Takozvana konstruktivna opozicija koja je najavila učešće na Vučićevim izborima očigledno nije ‘treći put’ tako da je i s te strane lakša implementacija modela dobrovoljne segregacije, ili bar koegzistencije netrpeljivosti, gde se ne može drugačije.

Kolika je politička socijalna distanca ni neki model ‘prištinskog korzoa’ (svako svojom stranom ulice), nije nezamisliv, ali teško da baš svako ima svoje kovid bolnice.

Zdravstvo ipak nije ivanjička ‘Nušićijada’, pa da imaju i ‘naša’ i ‘njihova’, kao što nije lako napraviti ni alternativni univerzitet kao na Kosovu nekada. Ili postojeći državni uzeti samo za sebe.

I praksa opozicionog bojkota parlamenta, gde dobar deo bojkotaških poslanika nikada zaista nije napustio zgradu već se samo preselio u njen hol, pokazuje da bi za Srbiju najpodesniji bio bizarni ‘dvodomni parlament’ jer opozicija je od hola napravila ‘drugi skupštinski dom’.

Korona virus je potvrdio i dodatno produbio podele u srpskom društvu.

Pored brige za narodno zdravlje, gde bi bilo nekorektno reći da nije bilo truda i rezultata, režim je pokazao i strukturne slabosti, neustavne ispade, geopolitičku konfuziju, kao i nove domete opskurne propagande.

Opozicija je pokazala stare simptome pogubljenosti i dogmatične kontradiktornosti. Teze o ‘otetoj’ i ‘zarobljenoj’ državi su apsolvirane. Kao i pokušaji definisanje režima –  od voluntarizma ogoljene lične vlasti do farsičnog bonapartizma.

Niko bar ne pominje plebiscitarni cezarizam, popularan u vreme Miloševića. Kompetitivni autoritarizam i neliberalna demokratija zvuče opoziciji isuviše meko za ‘kućni logor’ koji je Vučić nametnuo.

Iako se režim tobože ‘razgolitio’, kako tvrde njegovi protivnici, opozicija kao da ne dopušta građanima šansu da glasaju protiv Vučića sad kad se sve valjda svima jasno. Opozicija ne odustaje od ambiciozne misije ‘delegitimizacije’. Iako je problem artikulacije nezadovoljstva režimom urgentan.

Bilo je pored malicioznosti i prilično opravdanih kritika na račun vlasti, nisu se štedeli ponekad i epidemiolozi, ali nije bilo fokusiranosti. Jednostavno – falila je opoziciona vlada u senci.

Opozicija nije imala neku svoju Nadu Čemerlić Adžić, koja bi na konferencijama za medije fokusirano i sa puno autoriteta struke govorila o lošim potezima vlasti i njenog kriznog štaba, ali i državotvorno podržala dobre stvari.

Mišljenje opozicije bilo bi formirano bez afekta, senzibilnim odnosom medicinske nužnosti i demokratske potrebe pokazalo bi se jasnije šta je moguća alternativa.

Doktorku Nadu Čemerlić Adžić pominjemo zato što je ona bila ministarka u senci u vladi u senci premijera u senci Bojana Pajtića, koju je on formirao marta 2015.

Moguće da je ‘vlada u senci’ kao britanski izum podesna samo za dvopartijske sisteme razvijene demokratije kao što je britanski, ali zašto bi bila nepodesna, uprkos svim našim jalovim iskustvima, za društvo podeljeno kao srpsko koje se u suštini svodi na dve masovne pretpolitičke partije (tabora) – ‘za i protiv Vučića’.

Setimo se nekih od kadrovskih rešenja za četrnaest resora Pajtićeve vlade u senci: Dragan Šutanovac bio je na čelu ministarstva unutrašnjih poslova, dok je Gordana Čomić predvodila ministarstvo odbrane, Nataša Vučković bila je zadužena za spoljne poslove, Zoran Lutovac za evropske integracije, ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu predvodio je predsednik opštine Paraćin Saša Paunović.

Ministar saobraćaja ‘u našem timu koji unosi svetlost u Srbiju’, kako je Pajtić reklamirao svoj ambiciozni projekat, bio je Dragoslav Šumarac, sport i omladinu je predvodila Nađa Higl,  Miodrag Stojković bio je zadužen za prosvetu i nauku, dok su kultura i informisanje pripali Jelena Balašević.

Vlada u senci je formirana u vreme proslave četvrt veka obnavljanja rada DS, iako Dragoljub Mićunović smatra da to nije bilo nikakvo obnavljanje, već da je napravljena sasvim nova stranka.

Naprednjaci su izrazili nadu da će vlada u senci DS ostati najdugovečnija vlada u senci u savremenoj političkoj istoriji, dok je SPS ocenila da je formiranje vlade u senci DS samo jedan u nizu marketinških poteza sa namerom da se pažnja javnosti skrene sa reformskog kursa i uspeha koje Vlada Srbije postiže.

Prvu vladu u senci nakon uvođenja višepartizma formirala je 1993. Srpska radikalna stranka nakon razlaza sa socijalistima.

Radikali su podršku usvajanju budžetu te godine uslovljavali kadrovskim promenama u vojsci, što je bio uzrok razlaza sa socijalistima.

Pošto nije bilo raspoloženja da im se izađe u susret – SRS je obznanila svoje političke ambicije i formirala vladu u senci.

Interesantna je vlada u senci DSS  iz 2002. Tada se ova stranka nije još toliko stidela svog učešća u Petom oktobru, niti je bila antievropska, pa je njen premijer u senci Dragan Maršićanin probao da je predstavi kao zaista reformsku i evropsku alternativu menadžerskoj vlasti Zorana Đinđića.

Gotovo da su dirljive reči Dejana Mihajlova, šefa poslaničke grupe DSS, izbačene iz Skupštine Srbije, maltene primenjive i kad bi Savez za Srbiju sad formirao vladu u senci, pa i koalicionu sa Pokretom slobodnih građama, Inicijativom Ne davimo Beograd i Tadićevim socijaldemokratama.

Dakle, Mihajlov je tada govorio: ‘Vlada u senci radiće na promeni sistema kako bi država i društvo funkcionisali bez obzira na političke partije. Sve što budemo radili biće obavezujuće za DSS, kada bude participirao u nekoj budućoj vladi.’ Vlada u senci DSS predstavila je svoj program tek nako sto dana od osnivanja, i to nakon objavljivanja Koštuničine odluke da se kandiduje na predsedničkim izborima u Srbiji. Predsednik DSS Vojislav Koštunica tada je još imao jak petooktobarski rejting.

Formiranje ‘paralelne vlade’ bilo je planirano i za ‘Preobraženjski miting’ opozicije u Beogradu avgusta 1999, ali do toga nije došlo, između ostalog i zato što se na tom skupu nije pojavio Dragoslav Avramović, koji je bio viđen za njenog šefa.

Vlada u senci Saveza za Srbiju razjasnila bi javnosti nedoumice oko ove koalicije. S obzirom na rejting DS u toj koaliciji, Zoran Lutovac bi ponovo možda dobio resor za evropske integracije koje nisu baš deveta rupa na svirali ove koalicije, ali nisu neprikosnoveno ni prva.

Cinična je briga naprednjaka ophrvanih opravdanim nihilizmom da su niko i ništa bez Vučića, za stanje demokratije u DS.

Ali, DS iako je simbolički bitna, iako se još vodi borba za njenu dušu i iako još ima reskolnički potencijal – ona je tek četvrta po snazi u Savezu. Bilo bi politički logično da Dragan Đilas kao neformalni lider opozicije bude protivkandidat Vučiću na predsedničkim izborima 2022.

Mada, ako bi u hipotetičkoj vladi u senci Saveza za Srbiju Dragan Đilas bio premijer u senci, onda bi to bio znak da se ipak traži ‘novi Koštunica’ u rasponu foto robota – od sudije Majića do episkopa Grigorija.

Ili pre, ako treba, daj nekog popularnog komičara i satiričara, nego nekog akademika koji bi protiv Vučića prošao za nijansu lošije nego što je Bora Pekić prošao protiv Šešelja na dopunskim izborima u Rakovici.

Mnogo toga bi bilo jasnije ako bi Vuk Jeremić bio ministar spoljnih poslova te vlade u senci, a možda bi čak jača poruka bila da Boško Obradović bude ministar prosvete, a ne policije.

Možda će Savez za Srbiju takvu vladu formirati kad izlazak na sledeće predsedničke izbore bude uslovio i vanrednim parlamentarnim, ali upravo zbog kompetentnog ministarstva zdravlja u senci šteta je što takve vlade nema danas. Bilo bi interesantno čuti i ministre vojske, policije, trgovine i prosvete u senci.

Režimska propaganda ne bi mogla da ignoriše tu vladu, što bi joj sigurno, uprkos omalovažavanju, dalo publicitet.

Ideju sam izneo jednom opozicionaru i na pitanje koga bi postavio za ministra zdravlja u senci, on mi kaže da bi zamolio epidemiologa Zorana Radovanovića, iako je u penziji, da se simbolički prihvati tog posla i predloži tim; ’em je vrstan stručnjak, em je demokrata’.

Bilo bi jako neiskreno i demagoški ako bi cela vlada u senci bila nestranačka – takozvana ekspertska.

Kad bi Platon danas pisao ‘državu’, najviša forma vlasti ne bi bila vlada filozofa, već vlada epidemiologa.

Iako limitirana, vlada u senci bi u ovakvoj situaciji bila dobar marketinški potez koji bi dinamizirao razvoj događaja i prikazao opoziciju kao snagu koja sem frustriranosti može da ponudi i alternativu. Tačnije da ponudi alternativnu stabilnost sa programom i kadrovskim rešenjima koja obavezuju i ulivaju poverenje.

Ako nema vlade u senci, možda bi opozicija mogla da kaže bar ko bi bili ‘(ko)oministri’ ako Vučić o kukovom letu prihvati predlog prelazne vlade koja bi stvorila uslove za fer i demokratske izbore.