 ili devet odsto, mera su nekog novog Luke Maksimovića Belog ili slične nenadane pojave masovnog bekstva iz političke stvarnosti.

Foto: Media Center Belgrade [CC BY-SA 3.0], via Wikimedia Commons

Pitanje zašto ta opredeljenja pokazuju takvu žilavost zahteva složene odgovore i tumačenja. Ali, zato pitanje zašto je Tadić uradio isto što i Milošević, deluje prostije.Dakle, zašto je prvi predsednik samostalne Republike Srbije u njenoj istoriji Boris Tadić (ako računamo da je bila kneževina, pa kraljevina, pa deo velike, pa male Jugoslavije) odlučio, da od Šešeljevih radikala načini poželjne opozicionare, a onda i moguće partnere u vlasti? I da pre toga pridobije Dačića.

Tadić sam nije ispričao dovoljno jasnu priču o tome u dokumentarnim filmovima. Prema delovima drugih priča koje se vrte na obodu javnosti, moglo bi se tvrditi da su uticaj na taj politički pravac imali oni koji su od Srbije otišli i bili u fazi odlaska. Odnosno, Crna Gora i Kosovo.

Delovanje Tadića kao da je proisteklo iz ubeđenja da mu građani Srbije neće oprostiti to što je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008. neposredno nakon što je ponovo izabran za predsednika samostalne Srbije. I da će mu nužno okrenuti leđa i to što desnije mogu – ka radikalima, ili ka socijalistima kao Miloševićevim naslednicima.

Ta nužnost kao da je nalagala da on prvi okrene leđa Vojislavu Koštunici, koji niti je bio dovoljno desno, a i srušio je kao protivkandidat 2000. Miloševića s vlasti. I zato je Tadić probao i sa Dačićem, a potom i tihom podrškom Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću da naprave proevropski zaokret i odu od Šešelja.

 Foto: Una Đorđević [CC BY-SA 4.0], via Wikimedia Commons (crop)

Međutim, tim pristupom samo je u samostalnu Srbiju preneta prethodna tekovina – a to je da na politički proces presudno ne deluju opredeljenja koja se mogu izraziti kroz partije. Već je presudan sudar tih opredeljenja sa spoljnim činiocima – jugoslovenskim ili balkanskim, kako god se to sada nazivalo.

Politički proces nastavio se kao kosovski, u stvari prikriveno jugoslovenski, stavljajući to uvek iznad neke trivijalne partijske pripadnosti. Prikriveno, jer se održava kroz podelu na nacionaliste i Evropljane, koja je i dalje apsolutna tačka razdora. Kad taj kontekst gospodari, on melje partije, lidere i glasače. I ostavlja mesto samo za velika grupisanja, za i protiv Zapada, ili Rusije, Kine…

Mnogi detalji živopisno svedoče o neprekinutom gospodarenju tog spoljnog konteksta. Na primer, nedavne tvrdnje kontroverznog biznismena Duška Kneževića, koji je došao u sukob sa vladarom Crne Gore Milom Đukanovićem.

‘U tom momentu nalazio sam se u Vili u Užičkoj u Beogradu zajedno sa Milutinom Mrkonjićem, Borisom Tadićem i Mikijem Rakićem, jer sam po Đukanovićevom zadatku išao tamo da SPS napravi koaliciju sa DS-om kako Vojislav Koštunica ne bi više bio premijer’, ispričao je, između ostalog, medijima početkom godine Knežević, što je Tadić oštro demantovao.

Bez obzira koliko su ti navodi biznismena odbeglog u London tačni ili ne, ostaje slika da je Tadić u leto 2008. napravio vladu bez Koštunice, odlaskom u Jagodinu na kik-boks turnir kod Dragana Markovića Palme iz Arkanove stranke, gde je nastupila i folk pevačica Seka Aleksić. Svo dotadašnje ubeđenje dela javnosti da su 2000. i pad Miloševića sa vlasti bio prava nulta godina moglo je istog časa da se poništi – i to je bio lažni novi početak koji se samo priviđao kao takav.

Ostala je samo žudnja za novim početkom – valjda pravim, koju i dalje zagovaraju mahom sredovečni uglednici, prizivajući revoluciju. A to znači promena vlasti opet bez partija, koju izvodi neka samoosvešćena grupa. Neverovatna je politička glupost takvog razmišljanja. Jer, očekuje se pojava te grupe u isto vreme kada se tvrdi da su demokratske institucije potpuno urušene. A institucije – to su ljudi.

Da ima takvih povezanih samoosvešćenih i institucije bi bile jače. I drugi nivo zaluđivanja je očekivanje da je revolucija izvodiva u stanju sveopšteg nadzora pojedinca, kakav pruža internet i nova tehnologija. Jeste moguća ali samo u fikciji (‘Igre gladi’, ‘Ekvilibrijum’, itd), dok su u stvarnosti mogući samo izolovani teroristički akti.

Jedino u smislu tih apokaliptičnih očekivanja, Srbija i nije na gubitku što kod nje višestranačje nije uspelo budući da i tamo gde odavno postoji – propada.

Ilustracija* : Slobodan Milošević/Stevan Kragujević [CC BY-SA 3.0], via Wikimedia Commons Milan Milutinović/www.politika.rs [CC BY-SA 4.0], via Wikimedia Commons Vojislav Koštunica/European Peoples Party [CC BY 2.0], via Wikimedia Commons Boris Tadić/Democratic Party [CC BY-SA 3.0], via Wikimedia Commons Tomislav Nikolić/Medija centar Beograd Aleksandar Vučić: BETA

Komentari
Kolumne
Vilsonov bulevar i Dražino sokače
Vilsonov bulevar i Dražino sokače

Iako politika uglavnom nema aksiomatski karakter (da postoji tvrdnja bez kontrov...

Ramo i Kurta
Ramo i Kurta

Veljo kad kaže Ramo, nipodaštva Vučića, i naglašava njegovu &ls...

Rijeka ili Reka?
Rijeka ili Reka?

Ne samo što nije fasciniran Vučićevom Srpskom listom kao potencijalnim ...

Inicijacija
Inicijacija

Završen je konačno i prilično dug proces inicijacije Ane Brnabić u SNS...

Alber Kami u Sremskoj Rači
Alber Kami u Sremskoj Rači

Udruženi pogledi trebali bi da otvore oči i nesolventnoj trojci – Kom&sc...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

2019. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web