Prevedeno na zdravstvenu bezbednost to mu dođe u praksi nekome nekako na isto, iako motivi javnog zdravlja ne moraju biti motivi famozne duboke države (država). Pa i one globalne transnacionalne države oko koje se plete konspirativna epistemologija (teorije zavere). Korona jednostavno prodaje medijski sadržaj – od potrebnih medicinskih preporuka do opasnih jurodivih zamajavanja, od visokih profesionalnih standarda – na primer ulaska u crvene zone bolnica i potrage za realnim brojem mrtvih, do sovjetizacije medijskog prostora i u ovoj sferi. Za racionalizaciju javnog mnenja pokazalo se jako bitnim da se konsultuju istoričari koji će ukazati na istoriju epidemija i pandemija – od kuge, preko španske groznice do korone. Bitne su paralele sa vremenima kada nije postojao Bil Gejts. Razbio se i mit da su autoritarni sistemi uvek efikasniji od demokratija u vakcinaciji.

Mediji se kreću od neodgovorng senzacionalizma do novinarske etike, od tretiranja nošenja maski, vakcinacije, do vitamina D i Ivermektina. Od anonimnih do slavnih smrti. Od Bolsonara u Brazilu do ’švedskog modela’ i naše vakcinalne suverenosti, odnosno destruktivnog inata. Mediji treba da odvagaju koliko princip medicinske bezbednosti ugrožava princip privatnosti. Ministarstvo zdravlja postaje suštinski bitno. U sinergiji sa ministarstvom policije. Percepcija medicinske stvarnosti zavisi od političke volje. Pa i od tumačenja nacionalnih narativa. A datum je visok, radnja prvog Blejd Ranera Ridlija Skota dešava se par godina ranije od korone - 2019. 

Moj pradeda kad je s ocem i još dva brata 1914. otišao u Prvi svetski rat, da bi potom prešao Albaniju, nije znao kako izgleda tenk, a tek u ratu je spoznao snagu mitraljeza. Niti je mogao da ima predstavu o fenomenima kao što je ’španska groznica’ koja će uslediti. 

Moj deda 1941. nije mogao da zamisli ‘kaćuše’ – višecevne raketne bacače poznate kao ‘Staljinove orgulje’, kao što tek nije mogao da zamisli ‘pečurku’ iz Hirošime. 

Za razliku od tih generacija, nas danas nema šta da iznenadi, jer sve distopijsko što može da se dogodi već je snimljeno na filmu. I kad je korona virus u pitanju: Pekićevo ‘Besnilo’ u koroni je obnovilo status bestselera. Outbreak (kod nas preveden kao Smrtonosni virus) je američki film katastrofe snimljen 1995. u režiji Volfanga Petersena u kome virus koji je stigao iz Afrike preti Americi i svetu. Da li je to mutacija ’omikron’? Aktuelnosti filma doprinela je epidemija ebole u Centralnoj Africi samo nekoliko meseci nakon premijere. Kako zbog zaraze mogu da budu prazne ulice videli smo u ’28 dana kasnije’ (28 Days Later), britanskom distopijskom hororu (2002) u režiji Denija Bojla, gde su zombiji politička i antropološka metafora. ‘Zaraza’ (Contagion) Stivena Soderberga iz 2011. od pojave korona virusa postao je jedan od najtraženijih filmova na platformi iTunes. Film tretira paniku tako da nam ova realna izgleda dovoljno poznata. U ‘Svetskim ratu Z’sa Bredom Pitom u režiji Marka Forstera ‘nulti pacijent’ je takođe iz Kine. I virusi eto imaju svoj ‘put svile’.

Susret sa ‘nultim pacijentom’ podseća i na ‘Variolu veru’ Gorana Mrakovića gde je pored zaraze bitno i ono o kriptomarksisti koji se prevakcinisan sakrio dok mu švalerka umire u mukama rizikujući da ga zaborave konobari u skupštinskom bifeu. U vreme variole Tito se nijednom tokom epidemije nije obratio javnosti, nije bilo antivaksera u današnjem smislu tog pojma.

Kad su se pojavile prve slike karantina na Beogradskom sajmu, čovek bi pomislio da je Aleksandru Vulinu (tada ministru vojnom), epidemiologu Predragu Konu ili nekom od formacijski bitnih u ovim danima na pamet pao omot A Momentary Lapse of Reason – trinaestog studijskog albuma Pink Floyda.

Omot prikazuje stotinu bolničkih kreveta raspoređenih na plaži Saunton Sands u Devonu (gde su bile snimljene i neke scene za film Pink Floyd – The Wall) Na nebu se vidi zmaj, što jasno upućuje na moćnu stvar Learning to Fly. Slika sa sajma – sablasnost kreveta u zjapećem prostoru ispod kupole – više je uradila za samoizolaciju od svih apela i privođenja.

Kad bi Platon danas pisao ‘državu’, najviša forma vlasti ne bi bila vlada filozofa, već vlada epidemiologa. Oni su tokom pandemije postali medijske zvezde. Zoran Radovanović je postao srpski Entoni Fauči, ali samo kod antivučićevskog dela javnosti zbog svojih antirežimskih stavova. Bez pandemije Darija Kisić Tepavčević ne bi bila možda ni naprednjakinja, a tek ne ministarka. Predrag Kon je prozivan od napujdane antisemitske rulje. Korona je omogućila i erupciju potmulih stanja svesti. Iako je vlast u Srbiji uradila mnogo na nabavci vakcina i sistemu vakcinacije  (to čak ni opozicija ne osporava) ni komunalna ni prava policija nisu uspele da utvrde ko je preko razglasa puštao užičko kolo razigranim antivakserima ‘kod Nemanje’? Verovatno i među antivakserima ima prilično onih koji i ne pomišljaju da su deo Vučićevog keč ola. Pa zar ih upravo on kao glavni ideolog vakcinacije oštro ne kritikuje? Pa kako onda ima i režimskih medija koji propagiraju antivakserstvo? Dobar deo antivaksera samo su modernija verzija julovskih ‘čuvara mostova’. Antivakserski potencijal u biračkom telu očigčledno se zbog rejtinga ne sme prepustiti stihiji, već medijski senzibilirati. Za organizovane antivaksere na čelu sa ovim ili nekim drugim doktorom Nestorovićem i cenzus od pet odsto, kamoli od tri, nije nikakva prepreka.

Šta li su sadašnji antivakseri mislili u vreme izvedbe masovne srpske vežbe kolektivnog nestajanja u vreme pomračenja sunca? Ali sad postoji antivakserska internacionala, i društvene mreže kao perpetuum mobile ’altenativnog mišljenja’. Gde je je najbizarnije da će nakon svođenja stavnovništva planete na optimalnu milijardu to verovatno biti milijardu antivaksera. Iako sa milijardu ljudi neoliberalizam ne može da opstane. Ali koga od njih zanima taj logički koaps. Mediji su i povodom korone ušli u matricu glavne demarkacione linije u Srbiji – ’za i protiv Vučića’. Zvuči banalno, ali se na kraju sve svelo na sledeće: Ako Vučić kaže – zatvaraj, opozicija kaže – otvaraj. Ako Vučić kaže – otvaraj, opozicija kaže – zatvaraj!

Izgubili smo tokom pandemije onaj medijski detant u njenom samom početku – marta 2020: Tih dana, nakon obraćanja predsednika Aleksandra Vučića, kad su uvedene teške mere kao što je policijski čas, mogućnost da postave pitanje dobili su novinari Tanjuga, N1, Al Džazire i Pinka, što je izbor koji zaprema priličan deo javnog mnenja sa različitim medijsko-političkim afinitetima. I nije bilo Vučićevog cinizma prema N1. Vremenom je izgubljen medijski društveni konsenzus koji ne treba mešati sa oficijelnom empatijom. U stanju onoga što je Suzan Zontag nazvala ’bolest kao metafora’.

Jedan moj stari prijatelj, inače ’doktor za dušu’ (psihijatar) kaže mi povodom medijskog tretiranja korone da je dobar deo neuroza izazvan strahom od gubitka komfora. Taj osećaj osujećenosti i neizvesne budućnosti prohteva i navika izaziva i histerične reakcije. Pa i medijske.

Da nije bilo korone, teško da bi i Neum (‘bosansko more’) postao ‘srpski turistički Kalinjingrad’, enklava bez PCR testa.

Povodom pandemije opšta mesto postale su knjige kao ‘Godine potopa’ Margaret Atvud (o tome kako nas priroda kažnjava kad narušimo njen poredak), Saramagova alegorija ‘Slepilo’ (epidemija kao mehanizam razotkrivanja političke groteske i animalizacije društva), Kamijeva ‘Kuga’, Pekićevo ‘Besnilo’…

Pulmolog Branimir Nestorović, rekao je na TV Hepi, da je samoizolacija vreme da se vratimo knjigama upravo Dragoša Kalajića. Ne Danila Kiša ili Aleksandra Timše, na primer.

Pojedini pisci intuitivno su osetili šta se sprema, pa su im takvi bili i predpandemijski romani: Pomor i strah’ (Laguna, 2018) Vuleta Žurića, ‘Poslednji muškarac’ (Vulkan, 2019) Muharema Bazdulja i ‘Herkul’ (Booka, 2019) Miljenka Jergovića. Bazdulj i Jergović pišu distopijske romane, dok se Žurić vraća u prošlost, u kraj 18. veka, u 1795, vreme strašnog pomora od kuge u Sremu koja je odnela samo u Irigu dve i po hiljade duša. 

‘Poslednji muškarac’ Muharema Bazdulja se zove tako zato što je poslednja muška beba na planeti zemlji rođena 10. oktobra 2020. u Gentu u Belgiji. Baš u prvoj evropskoj zemlji u kojoj se pojavila ’omikron’ verzija viruisa.

Od prijatelja koji su rodbinski vezani za Taru  (jedne od tarabićevske ‘tri krstate gore’), čujem novo tumačenje Kremanskog proročanstva koje tobože nismo dobro razumeli: Dakle, neće pečeni ljudi padati s neba, već će padati jer su užareni iznutra – od upale pluća.

Puni su ti pejzaži zapadne Srbije visprenih tumača ovog proročanstva, što je medijski rezerovar, a ljudi su u vanrednim stanjima podložni takvim sugestivnim fenomenima. Pa i krdo divljih svinja se pred pandemiju pojavilo na Novom Beogradu, kao da su svinje najavle labudove koji su se u vreme lokdauna pojavili u čistim vodama Venecije, i  majmune koji su su ušli u centre gradova na Tajlandu. Za neke je požar u Notr Damu bio jasan, nostradamusovski znak, da nešto loše dolazi.

Retki su oni političko-bezbednosni dani koje možete kompletno da rekonstruišite u svakom trenutku.

Na primer, iako sam tada imao nepunih deset godina, do detalja se sećam 4. maja 1980. kad je umro Tito. I izgleda tranzistora i radio prenosa te famozne utakmice Hajduk-Crvena zvezda i sve one tuge i strepnje koje se razlivala po ulicama i porodicama.

Do detalja se, verovatno kao i mnogi, sećam i 24. marta 1999. kad je počela agresija NATO: I kad je pre podne uredniku spoljne politike u Danasu Milovanu Jaukoviću, kolega iz Rojtersa javio da su motori aviona upaljeni i u NATO bazi Indžirlik u Turskoj, kamoli u Avijanu, i da je samo pitanje časa, i kad sam video grčke studente kako se ispod Tašmajdana pakuju u autobuse.

Sećam se detaljno, kao i mnogi od vas sigurno, i tog 12. marta 2003. kad je ubijen Đinđić i kad sam po onom neobično toplom danu sreo na Slaviji koleginicu Vesnu koja se vraćala sa konferencije za medije ministra prosvete Gaše Kneževića kad mi uznemireno rekla da je bila neka pucnjava u vladi.

U tim danima koji vam se do detalja urežu u sećanje sad je i simbolika korone. Možete li da se setite gde ste bili 6. marta kad je stigla vest da se pojavio prvi zvanično registrovani slučaj virusa u Srbiji?

U beogradskom hotelu Kraun plaza tog dana se održavala Konferencija ‘Savezništvo SAD sa Jugoslavijom – Srbijom’.

Ambasador Duško Lopandić, koji je sedeo desno do mene, pokazao mi je svoj mobilni telefon na kome se video ministar zdravlja Zlatibor Lončar, koji je saopštio brejking njuz. ‘Stigla korona’, rekao mi je gospodin Lopandić.

Sad već odavno govorimo o svetu i našim životima pre i posle korone.