Karakter ’srpskom svetu’ ne daje ’duboka država’, već ’duboko društvo’

KARAKTER DRUŠTVA

Moda je čudesna stvar: kao što smo sa Zapada preuzeli popularni Black friday (’crni petak’), tako smo preuzeli i bavljenje ’dubokom državom’ (deep state). ’Duboka država’ je nova tema kafanske (geo)politike. Baveći se srpskom, ne zaboravljamo američku, i sekiraciju za neprežaljenog Trampa. Ali, karakter ’srpskom svetu’ ne daje ’duboka država’, već ’duboko društvo’. A njim vladaju naše četiri jahačice apokalipse: autoritarnost, paranoja, hipokrizija i zluradost. Nacionalističko zaglupljivanje i religiozno shvaćena korupcija u temeljima su karaktera. Imamo loš karakter, jer nam je odvratno ’duboko društvo’, dok je ’duboka država’ samo njegov proizvod.

Mediji su uglavnom histerični

KARAKTER MEDIJA

Uglavnom histeričan. Opozicija polako shvata da, ako hoće da se ozbiljno suprostavi Vučiću, mora imati medije, koji u suštini, liče na njegove. Režim ne zanimaju mnogo ’ozbiljni’ i ’odgovorni’ opozicioni mediji ’sa prosvetiteljskom misijom u društvu’, ali se trgnu ko opareni kad se ukaže tabloidna alternativa. A ona se nazire. Ili bar instinktivno svest o njoj kao moćnom oružju.

SNS je catch-all party, a na tom ideološkom švedskom stolu za svakoga ima ponešto

KARAKTER VLASTI

Pričom o takozvanoj revolucionarnosti opozicije zamagljuje se priča o revolucionarnom karakteru vlasti. Iako su naprednjaci na vlast došli na izborima, pa i sad traže bar fingiran izborni legitimitet, suštinja njihove vlasti je revolucionarna, jer žele da se zaokruže na svakom nivou – do svake mesne zajednice. Opozicione enklave su za njih incidenti. Stvaranje naprednjačke ’nove klase’ i stranka, kao mehanizam vertikalne socijalne pokretljivosti članstva, su takođe revolucionarne kategorije. Vučić nije ideološki rigidan. SNS je catch-all party, a na tom ideološkom švedskom stolu za svakoga ima ponešto i njim se delimično kompenzuje devastirani višepartizam.

KARAKTER OPOZICIJE

Nepotrebno ima karakter moralne policije. Umesto što šalje poruke o ’šestom oktobru’, treba da ohrabruje potencijalne konvertite kod naprednjaka. SPS je živi dokaz da nema ’nultog časa’ istorije u srpskom pluralizmu. Opozicija se iscrpljuje u međusobnim istragama i diferencijacijama na lažnu i pravu opoziciju, kao i u budalastoj dilemi – partijsko ili građansko. Pitanje organizacione artikulacije antivučićevskog nezadovoljstva je urgentno za opoziciju. Za pobednički karakter potrebno je smanjiti broj fragmentisanih entiteta i iznedriti dve do tri ozbiljne stranke.