Tito jeste imao neosporan ugled u svetu, ali nikada u Jugoslaviji nije organizovao američko-ruski samit. Niti je to uradilo ni kolektivno Predsedništvo posle njega. Samostalna Slovenija jeste. Predsednik Milan Kučan i premijer Janez Drnovšek u junu 2001. bili su domaćini Džordžu Bušu mlađem i Vladimiru Putinu na Brdu kod Kranja. A, sećate se kako su braća Bajić pevala u predvečerje raspada Titolenda: „Pitaj ljude Kučane, kako da se prehrane, na Triglavu neće žito, nek’ vam seju Tito i Kardelj“.  

Sad to hoće i Vučić. Samit Trampa i Putina u Srbiji. I garantuje bezbednost. Vučić je ukazao da Srbija nije samo formalno van vojnih blokova kao što su to neke zemlje koje nude svoje domaćinstvo, već da je ona „suštinski van oba bloka i NATO, i Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), da je nezavisna i samostalna zemlja“. Iako je, doduše, imao uspeha u spektakularizaciji spoljne politike, ova vest o samitu je simptom megalomanije, ali je bila i dnevni pokušaj da se skrene bar malo pažnja sa studentskih protesta. Za skretanje pažnje poslužilo je i upozorenje ministra zdravlja Zlatibora Lončara, o mogućim diverzijama u bolnicama (da bi neko sluđen propagandom pomislio čak da su strane službe izazvale požar u staračkom domu u Velikom Borku u opštini Barajevo kad je stradalo osam osoba). Jedan dan za skretanje pažnje poslužilo je podsećanje da prvi regruti na odsluženje redovnog vojnog roka stižu u septembru. Drugi dan je za skretanje pažnje poslužio Vučićev predlog o „savetodavnom referendumu“ o njemu. Ostavke premijera Miloša Vučevića i gradonačelnika Novog Sada Milana Đurića takođe su pokušaj skretanja pažnje. Uostalom, Siniša Mali je u toj Vladi bio uvek bitniji od Vučevića. Preterani pokušaji da se skrene pažnje dovedu upravo do suprotnog efekta – do fokusiranja pažnje. 

Vučićev kontramiting u Jagodini bio je operetski neuspešni pokušaj skretanja pažnje i preuzimanja inicijative. Ovaj kontramiting zaista jeste „istorijski“ jer je skupio manje ljudi nego što ima „lojalista“. A, njih ima 17 hiljada kako je rekao Vučić, od kojih se neki naprednjački iluminati zaklinju krvlju u obredu naprednjačko-zavetničke inicijacije, a lojalizam potvrđuju i u crkvi, što je viši čin lojalnosti nego što je Šešelj probao da ga uspostavi vodeći radikalske poslanike u Crkvu da predupredi prebege. Ne uvek uspešno. Jagodina je i startno mesto famoznog Vučićevog pokreta za narod i državu, više puta najavljivanog, koji tek treba da dobije pravo ime nakon neke vrste javne rasprave – davanja predloga. Samo o imenu, ne i to tome na šta bi taj entitet trebalo da liči. Sem da potvrdi Vučića kao nadstranačkog, narodnog vođu. Obično od pokreta nastaje stranka, sad od stranke nastaje pokret gde se naprednjaci vraćaju u predpolitičko stanje, napuštajući definitivno svoju „Belu knjigu“ koju su suštinski davno napustili kao reformski dokument u kome se insistiralo na slobodi medija kao preduslovu demokratije, na borbi protiv korupcije, ubrzanju evropskih integracija, odbrani Kosova i nemojte dalje da se gorko smejete.

Nevučićevska, probuđena i omasovljena Srbija nada se da će Jagodina biti neko Vučićevo Berane – Miloševićev miting pred poraz od Koštunice. Kad je čak obećavao građanima standard za kupovinu bele tehnike koju su građani ipak obnovili za vreme DOS. Milošević ipak nije došao u Berane iz Davosa ili sa nekog sličnog skupa svetske elite.

Pored pokušaja pariranja masovnim protestima protiv njega, Vučić je Jagodinu izabrao i da bi pokazao da on preuzima Palmino nasleđe i pristalice, te da bi dodatno limitirao Dačića i njegovu samostalnost, čak i kad je u pitanju preimućstvo u saradnji sa tradicionalnim koalicionim partnerom- Palminom Jedinstvenom Srbijom koja nakon njegove smrti nema jakog lidera. Taj dan, što se estetike tiče, Jagodina kao da je opet bila Svetozarevo, sa novim tipom socrealizma, odnosno nacionalrealizma – sa lojalistima, sa svojim studentima, klasnim i esnafskim predstavnicima, poštenom inteligencijom, i prilično smorenim i zbunjenim „narodom na revers“ koga je Vučić autobusima dopremio u svoje Svetozarevo, i uz svu logistiku i medijsko budženje brojki kao što su nekad Večernje novosti fotomontažom duplirali Miloševićev miting u Beranama, nije uspeo da ospori masovnost i energiju protesta protiv njega širom Srbije. Kao iskusan političar, Vučić je valjda osetio da u narodu na revers u Jagodini nema borbenog potencijala. 

Jugoslovenski komunisti u 20. veku su Svetozara Markovića smatrali jednim od svojih preteča. Počast su mu odali tako što su 1946. Jagodinu preimenovali u Svetozarevo, a 1980. je u režiji Eduarda Galića snimljen igrani film Svetozar Marković gde je lik Markovića tumačio Lazar Ristovski. Bukvalno, i sad je Lazar Ristovski mogao da se pojavi na bini kao Svezotar Marković.

Inače, Svetozar Marković je smatrao da društvo može da ima istorijske prečice, da na primer suprotno glavnom toku marksističke misli pravo iz feudalizma, preskačući kapitalizam stigne u socijalizam i to zasnovan na tradicionalnim seoskim zadrugama. I Vučićeva vlast je dokaz da nema preskakanja istorijskih etapa, iako se čini nekad da njegova vlast nije istorijski logična. Kao što se stiče utisak da bi Vučić da preskače istorijske epohe. Ili ih vraća. Svetozar Marković je kritikovao velikosrspke politike, pa je pitanje šta bi mislio i o „srpskom  svetu“.

U Jagodini Vučić je kritikovao one koji hoće da nas vrate na 2000. godinu kad je neko drugi odlučivao u ime Srbije. Kao da roditelji pobunjenih studenta ne znaju kako se živelo od 1991. do 2000. I ne samo oni. 

Taj Vučićev „pokret“ ne može biti ništa drugo u sadašnjem stadijumu režima nego nekadašnji Patriotski savez pod patronatom Jugoslovenske levice. Taj JUL-ovski projekat nije se primio, ali zato sada može biti obnovljen na zavetničkim steroidima. Uostalo, naprednjaci su već postali „zavetnici“ u ne baš lineranoj etapi razvoja: Radikali – naprednjaci – zavetnici. Gde su ovi „zavetnici“ naravno širi od partije sa tim nazivom koja sa Vulinovim Pokretom socijalista čini vrednosnu vertikalu režima. Naravno da su „zavetnici“ i svi formalni i neformalni koalicioni partneri SNS, kao i medijska hunta, falanga, biznis „nova klasa“, i lojalisti penzioneri i „poštena inteligencija“. Iako je država formalno na evropskom putu – zavetnički savez je generalno proputinovski. Vučićevih 17 hiljada „lojalista“ su avangarda. To su stari i mladi osvetnici protiv Petog oktobra, u smislu da se on nikad više ne sme desiti jer je retroaktivno označen – stigmatizovan kao „obojena revolucija“. Protiv takozvanih obojenih revolucija bore se samo putinisti, što pokazuje ideološki afinitet režima. 

I kao što Tito u „Sutjesci“ Stipe Delića kao Ričard Barton kaže – da istupe članovi partije pred odsudan boj, da bi mu jedan partizan nepartijac odgovorio kako smo druže Tito sad svi članovi partije – komunisti. To i Vučić očekuje kad poziva svoje „lojaliste“ – da i oni koji nisu avangarda istupe i kažu – Aco Srbine, sad smo svi mi naprednjaci (socijalisti i ostali) - lojalisti.

Nebojša Stefanović je dva puta podržao skup u Jagodini. Bivši ministar policije i vojske optužen od stranačkih drugova za prisluškivanje predsednika i ugrožavanje njegove bezbednosti. Vučić je ponovo pokazao da lako prašta radi konsolidacije zavetničkog fronta. Pripadnici (neo)radikala jesu autoritarniji, zato i disciplinovaniji, ali od demokrata raznih fela su se pokazali kao postojaniji partijski materijal. Nisu masovno, kao ni mnogi julovci što nisu, šurovali sa petooktobarcima, čak su brzo zacelili i raskol sa Šešeljem. Kao i druge manje ili veće nesuglasice i afere. Kontigenti DS, DSS, G17, SPO, LDP…, prišli su Vučiću. Neke je on nepogrešivo izabrao, neki su se sami javili. Sa Draganom Šutanovcem čak je i jedan bivši predsednik DS postao Vučićev ambasador. Možete li zamisliti da sutra Vučević na primer bude Ponošev ambasdaor u Moskvi? Ako je cilj jačanje evroatlanskog partnersta, onda je Šutanovac logičan izbor i sigurno se sa više ambicija šalje u Vašington nego što je Vučić Jelenu Milić poslao u Zagreb.

Da li se iko seća TV duela Dragana Šutanovca i Jorgovanke Tabaković između dva kruga predsedničkih izbora , gde je na kraju Nikolić pobedio Tadića iako je Tadić vodio neznatno u prvom krugu. Šutanovac, uveren u Tadićevu pobedu u drugom krugu i novi savez sa SPS za pravljenje republičke vlade tešio je Jorgovanku kako nije smak sveta i verovatno nije ni pomišljao kako će to sve izgledati tada daleke 2025. godine.  

Vučić je poruči ’’centrima moći’’ u Zagrebu, Sarajevu i Prištini da se džabe nadaju i da neće promeniti vlast u Srbiji. Mogu li, na primer, Andrej Plenković, Elmedin Konaković i Aljbin Kurti biti jači od Trampa, Putina i Si Đipinga, Makrona i Ursule fon der Lajen. Da li Velika Britanija i njen premijer Kir Starmer u ovom trenutku nemaju bitnija posla od nasilnog obaranja vlasti u Srbiji. Čak u Davosu srpski predsednik povodom susreta sa Zelenskim kaže da je "Izrazio nadu u nastavak dobre i otvorene saradnje dve zemlje". Ako je nastavak, znači da je saradnja i do sada bila dobra. Vučić se u Davosu sreo i sa predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen. „Uvek je lepo sresti iskrenog prijatelja Srbije, kao što je Ursula fon der Lajen. Kratka razmena mišljenja o aktuelnoj situaciji u svetu i regionu, a fokus na ubrzanje evropskog puta Srbije“, napisao je Vučić na Instagramu. Pa koji onda Zapad obara srpski režim. Da dovede na vlast one koji bi poništili dilove koje je Vulčić sklopio sa ’’kolektivnim Zapadom’’. 

Odgovara srpski režim i bivšim YU entitetima, i njihovim narativima jer upravo Vučić dosledno i strasno rehabilituje propalu srpsku politiku iz poznih osamdesetih i devedesetih. A Englezi su dežurni valjda. Iako kad se sretnu sa Englezima funkcioneri srpskog režima drugačije govore. I da li bi bilo ’’obojene revolucije’’ da nije pala nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu.

Vučićev sistem uzajamno funkcionalnih paradoksa postaje sve manje funkcionalan a sve više paradoksalan. Čak i za njegovu propagandu. Devedesetih su Srbiji o glavi radili Vatikan, CIA, Teheran i duh Kominterne. To je bilo vreme pre nego što je Maja Gojković stavila hidžab prilikom njene posete kao predsednice Skupštine Iranu i pre nego što je Iran tako suštinski postao bitan za Putina. I Hamas je zbog antiamerikanizma bio simpatičan da bi sad postao zgodan da se s njim upoređuju srpski studenti. Pa ako je Vulin položio venac Staljinu na grob, valjda i Kominterna u novom Putinovom izdanju retroaktivno nije tako loša, jer Kominterna je bila instrument Staljinovog presudnog uticaja među komunističkim i radničkim partijama pseudo internacionalizma, ustvari hegemonije Sovjetskog Saveta i izvoza Staljinovog kulta ličnosti. Papa Frančesko nije proglasio Stepinca za sveca, pa i to antisrpstvo Vatikana danas nije toliko uverljivo. 

Novi/stari predsednik Belorusije - Lukašenko tvrdi da proteste protiv vlasti Belorusije, Slovačke i Srbije koordiniraju SAD  i finansiraju ih američki fondovi. Lukašenku se ne zaboravlja da je posetio Srbiju tokom NATO agresije i dao podršku Miloševiću. Da, i tada je bio predsednik Belorusije. Ali, ignoriše se odluka Skupštine Miloševićevog provizorijuma SR Jugoslavije da pristupi savezu Rusije i Belorusije. Ko se seća scene kad Gorica Gajević nakon te odluke iz Skupštine silazi niz stepenice da se grli sa oduševljenim građanima koji su se okupili ispred Skupštine. To se nisu setili ni oni koji su joj odali počast povodom njene nedavne smrti. Naravno, Srbiju i Vučića podržava i Maduro iz Venecuele. Ana Brnabić svedoči koliko u Venecueli cene i prepozanju Srbiju zbog Vučića. Iako Lukašenko tvrdi da i Srbiju i Belorusiju destabilizuju SAD, upravo Vučićev režim najavljuje nameru da sa Vašingtonom izgradi ’’strateško partnerstvo’’. Da li je moguće da i u ovim danima kad je Trampova inauguracija bila i odgovor na ceremoniju otvaranja Olimpijade u Parizu, Bajdenova ’’duboka država’’ zadnjim trzajima želi da baš doaka Srbiji i tako završenog posla ode u ropotarnicu istorije.

Vučićevi mediji tvrde da je moćna trojka – SAD, Rusija i Kina – protiv nasilne promene vlasti u Srbiji. Te zemlje ne podržavaju nedemokratsko zauzimanje institucija. Takozvana prelazna vlada nije ’’nedemokratsko preuzimanje institucija’’, već mehanizam nakon koga može doći  do promene vlasti, uglavnom i dolazi jer ne bi ni bila prelazna, ali vlast može i ostati ista ako, bez mehanizama izborne patologije, pobedi na demokratskim izborima koje ona očigledno ne ume i ne želi da organizuje. Bar bi tako bilo u teoriji.

Kad bi radio politički alergo test, pokazalo bi se sigurno da je Vučić najviše alergičan na prelaznu vladi i to zbog jasnih asocijacija na Peti oktobar. Hipotetički, sa prelaznom vladom Vučić bi se sveo na nivo Milana Milutinovića i s te strane je razumljivo da režim sa neskrivenim gađenjem odbija takvu inicijativu. Nije Zapad doveo naprednjake na vlast 2012. već građani Srbije. Zapad ih je samo prihvatio za partnere. I tu se nekad neopravdano okrivljuju takozvani beli liistići da su bili jezičak na vagi, čime se relativizuje podrška SNS Koštunice, Karića i Velimira Ilića. Iako su uvek obezbeđivali izbornu legitimaciju, uz sve veću izbornu patologiju od izbora 2014. (kad su realno poslednji put imali ubedljivu pobedu), koja je kompromitovala izborni proces i njegov legitimitet, naprednjaci se suštinski ponašaju kao revolucionarna partija – da moraju da vladaju svuda, na svim nivoima i zato svake proteste koji mogu da ih ugroze doživljavaju kao kontrarevoluciju. Vladanje na svim nivoima, iako realno nemaju podršku (sa svojom koalicijom) veću od 25 odsto biračkog telu u Srbiji, mora proizvesti ogromne tenzije u Srbiji. Tenzije su još veće u situacijama kad nesreće iniciraju političku dinamiku.

Kao ključni dokaz da i SAD ne podržavaju nedemokratsko zauzimanje institucija (dok istovremeno imaginarni Zapad ruši Vučiča), uzima se izjava Ričarda Grenela u tom tonu. Iako Srbija još nije izgradila ’’strateško partnestvo“ sa SAD, Vučić je to odavno izgradio sa Grenelom. E, sad, nije se ostvarila ključna želja trampofila u Srbiji – da Grenel bude državni sekretar, ali mu je Tramp zato dao funkciju izaslanika šefa Bele kuće za specijalne misije i politiku – pazite sad na formulaciju – prema neprijateljskim državama – Severnoj Koreji, Iranu i Venecueli, dakle državama koje imaju nesumnjive simpatije u većinskom delu Vučićevih zavetnika i lojalista. I da li bi oni okrenul leđa Maduru kad bi Grenel, na primer, procenio da u Karakasu demokratske snage mogu da uđu u institucije ali samo nasilno onoliko koliko su Trampove pristalice ne prihvatajući poraz ušle u Kongres u Vašingtonu i što je, naravno, nedopustivo u Srbiji. 

Nije malo onih vremešnijih Vučićevih pristalica koje i danas misle da bi sve bilo drugačije da je Milošević izdržao do kopnene intervencije NATO, da ga Ahtisari i Černomirdin nisu preplašili – da bi onda NATO još 1999. slomio zube u Srbiji a svet bi se već tada definitivno promenio – deglobalizovao i postao multipolaran. Sad se (neo)miloševićevci i (neo)ljotićevci – kojih ima kod Vučićevih zavetnika, iako je Šešelj uvek bio oštro protiv ljotićevaca - nadaju da će se sve vratiti na nultu tačku – na novi sporazum Molotov – Ribentrop, ali bez „Barabarose“, već uz stratešku saradnju kad bi moglo u idealu - Alternative za Nemačku podržane od Ilona Maska i putinizma. Taj savez bi imao dovoljno Staljina a opet ne toliko Hitlera da bi mogao da mu ugrozi legitimnost jer Putin „denacifikuje“. A ako toga i ne bude, dobar je i ovaj Šolc, ponovo kandidat socijaldemokrata za premijera  ili ako se ankete pokažu tačnim, favorit Fridrih Merc, sada lider opozicione Hrišćansko-demokratske unije. Litijumski interesi su izgleda isti, kako se da čuti od obaveštenih u stanje u Nemačkoj. 

Nije sve ni u visokoj politici: Na sednici Izvršnog odbora Fudbalskog saveza Srbije održanoj prošle sedmice u Sportskom centru u Staroj Pazovi konstatovano je da će, posle isteka saradnje sa kompanijom „Puma“, reprezentacije naše zemlje u narednom periodu nositi opremu američke marke „Capelli Sport“. Estetika i simbolika nisu nebitne. Kao što Crvena zvezda nosi logo ruske kopmanije Gazprom na dresovima. Sa pitanjem kako će se tu stvari razvijati s obzirom na američke sankcije NIS-u u većinskom ruskom vlasništvu.

Tamo devedesetih godina, Ljubomir Simović je negde napisao da bi mi možda i Isusa da se pojavi među nama ovakvim kakvi smo, naoružali i poslali svetom da širi bezverje. Da se danas među nama pojave Sveti Sava ili Nikola Tesla i da podrže studente, koliko bi trebalo da ih neko proglasi ustašama?  Iako nafta u Srbiju, u rafineriju NIS-a stiže preko „ustaškog“ Janafa – Jadranskog naftovoda. Jel ako je toliko toga tamo i ovde ustaško, kako da naftovod ne bude ustaški. I zašto Srbija nije prva otpriznavačica Hrvatske. Zašto priznaje „ustašku državu“ koja ruši Srbiju? Kad su hrvatske pare u pitanju hrvatski premijer Andrej Plenković izjavljuje da je Hrvatska upoznata s novim režimom sankcija protiv ruskih pravnih subjekata i pojedinaca, među kojima je NIS i istakao da Hrvatska želi ekonomsku i energetsku stabilnost Srbije. Bez zahteva za preuzimanjem pune odgovornosti za politiku devedesetih, bez pominjanja velikosrpske agresije, kamoli ratne odštete.

Hrvatska ruši Vučića bar onoliko koliko su Srbija i Rusija pomogle Zoranu Milanoviću da na predsedničkim izborima još malo pa ostvari Lukašenkov rezultat, a što je insinuirao njegov provikandidat koga je podržala Plenkovićeva HDZ – Dragan Primorac. Vučić se verovatno nada da će novi vrli Zapad Donalda Trampa, novi „kolektivni zapad“ prihvatiti rešešeljizovanu Srbiju koja takva teško da može u EU. U koju je uspeo da se ukrca tuđmanovski politički suverenizam koji ponekad od HDZ-a bolje oličava Milanović.