Paradoksalno je da Velika Britanija posle Bregzita može lako da postane predvodnik EU u emancipaciji od SAD sa Trampovom politikom koja relativizuje takozvani kolektivni Zapad kako ga nazivaju putinisti. Postaje sve popularnija doktrina britanskog premijera Kira Starmera „progresivni realizam“. U sasvim drugom kontekstu upravo to – „progresivni realizam“ – je dobra formulacija za antivučićevsku Srbiju. Jer racionalizuje i euforiju zbog masovnosti demonstracija protiv režima, ali racionalizuje i izvesnu apatiju jer se u prošlu subotu pokazalo da je ’’kritična masa’’ takođe mit. Da ona sama po sebi sve rešava kad se dostigne. 

Nikako ne treba podcenjivati Vučićevu „tihu većinu’’ (kao ni njegovu glasnu manjinu), ali fenomen masovnosti sad je i na strani ne druge, nego drugačije Srbije. Ali, krenimo nekim redom: Verovatno je Aleksandar Vučić kao navijač Crvene zvezde prisustvovao utakmici Crvena zvezda – Dinamo Drezden (3 : 0) koja se u Beogradu odigrala u sredu 6. marta 1991. neposredno pred demonstracije protiv režima Slobodana Miloševića u subotu 9. marta kojima Vučić verovatno nije prisustvovao, čak se možda i obradovao što je Milošević preko Borisava Jovića u Predsedništvu SFRJ izveo tenkove na ulice Beograda. Ta utakmica u Zvezdinom pohodu na Bari je interesanta jer je pokazala, što se tiče „fokus grupe“ navijača nemačkog Dinama u „kavezu“ na stadionu, kako se komunistička omladina iz Demokratske republike Nemačke (DDR) ekspresno regrutovala u skinhedse u ujedinjenoj Nemačkoj.

Ali, to je bio i dan kad je Zvezdin stadion – neformalna „Marakana“ (danas formalno stadion „Rajko Mitić“), bio najpuniji od kad pamtimo mi koji ne pamtimo utakmicu Zvezde sa Ferencvarošom (2 : 2) koja se odigrali 23. aprila 1975. godine pred 110.000 ljudi na „Marakani“, što je rekord stadiona. Zvanično je bilo prodato za ovu utakmicu u polufinalu tadašnjeg Kupa pobednika kupova 96.070 ulaznica - ni tada, ni kasnije, nikada nije bilo ovakvo interesovanje za jedan meč u Beogradu. Za Dinamo Drezden prodato je 85.000 ulaznica, a na stadionu je bilo preko 100.000 ljudi, bilo ih je i na krovu. Ali, ipak malo manje nego protiv Ferencvaroša. Naravno, ne treba zaboraviti da su tada bila stajaća mesta što je značilo i znatno veći kapacitet stadiona.

Cela ova sentimentalna priča povodom toga koliko je bilo ljudi na skupu „15. за 15“. Ko je bio i na Dinamu iz Drezdena i na 9. martu, a i sada na ulicama Beograda na poziv studenata, zna da je 1991. ipak više ljudi bilo na utakmici Zvezde nego na demonstracijama 9. marta (Trg Republike i okolina), kao što je i u ovu subotu bilo mnogo više ljudi i u odnosu na opozicioni 5. oktobar 2000. i u odnosu na Miloševićev miting „Bratstva i jedinstva“ (ciničnog naziva i kriptojugoslovenske ikonografije) 19. novembra 1988. u Beogradu na Ušću, a to je sa Gazimestanom na Vidovdan 1989. zenit Miloševićeve „antibirokratske revolucije“. Uglavnom, u Beogradu većeg skupa nije bilo od ovog. Eto, da je ministar policije sad Nebojša Stefanović, kao u vreme demonstracija opozicije decembra 2018, imali bismo egzaktnu tačkastu  matematiku mapiranja. Izgleda da Vučićeve službe i dalje koriste Stefanovićevu metodologiju. 

Vučić populistički cinično koristi terminologiju kvazi klasne borbe za jačanje lične vlasti, pa je skup „15. за 15“ ocenio kao “pobunu bogatih”, što u podtekstu znači da je on ekonomski obnovio Srbiju pa eto ima razmaženih bogatih ljudi iz Beograda kao i iz unutrašnjosti koji vole „protesni turizam“. Ali ako ima toliko „bogatih“, kako bi u bogatoj Srbji na njegov (kontra)miting koji je bio najavio za 28. mart došlo toliko siromašnih da ih bude više ili bar jednako nego što je Milošević okupio ljudi na Gazimestanu na Vidovdan 1989? Inače, ti na Gazimestanu u proseku nisu bili baš toliko siromašni. Tamo je bila masa ljudi, ali su cifre od milion do dva milona takođe mit. 

Skup „15. за 15“ bio je nekoliki puta veći nego Vučićev kontramitinga od 19. aprila 2019. u  okviru kampanje „Budućnost Srbije“ u Beogradu ispred Skupštine, a koji je realno bio jedan od masovnijih u Beogradu. Masovan ali bez energije prisutnih, a dovedenih, sa bukačima koji komanduju skandiranjem, sa organizovanim barjaktarima. Sa „krivinašima“ koji bi da šmugnu na pivo.

TV prenos utakmice finala Evrope u košarci SR Jugoslavija – Litvanija u Atini 2. jula 1995. gledao sam kod druga na Terazijama. Tako da smo među prvima bili na ulici kad je počelo slavlje. Pozitivna energija ispoljena prilikom dočeka studenata u prošli petak na Terazijma bila je po atmosferi jedino uporediva s tim događajem. U smislu oslobođenih emocija. I nekog pozitivnog patriotizma koji je i onda u Atini pokazao da može ono što ne može primitivni nacionalizam. Ali, to divno veče dočeka studenata u Beogradu pojačalo je iluziju „da je sve gotovo“. S te tačke apatija je logična.   

Vučićevi uspešni i manje uspešni (kontra)mitinizi u estetici i porukama su uglavnom kopiranje skupa podrške Vladimiru Putinu od 17. januara 2019. u Beogradu. Utvrđivanje sopstvenog kulta ličnosti oponašanjem uzora. Dok je mogao da se lično viđa sa Putinom to je bilo i delegiranje kulta od strane uzora. Sa zadrškom da ono „mali Putin“ Vučić nikad nije mnogo voleo jer je krunilo iluziju suvereniteta zemlje i njega kao suvereniste, odnosno impliciralo marionetsku poziciju u kontekstu reafirmisane doktrine ograničenog suvereniteta Leonida Brežnjeva – sovjetskog vođe koga Putin ne voli baš,  ali nema ništa protiv te geostrateške doktrine – naprotiv. 

Vučić je najavljujći (kontra)miting 19. aprila 2019, rekao kako „verujem da će u Beogradu biti najveći skup u istoriji Srbije.“ Bio je to baš masovan skup, ali manje masovan i od Miloševićevog Ušća i od 5. oktobra. Tek sad zvuči cinično i morbidno da je tadašnji zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, za taj miting rekao da je „ovo je skup budućnosti Srbije“.  Uglavnom, taj skup sa parolom „1 od 300 miliona" bio je direktan Vučićev odgovor na skupove opozicije pod sloganom „1 od 5 miliona“. Tadašnji protesti protiv vlasti počeli su u decembru 2018. u Beogradu, nakon što je u Kruševcu napadnut i povređen jedan od lidera opozicije Borko Stefanović. U narednim mesecima pridružili su se protestima i drugi gradovi u Srbiji pod parolom „1 od 5 miliona".

Sad se ljudi pitaju, kako stotine hiljada ljudi na ulicama Beograda, a Vučić i dalje na vlasti i nije ništa manje ciničan. Pa, prvo studenti su pokazali realizam i na vreme rekli da ovo nije poslednji skup u procesu, da njihov cilj nije nasilno preuzimanje vlasti, kao što, s druge strane, studenti nisu realni ako misle da ovu masovnost mogu tek tako ponoviti. Drugo, sam Vučić je decembra 2018. naglasio takođe cinično: „Šetajte do mile volje, ja nijedan zahtev nikada neću da vam ispunim. Može i pet milona da vas se skupi (odatle je i opozicija preuzela slogan protesta). Možete samo da dobijete izbore, e kada dobijete izbore ispunjavajte ono što je narodu obećano, a ja pod pritiscima neću da radim, i po tome se razlikujem od svih drugih“. I da je bilo pet miliona u subotu u Beogradu, Vučić opet ne bi popustio i predao se bez borbe (što ne znači i za sve njegove saradnike) zato što je njegova frustracija od 5. oktobra i njegovo kontrarevolucionarno, bolje reći reakcionarno, ponašanje prema tom datumu upravo osnova njegovog zavetništva. Prelazna vlada, samo joj ime govori, je direktno prizivanje smene vlasti i petooktobarska posledica. Vučić teško da će predložiti svog Milomira Minića kao naprednjačkog prelaznog premijera. Ustvari, može čak i tehnički premijer, pa čak i neki eksperti u vladi, ali samo da mu ih niko ne diktira, i da bude sve manipulativno kako on želi. Zna Vučić i da je tehnička vlada, što se legitimiteta vlasti tiče, kao tehnička voda, što bi u jednom drugačijem kontekstu rekao Nenad Čanak. 

Priličan broj učesnika „15. за 15“ je očekivao da „se nešto desi“ (da se promeni vlast), ali pitanje je koliko je njih zaista bilo spremno za takvo „dešavanje“ koje se kalkulisalo pred 5. oktobar. Popularna je pred subotu bila i „procena“ da će policija i žandarmerija biti uz narod a protiv režima koji iz EU najviše ceni efikasnost francuske policije. Da policija bude „na strani naroda“, može da bude ali samo ako je narod (ili njegovi predstavnici) jači od policije, ili ako su lideri opozicije sklopili dogovor sa njihovim glavnim komandirima. Tek je sad sve komplikovanije kad policija i vojska očigledno nemaju monopol sile u Vučićevoj Srbiji. 

Na tom mitingu 19. aprila 2019. koji će najviše biti zapamćen po nastupima Olivera Mandića, Ace Lukasa i Riblje Čorbe, Vučić je rekao; „Znam da više nikad neću govoriti pred više ljudi i beskrajno vam hvala“. I bio je u pravu. U realnosti (ne u svojim medijima) bio bi ogroman logistički uspeh da Vučić 28. marta, ako bude tog skupa (do zavšetka ovog teksta Vučić nije bio konkretniji na tu temu), ili nekog drugog datuma, dovede bar ljudi kao aprila 2019. Vučićevi mediji su i od kilave Jagodine i Sremske Mitrovice pravili spektakl, ali baš da nešto posle ovakve opozicione subote predstave kao Gazimestan bilo bi baš bezveze. Jednostavno, Vučić nije i nikad neće skupiti ovoliko ljudi u Beogradu. Pa i on je potvrdio da je protest „15. за 15“ (velikodušno je priznao oko 100 hiljada prisutnih) bio veliki i da je ogroman broj ljudi došao iz unutrašnjosti, što je možda i nenamerna greška, jer do početka protesta povodom pada nadstrešnice na Želežničkoj stanici u Novom Sadu, uglavnom se govorilo o propuštenim šansama opozicije koja je imala Beograd na tacni, pominjao se još po koji veći grad, tipa Niša, ali termin „kapilarne unutrašnjost“ kao faktor otpora režimu nije postojao, a to je nešto što sutra može bito presudno. 

 U obraćanju nakon skupa „15. за 15“, Vučić je ponovo naglasio da „moramo da sagledamo svoje greške“, jer on smatra ’’da dolazi do promene političke paradigme“, što je pomalo zagonetno, a pomalo i preteće. Da li neko misli da je Vučić tu mislio na sagledavanje greški od pada nadstrešnice pa naovamo? Ili na „sistemske greške“ odranije? Proces učvršćivanja lične vlasti uvek je praćen laskanjem običnom članstvu i liderskim ukoravanjem funkcionera da se greške neće tolerisati i da mora biti odgovornosti, ali na kraju čak i oni ranije ukoreni, sa skupim satovima i one sa skupim tašnama, trebaju kad se zbijaju redovi za kontrarevoluciju. To je kao sa Crkvom: Ako od terminalne krize komunizma – evo skoro četiri decenije – ona moralno obnavlja srpsko društvo, i srpski svet generalno, da li je ovo društvo moralnije, manje agresivno i više pristojno, nego ono na primer iz sedamdesetih godina prošlog veka? 

I pošto građani mogu da biraju ime njegovog najavljenog famoznog pokreta možda se on zaista bude zvao „Pristojna Srbija“ (maja 2023. nakon onog relativnog fijaska sa beogradskim mitingom na kiši je rekao u Kragujevcu da je, „nažalost, samo SNS garant pristojne Srbije jer pristojnost ne vidi kod drugih političkih faktora“). Ili da se pokret zove „Časna Srbija“ (koja hoće da se brani). Zvuči zavetnički.

Predsednik Srbije je ponovio da je uvek sam spreman za proveru legitimiteta. Što se tiče ulice, ako sakupi više od studenata u subotu još ga ima. Samo što on misli da je za to dovoljno da dovede ljudi koliko je došlo na Zvezdu protiv Drezdena. Odnosno koju hiljadu više nego što je priznao studentima. Teško, i da ne bude kiše. U analizi subotnjeg skupa Vučić je istakao da je obojena revolucija bila predvođena lažima, ali da laž ne može da pobedi. Pa zar isto ne važi i za kontrarevoluciju? Zamenom teza, Vučić je probao da promeni narativ skupa. Da se obrati svojima. Posle prvog velikog skupa u Novom Sadu (najmasovnijem u istoriji grada)  nakon pada nadstrešnice, jedan naprednjak mi rekao „kako je dobro odigrao“. Misleći na Vučićeve „intervencije u promeni narativa i percepcije“, kako dostojanstveno postaje nasilno. Kako se događaj kompromituje.  

Ispade po Vučiću da su i iz unutrašnjosti u Beograd dolazili samo „bogati“, a siromašne će on kao narod na revers dovesti autobusima. Da su u subotu radili autobusi i vozovi možda bi bilo i više „sirotinje“ u Beogradu. Gde su „bogati“ – tu je i Vučićev nastavak permanetne borbe protiv „lažne elite“. Ako protiv „obojene revolucije“ kreće u „kontrarevoluciju“ – pri čemu će se valjda jednog dana tačno utvrditi jel’ bilo dejstva nekog „zvučnog sredstva“ tog dana u Beogradu, i ko je odgovoran – taj proces je nemoguć bez tekovina politike koja je zagospodarila Srbijom poznih osamdesetih prošlog veka. EU je pred skup pozvala na „deeskalaciju“, što naknadno, sa pozivom Evropske komisije da se utvrdi istragom da li je korišćen „zvučni top“ zvuči još ciničnije. Vlast demantuje bilo kakvo korišćenje „zvučnog sredstva“, ali neke njene pristalice nisu se ovako obradovale ni kad je Putin demonstrirao „oreškin“. I kao da ne veruju državnom rukovodstvu da ništa tog tipa nije upotrebljeno. Tehnički premijer Miloš Vučević rekao je kako je država spremna na istragu i da navode o „zvučnom topu“ mogu da provere, ako treba i FBI i FSB, (američka i ruska služba). Mogao je da pozove da sprovedu istragu i tonske stručnjake koji su negirali tvrdnje gradskog menadžera Gorana Vesića da je namerno utišavan u predizbornoj debati u emisiji „Upitnik“ RTS marta 2018. Ipak se o zvuku radi. 

U knjizi „Politička mobilizacija u Srbiji“ (od 1987. do 1992. godine), antropolog i profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Vladimir Ribić piše kao zaključak: „I u slučaju postojanja političkih monopola i u slučaju njegovog nepostojanja akteri neformalne političke mobilizacije se uzdržavaju od njene ideološke legitimacije, pošto žele da izbegnu intezivan pritisak vlasti, ali i da se obrate širem krugu društvenih aktera od onog kojem se obraćaju nosioci formalne političke mobilizacije“. Upravo to potvrđuje mobilizatorsku uspešnost studentskog protesta, ali otvara i pitanje opozicije maltene kao inkluzivno. Pitanje političke artikulacije i legitimizacije protesta može postati urgentno, ako već sada nije. I možda je ključ u naslovu poslednjeh Đinđićevog predavanja održanog u Banjaluci neposredno pred smrt – „Od nacionalizma ka patriotizmu“.  Što je i osnova studentskog patriotizma.

Još na onom kontramitingu po kiši 28. maja 2023. od kada Vučić ne može da napravi efikasan kontramiting, on je naglasio da neće biti prelaznih vlada, i da će se vlast smenjivati na izborima. Kao nekakav pokušaj dobre volje  pozvao je tada opoziciju na razgovor. Sad Vučić kao mogući termin izbora, ukoliko nova vlada ne bude formirana u zakonskom roku, pominje 8. jun. Mesec jun jeste neki letnji mart po gustini političke simbolike, ali za razliku od marta, kad prođe jun politički aktivizam u Srbiji opada vidno. I o toj dinamici treba voditi računa.