Bilateralni odnosi Makedonije i Srbije delimično su unapređeni nakon posete makedonskog premijera u novembru 2017. Prethodno su odnosi bili u senci otkrića da je deo srpskih bezbednosnih i diplomatskih službi učestvovao u pokušaju puča u Skoplju i Podgorici 2016.

Inicijativa otvara važna pitanja regionalne saradnje i karaktera vlasti u Srbiji (puč u Podgorici prethodno su, pre 2012, pripremali saradnici Tadića i Đilasa, a SPS, koji je bio i njihov partner u vlasti, konstantna je  pretnja po regionalni i unutrašnji mir i stabilnost od 1990). Prvo pitanje je zašto aktuelna vlast nastavlja prehodne tendencije svih vlada koje su nakon 2004. pokušavale da proces nasilnog raspada Jugoslavije nastave drugim sredstvima. Mainstream srpske politike je u iščekivanju one promene u globalnim odnosima koja bi Srbiji pomogla da se, uz podršku Rusije, Kine i ostalih totalitarnih sila, susedima osveti za neuspeh agresije kojom su srpske vlasti i JNA započele obračun s Jugoslavijom (“zamrznuti konflikt” na Kosovu bi se “odmrzao” srpsko-ruskim pokušajem da se istrebi/iseli albansko stanovništvo, kako bi se dosanjao stogodišnji srpski san, ta vertikala ovdašnje čaršijsko-montanjarske političke patologije). Zasad je manevarski prostor sveden na novo podsticanje separatizma u BiH (gde je srpska politika kompromitovana nasleđem zločina i genocida, ujedno se svrstavajući uz ruske strateške interese), zatim, na kriminalne strukture koje kontrolišu sever Kosova, i na imaginarne patnje takođe pretežno imaginarne srpske zajednice u Crnoj Gori. Re-ustašizacija hrvatske politike, intenzivnija u Beogradu nego u Zagrebu, podela BiH na rusku i tursku sferu, umesto razvoja jedinstvene političke zajednice kao osnove opšteg post-YU pomirenja i integracije, NATO opredeljenje Crne Gore i Makedonije koje ubrzano rade na harmonizaciji odnosa sa svoji susedstvom, odlaganje priznavanja kosovske nezavisnosti, koje bi moglo postati nov instrument saranje i s Kosovom i sa Albanijom, i sa svim albanskim zajednicama na ex-YU prostoru, samo je površan spisak neuspeha regionalne politike koju Dačić otima od Vučića u svakom trenutku kad Vučić popusti emocijama, strastima ili udvaranju biračkom telu.

Tek smo otvorili temu integrisanja graničnog prelaza s Makedonijom, s kojom nemamo otvorenih pitanja.  I Srbija i Makedonija kao oskudne kopnene teritorije imaju preku potrebu za koridorima prema svetskom moru. Ali je Šengenski sporazum počeo da se realizuje još davne 1999. Zaglibljeni smo u onoj prošlosti, sopstvenoj, koja nije u stanju da ponudi bilo kakav racionalan odogovor za budućnost. Vučiću sad smeta granica na Drini koja deli isti narod, u stvari je od 1995. prioritet da se ona ukine, i to granica s celovitom BiH, ali za dobro svih na obema stranama, bez obzira na pripadnost. Upravo je srpska udbaško-pandurska mreža kontrolisala granice bivše Jugoslavije, “kontrolisala”, isleđivala, pretresala, carinila, maltretirala, da bi krenula da iste granice menja, i decenije prolaze dok se na novim “razgraničenjima” ponovo gomilaju kolone nesrećnika zaglavljenih u ovome ukletom delu sveta.     

Možemo razmišljati i o alternativnoj skupini suseda s kojima je integracija moguća, to je ta nova „pravoslavna“ Evropa u koju bi spadale Rumunija, Bugarska i Grčka - prirepak Višegradskoj grupi - koja bi trebalo da postane produžetak ruskih strateških interesa. Ali takva vizija podrazumeva njihovo odricanje od EU i NATO benefita, možda i novu ulogu Makedonije koja namerava da uđe u NATO i EU. I ukoliko se zanemari think tank šibicarenje,  nejasan je racionalan interes Rumunije, Bugarske i Grčke da se povedu primerom Mađarske ili Turske, dok, između ostalog, koriste izuzetne benefite EU članstva. Srbija štaviše ne raspolaže resursima i kapacitetima, ljudskim, institucionalnim, ekonomskim, kulturnim itd., ili sa svojim skromnim rastom, da razvija intenzivniju saradnju s razvijenijim “pravoslavnim” susedstvom. Interesi Srbije i dalje su koncentrisani na ex-YU. I logika EU integracije, bez obzira na institucionalnu budućnost one EU koja je nastala iz francusko-nemačke osovine plus Beneluks i Italija, upućuje na revitalizaciju  jugoslovenskog prostora. Upravo snaga propagande usmerene protiv navedene ideje potvrđuje da je opravdana demokratska integracija, pre svega po šengenskom modelu i uz realizaciju evropskih sloboda, tako da Srbija i Hrvatska preuzmu ulogu Francuske i Nemačke, BiH Beneluksa itd., i da je brz opstvaranje te ideje nemoguće zamisliti bilo kakvu buduću emociju ili energiju političkog i demografskog optimizma.

Susret Zaeva i Vučića potvrđuje da postoji svest o neophodnosti regionalne integracije, i da je ona ponekad nadomak ostvarenju. Ali su prepreke zdravom razumu instalirane u smislu ultimativnih vrednosti klasične srpske politike: vojska, crkva, komunizam, korupcija, promitivizam, hipokrizija. Kolone putnika, šlepera, ljudi, roba, ideja, usluga, emocija, svaka konkretna potreba naših ekonomija, susednih odnosa, bratstva, jedinstva, saradnje, kulture, obrazovanja, turizma, provoda, uživanja, sve se to ne dotiče “biračkog tela” niti elita, bilo kojih, duboko usađenih u izolacionizmu i samoizolacionizmu komunizma i pravoslavlja, misli i ideja, ili načina života, koji su bili jednako lažni, kakvi su i korifeji propale i nanovo restaurirane “nacionalne” politike. Za nama je i provalija koja nas deli od Vučićevih obećanja iz 2012, a danas smo u stvarnosti realizacije koja eskalira u društvenom rasulu, neprijateljskoj, ludačkoj kampanji provladinih medija, korupciji, promociji najodvratnijih kadrova kao genetski modifikovanih javnih organizama. U mahnitanje se uključila i opozicija (Đilas-Jeremić-Lutovac) koja nudi samo alternativnu retoriku povratka u najgora vremena i na najniže grane naših politika. Ruka pružena Makedoniji, i izgledi priznavanja nezavisnosti Kosova (uz simboličnu korekciju granice?) mogu biti prvi ohrabrujući koraci ka izazovima koji su neuporedivo složeniji, a odnose se na potrebu podrške novom, jednostavnijem, funkcionalnijem uređenju BiH, i na napuštanje neprijateljske retorike prema Hrvatskoj. U takvoj politici bili bi, ukoliko je i to važno, a jeste, odsutni interesi bilo koje “treće strane”, a opipljivi primeri nacionalne izdaje su ruski i turski lobisti u Srbiji i BiH i, dalje, u njihovom susedstvu.